Zašto postoje dogmati, kanoni i crkveni običaji, šta vernici često pogrešno razumeju i kako pravila mogu postati put ka duhovnoj slobodi, a ne prepreka na putu vere?
Mnogim ljudima se čini da se crkveni život sastoji od velikog broja pravila, zabrana i ograničenja. Da li je zaista tako?
Pravila u Crkvi, svakako, postoje. I u tome nema ničeg neobičnog. Naš život je, u suštini, nezamisliv bez pravila. Ona nas okružuju na svakom koraku. Kao građani, dužni smo da poštujemo zakone zemlje u kojoj živimo. Kao zaposleni, pridržavamo se pravila ustanove u kojoj radimo. Crkva nije samo duhovna zajednica, već i zajednica ljudi. A svaka zajednica ljudi ima određena pravila i norme po kojima živi.
Na koja se pravila konkretno misli? Dogmati predstavljaju osnovu pravoslavnog učenja vere i objašnjavaju u šta verujemo. Dogmate nisu izmislili ljudi. Oni se zasnivaju na Božanskom Otkrovenju i oblikovani su na Vaseljenskim saborima (skupovima predstavnika Pravoslavne Crkve koji su sazivani radi rešavanja najvažnijih pitanja). Sabori nisu stvarali novu veru, već su samo izrazili ono u šta je Crkva verovala još od apostolskih vremena. Osnovne dogmatske istine Pravoslavne Crkve sadržane su u Simvolu vere, koji je usvojen u IV veku na Prvom i Drugom vaseljenskom saboru. Kavez za razum ili put ljubavi?
Kanoni predstavljaju pravila crkvenog života kojima se uređuju pitanja bogosluženja, crkvene uprave i crkvene discipline. Kao što zakoni pomažu da država funkcioniše i da se u njoj očuva poredak, tako i kanoni pomažu da se sačuva uređen tok crkvenog života.
Predanja i običaji. Upravo se oni najčešće pogrešno smatraju obavezujućim crkvenim pravilima i zbog njih se Crkvi upućuju kritike. Da li žena treba da pokriva glavu u hramu, kakva odeća je prikladna za bogosluženje, kojom rukom se stavlja sveća, sve su to pitanja koja pripadaju oblasti crkvenog predanja i lokalnih običaja. Oni se mogu razlikovati u različitim pravoslavnim zemljama i pomesnim Crkvama.
Važno je razumeti da crkvena pravila nisu nastala zato da bi čoveku dodatno otežala već složen život. Njihova svrha je da mu pomognu da se približi Bogu, da nauči da živi sa Njim i da svoj život uskladi sa Njegovim zapovestima.
Pre svega, pravila vaspitavaju volju čoveka, a upravo sa tim savremeni čovek često ima teškoća. Post, na primer, uči čoveka uzdržanju. Ne odričemo se mesa samo zbog samog odricanja, već zato što kroz taj podvig učimo da kažemo „ne“ sopstvenim prohtevima, kako bi se u našem srcu otvorio prostor za Boga. Ako je čoveku teško da se odrekne čak i malog telesnog zadovoljstva, biće mu još teže da se izbori sa gnevom, taštinom ili osuđivanjem drugih.
Kao drugo, pravila čoveka čuvaju od duhovne prelasti (u pravoslavlju: stanja u kojem čovek sebe smatra duhovno zrelim i uzvišenim, dok se zapravo nalazi u samoobmani koja ga udaljava od Boga). Čovek često ima sklonost da sve prilagođava sopstvenim potrebama i željama, pa čak i svoju veru u Boga. Crkvena pravila pomažu mu da se ne zatvori u sopstvene predstave o duhovnom životu, već da svoj put proverava kroz iskustvo Crkve. Ona su, u izvesnom smislu, poput svetionika koji čoveku pomažu da ne izgubi pravi put u magli sopstvenog ega.
Kao treće, pravila su škola smirenja. Kroz njih učimo da Božiju volju stavimo iznad svojih želja, navika i sopstvenih predstava.
Ipak, važno je zapamtiti: pravila nisu cilj sama po sebi, već sredstvo. Istinska sloboda koju Bog daje čoveku ne znači život bez ikakvih ograničenja, već sposobnost da čovek slobodno i dobrovoljno izabere dobro. Crkvena pravila nisu data da bi čoveku oduzela slobodu, već da bi mu pomogla da nauči da živi u ljubavi prema Bogu i bližnjima.
Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima. Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja. Sveti Oci upozoravaju da nije svaki san poruka niti svaka misao otkrovenje, već da je za razlikovanje Božje opomene od zablude neophodno duhovno rasuđivanje. Osvećeno ulje vekovima izaziva dilemu između vere i očekivanja čuda, dok pravoslavni jerarsi ističu da je suština u molitvi i unutrašnjoj promeni, a ne u samom predmetu.
Foto: SPC
Duhovna riznica
10:22 | 25.06.2026
IZLAZAK NA PROZOR NA BOGOJAVLJENSKU NOĆ JE DEČJA IGRA, A NE CRKVENI OBIČAJ: Šta veliki praznici poručuju, a šta im ljudi pripisuju
Duhovna riznica
22:56 | 02.07.2026
SVEĆA I TAMJAN MOGU DA POMOGNU, ALI I DA ODMOGNU AKO SE POGREŠNO KORISTE: Sveštenici otkrivaju u čemu vernici najčešće greše
Duhovna riznica
23:26 | 03.07.2026
SNOVI MOGU BITI OPOMENA, ALI I ĐAVOLJA ZAMKA: Šta Crkva zaista uči o predosećajima i otkrovenjima
Duhovna riznica
21:06 | 04.07.2026
DA LI SVETO ULJE ZAISTA ISCELJUJE, ILI SMO POGREŠNO RAZUMELI CRKVU: Sveštenici objašnjavaju šta je i kako se služi jeleosvećenje
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Zašto postoje dogmati, kanoni i crkveni običaji, šta vernici često pogrešno razumeju i kako pravila mogu postati put ka duhovnoj slobodi, a ne prepreka na putu vere?
U pouci za ponedeljak 10. sedmice po Duhovima, upozorava na one koji pod maskom istine udaljavaju ljude od Hrista i poziva vernike da zaštitu traže u Crkvi, molitvi i učenju svetih otaca.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog proroka Jezekilja po starom, dok se po novom kalendaru obeležavaju Prepodobni Isakije, Dalmat i Faust. Katolička crkva obeležava spomendan Svete Lidije, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Veliki ruski svetitelj ostavio je savet koji i danas privlači pažnju vernika: čovek mora da čuva svoje srce od očajanja, gneva i udaljavanja od Boga.
Sve što mu je Bog otkrivao primao je u svoje srce i verno prenosio narodu, pozivajući ga na pokajanje, povratak veri i nadi u Božju milost.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Blaženopočivši grčki arhijerej upozorio je na sablazan zbog neprikladnog odevanja u crkvi, odgovornost sveštenika i mere za očuvanje bogoslužbenog poretka.
Protojerej-stavrofor Dušan Kolundžić pojašnjava zbog čega su Apostolska pravila stroga u pogledu prošlosti žene kandidata za sveštenički čin.
U pouci za ponedeljak 10. sedmice po Duhovima, upozorava na one koji pod maskom istine udaljavaju ljude od Hrista i poziva vernike da zaštitu traže u Crkvi, molitvi i učenju svetih otaca.
Veliki ruski svetitelj ostavio je savet koji i danas privlači pažnju vernika: čovek mora da čuva svoje srce od očajanja, gneva i udaljavanja od Boga.
Mnogi u nevolji pomoć traže od lažnih iscelitelja i vračara, ali Crkva podseća da je Krštenje jedinstvena Sveta tajna i da se od straha ne oslobađamo vračanjem, već verom, pokajanjem i životom u Hristu.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Otac Dejan upozorava da mnogi vernici prave grešku očekujući neki natprirodi znak, zbog čega neretko odlažu donošenje važnih odluka.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Iskušenik Miloš primio je monaško ime Ilija, a mitropolit crnogorsko-primorski u besedi je govorio o Svetom proroku, lažnim prorocima današnjice i pouci koju svaki hrišćanin može da pronađe u njegovom životu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
