Crkvena tipik u pravoslavlju jasno određuje šta se prema bogoslužbenim knjigama stavlja u kovčeg pokojnika.
U mnogim krajevima Srbije uz smrt bližnjeg vezuju se brojni običaji koji se prenose sa generacije na generaciju.
Kada neko premine, porodica i rodbina često u kovčeg polažu razne predmete za koje veruju da imaju simbolično značenje ili predstavljaju poslednji znak pažnje prema pokojniku.
Tako se u nekim krajevima u sanduk stavljaju lične stvari koje je pokojnik voleo - sat, maramica, fotografija, krst, brojanica ili komad odeće. Ponegde se u kovčeg stavljaju i velike svote novca, komad hleba ili rakija, kao deo starijih narodnih verovanja koja su se zadržala u pojedinim sredinama.
U nekim porodicama uz pokojnika se polaže i mala torbica sa ličnim predmetima, cigarete, omiljena knjiga ili čak predmeti koji su bili deo svakodnevnog života preminulog.
Ovakvi običaji deo su narodnog nasleđa i razlikuju se od kraja do kraja, pa se često može videti da svaka porodica ima sopstveni način na koji ispraća svog bližnjeg.
Ipak, crkvena praksa u pravoslavlju jasno određuje šta se prema bogoslužbenim knjigama stavlja u kovčeg pokojnika.
O tome govori Trebnik, liturgijska knjiga u kojoj su propisana pravila za opelo i pogreb vernika. Prema tom poretku, određeni predmeti imaju isključivo duhovno i simbolično značenje i jedino bi njih trebalo staviti u kovčeg pokojnika.
- U ruke monaha i mirjana stavlja se ikona Hrista Spasitelja, kao znak da su Njemu predali svoju dušu. Pre polaganja tela u kovčeg, kako samo telo, tako i kovčeg, spolja i iznutra, krope se svetom vodom. Na čelo pokojnika polaže se venčić sa predstavom Gospoda Isusa Hrista, Bogomajke i Preteče, kao i tekstom "Trisvete pesme".
Venčić označava, kako je navedeno, da je umrli vojnik Hristov, koji je časno ostavio polje podviga.
- Telo pokojnika se odozgo pokriva sveštenim pokrovom, u znak toga da se umrli, kao verujući i osvećen Svetim Tajnama, nalazi pod pokroviteljstvom Hristovim.“
Sveštenici često ukazuju da se na sahranama prave greške koje narušavaju njenu svetost.
Pogrebni krst je najčešće izrađen od drveta i na njemu se ispisuju osnovni podaci o pokojniku: ime i prezime, kao i godina rođenja i smrti.
Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.
Prema pravoslavlju, smrt se ne posmatra kao konačni kraj, već kao prelazak iz ovog, prolaznog života u večnost.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Recept koji se vekovima prenosi iz sveske u svesku čuva sećanje na vreme kada je jednostavno testo sa sirom bilo znak i običaja i domaće raskoši.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Mnogi veruju da se ovim rečima zapravo priziva spokoj za telo koje se vraća zemlji, iz koje je i postalo, ali to nije tako.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 3. sedmice po Vaskrsu osvetljava se trenutak kada apostoli ne dolaze do istine putem razmišljanja, već kroz susret koji ih postavlja pred činjenicu kojoj se više ne traži objašnjenje.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Simeona, episkopa persijskog, po starom i Svetog mučenika Terentija i druge s njim po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Ozane Kotorske i Blaženog Jakova Zadranina, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
