Crkvena tipik u pravoslavlju jasno određuje šta se prema bogoslužbenim knjigama stavlja u kovčeg pokojnika.
U mnogim krajevima Srbije uz smrt bližnjeg vezuju se brojni običaji koji se prenose sa generacije na generaciju.
Kada neko premine, porodica i rodbina često u kovčeg polažu razne predmete za koje veruju da imaju simbolično značenje ili predstavljaju poslednji znak pažnje prema pokojniku.
Tako se u nekim krajevima u sanduk stavljaju lične stvari koje je pokojnik voleo - sat, maramica, fotografija, krst, brojanica ili komad odeće. Ponegde se u kovčeg stavljaju i velike svote novca, komad hleba ili rakija, kao deo starijih narodnih verovanja koja su se zadržala u pojedinim sredinama.
U nekim porodicama uz pokojnika se polaže i mala torbica sa ličnim predmetima, cigarete, omiljena knjiga ili čak predmeti koji su bili deo svakodnevnog života preminulog.
Ovakvi običaji deo su narodnog nasleđa i razlikuju se od kraja do kraja, pa se često može videti da svaka porodica ima sopstveni način na koji ispraća svog bližnjeg.
Ipak, crkvena praksa u pravoslavlju jasno određuje šta se prema bogoslužbenim knjigama stavlja u kovčeg pokojnika.
O tome govori Trebnik, liturgijska knjiga u kojoj su propisana pravila za opelo i pogreb vernika. Prema tom poretku, određeni predmeti imaju isključivo duhovno i simbolično značenje i jedino bi njih trebalo staviti u kovčeg pokojnika.
- U ruke monaha i mirjana stavlja se ikona Hrista Spasitelja, kao znak da su Njemu predali svoju dušu. Pre polaganja tela u kovčeg, kako samo telo, tako i kovčeg, spolja i iznutra, krope se svetom vodom. Na čelo pokojnika polaže se venčić sa predstavom Gospoda Isusa Hrista, Bogomajke i Preteče, kao i tekstom "Trisvete pesme".
Venčić označava, kako je navedeno, da je umrli vojnik Hristov, koji je časno ostavio polje podviga.
- Telo pokojnika se odozgo pokriva sveštenim pokrovom, u znak toga da se umrli, kao verujući i osvećen Svetim Tajnama, nalazi pod pokroviteljstvom Hristovim.“
Sveštenici često ukazuju da se na sahranama prave greške koje narušavaju njenu svetost.
Pogrebni krst je najčešće izrađen od drveta i na njemu se ispisuju osnovni podaci o pokojniku: ime i prezime, kao i godina rođenja i smrti.
Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.
Prema pravoslavlju, smrt se ne posmatra kao konačni kraj, već kao prelazak iz ovog, prolaznog života u večnost.
Pravoslavni podvižnici su savetovali da se ne veruje svakom snu.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
Od Nemanjića i Svetog Save do legendi o skrivenom blagu i izvoru za koji se veruje da ima posebnu snagu, svetinja u dolini reke Studenice i dalje spaja proverenu istoriju i predanja koja ne prestaju da žive.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama najvećih svetitelja pravoslavlja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Crkva poznaje i opravdane izuzetke.
Neki običaji datiraju još iz vremena kada je naš narod bio mnogobožački, pa tako i ovaj.
Mnogi veruju da se ovim rečima zapravo priziva spokoj za telo koje se vraća zemlji, iz koje je i postalo, ali to nije tako.
Pravoslavni podvižnici su savetovali da se ne veruje svakom snu.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama najvećih svetitelja pravoslavlja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Egzarhat u Letoniji Moskva vidi kao nastavak širenja Carigrada i produbljivanje spora koji je počeo u Ukrajini.
Sveti oci su često govorili da su upravo neprijatnosti, uvrede i klevete prilika da čovek proveri svoju veru, smirenje i poverenje u Boga.
Od 2020. godine sa lica Bogorodice "Utešiteljke" u Grčkoj neprestano teku suze, a pred ikonom svakodnevno dolaze ljudi koji traže utehu, nadu i odgovore.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
