Radi se zapravo o sećanju na posljednju večeru koju je dan uoči svoje muke i smrti Isus održao sa svojim učenicima.
Tijelovo, punim nazivom Svetkovina Presvetog Tela i Krvi Hristove je katolički praznik. Slavi se u četvrtak posle svetkovine Svetog Trojstva.
Za katoličku crkvu, svetkovina je u spomen na ustanovljenje Evharistije (pričešća) na Veliki četvrtak. Pojavljuje se u 13. veku, a na celo zapadno hrišćanstvo proširuje se u 14. veku.
Radi se zapravo o sećanju na poslednju večeru, koju je dan uoči svoje muke i smrti, Isus održao sa svojim učenicima.
Obzirom na tihi karakter obeležavanja nedelje uoči Vaskrsa, u tom razdoblju nisu bile primerene nikakve svečanosti. Zbog toga je praznik Tijelova dobio termin na prvi četvrtak po okončanju uskršnjeg razdoblja. Zbog ove dosta komplikovane istorije, za svakoga ko nije katolik, Tijelovo je skoro nepoznat praznik.
Sam praznik Tijelovo pojavio se početkom trinaestog veka kada je augustinska časna sestra Svetog Julijana iz jednog manastira u Belgiji imala viđenje punog meseca na kojem je opazila mrlju. Pun mesec je protumačila kao Crkvu, a mrlju kao nedostatak praznika kojim bi se slavila Evharistija.
Praznik je uveden kao praznik Euharistije (tela i krvi Isusove). Prema katoličkoj teologiji, za vreme mise Isus Hrist prinosi žrtvu i pri tome se služi. Sveštenik, pokazujući okupljenim vernicima hostiju i kalež s misnim vinom, umesto Isusa izgovara reči: "Ovo je moje jelo" i "Ovo je moja krv".
Vernici na praznik Tijelova sa svojim sveštenicima idu gradom u povorci i javno pokazuju svoju veru. Mnogima je slavljenje Euharistije teško razumeti. Kako zbog premetanja datuma, tako i zbog samog slavljenja tela i krvi Isusove. Minhenski župnik Klaus Muča to je ovako objasnio:
- Ne nosimo mi po ulicama tek komad hleba, već u tome živućeg našeg Gospoda. To je neupitno verska tajna. Ali to pokazuje i da vera živi čak i, odnosno upravo, tamo gde se ne može sve do kraja matematički objasniti. Tu se radi o uverenju!
Sporazum iz 2018. godine, čiji detalji nikada nisu objavljeni, omogućava državnoj Katoličkoj crkvi u Kini određeni uticaj na imenovanje crkvenih lidera, dok je papa zadržao pravo veta na konačan izbor.
Papa, prvi poglavar Rimokatoličke crkve iz SAD, pojavio se na oko sedam minuta na džambotronu stadiona Rejt Fild tokom događaja, koji je organizovala Čikaška nadbiskupija.
Današnji izgled datira iz 1926. godine. Za razliku od pravoslavnih crkava, ovde postoje klupe, ali svi vernici u nekom trenutku mise ustaju i mole se, ponavljajući važne reči, pod prelepim mozaikom Krista Kralja.
Najveći deo tih sredstava od 28 odsto uplaćen je iz Sjedinjenih Američkih Država, domovine novog pape, ali troškovi su znatno premašili prikupljene donacije, tako da je iz fonda te godine izdvojeno 103 miliona evra, saopšteno je iz Vatikana.
U svetinji pored Dunava, gde su vekovima ćutale monaške molitve, postrig monaha Nestora označio je novo poglavlje u istoriji ovog drevnog manastirskog kompleksa.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Đavo ne može stvoriti ništa novo, ali može iskriviti dobro koje je Bog stvorio.
Starinski recept iz vremena kada domaćice pravile đakonije isključivo od prirodnih sastojaka – kremasti sir, mirisna mirođija i nežna šargarepa spajaju se u predjelo koje oduševljava i oči i nepca, idealno za porodicu i goste.
Dar Gruzijske pravoslavne crkve dočekan je uz molitvu i svečanu liturgiju, spajajući dve pravoslavne zemlje u jedinstvu vere i blagoslova.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Danijel Ander iz Nju Džerzija, poginuo je štiteći svoju porodicu od naoružanog čoveka, a pet godina kasnije, njegova žrtva postala je simbol vere i ljubavi zbog koje bi Katolička crkva mogla da ga proglasi svecem.
Ajeti iz sure Az-Zuhruf podsećaju da Bog sve vidi i zna, dok istovremeno upozorava na konačni Dan presude i poziva vernike na introspektivno promišljanje i duhovnu budnost.
Ajeti 43:10–14 Sure Az-Zuhruf pokazuju kako Božiji plan u svakom detalju prirode uči zahvalnosti, odgovornosti i putu ka duhovnoj svesti.
U Apostolskoj palati predsednik Hrvatske uručio papi kopiju glagoljskog misala iz 1483. godine i uputio poziv Svetom Ocu da poseti Hrvatsku.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
