Ova svetinja povezuje Jerusalim, Svetu Goru i prvog arhiepiskopa srpskog i govori o blizini Boga na način koji se ne zaboravlja.
Dok crkveni kalendar 25. januara beleži imena Svete mučenice Tatijane, Svetog mučenika Petra Avesalamita i Prepodobne matere Teodore, Srpska pravoslavna crkva danas u molitvi i zahvalnosti proslavlja još jednu svetinju koja ne staje u obično nabrajanje praznika – čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Mlekopitateljnice. Zapisi predanja o ovoj ikoni i posle vekova zvuče kao da se tiču baš nas i našeg vremena: priča o poverenju, o strpljenju i o blizini Boga koja se ne nameće, nego čeka.
Predanje kaže da se ikona Mlekopitateljnice prvobitno nalazila u čuvenoj lavri Svetog Save Osvećenog, nadomak Jerusalima. Kada je njen osnivač, veliki podvižnik i svetitelj, osetio da mu se približava kraj zemaljskog puta, ostavio je bratiji neobičan amanet: doći će, rekao je, posle mnogo vremena jedan poklonik carskoga roda, po imenu Sava, i njemu treba predati ovu ikonu, kao i igumanski žezal – u znak blagoslova. Sveti Sava Osvećeni upokojio se u 6. veku, u vreme cara Justinijana, a proročke reči ostale su da žive u pamćenju manastira.
Proročanstvo koje je čekalo šest vekova
Prolazili su naraštaji. Više od šest vekova ikona je stajala na svom mestu, a bratija je prenosila zaveštanje kao dragocenu tajnu koju ne treba požurivati. I onda, u 13. veku, u Palestinu dolazi srpski arhiepiskop, Sveti Sava, sin velikog župana Nemanje. Kada je prišao moštima Save Osvećenog, dogodilo se nešto što je manastir prepoznao kao odgovor na davno izgovorenu reč: sa zida je pao žezal, a ikona se pokrenula sa postolja. Isto se ponovilo i drugi, pa treći put. Tek tada su monasi shvatili i saopštili gostu kakvo zaveštanje čuvaju.
Sveti Sava je iz Lavre poneo ne samo ikonu Mlekopitateljnice, već i Trojeručicu i žezal Save Osvećenog. Po povratku svratio je na Svetu goru, u Hilandar, koji je podizao, i tamo ostavio Mlekopitateljnicu i patericu kao neotuđivu baštinu. Ikona je smeštena u karejsku isposnicu, u keliju zvanu Molivdoklisija, a danas se čuva u Tipikarnici Svetog Save u Kareji, upravnom središtu Svete gore. U toj maloj isposnici kandila neprestano gore, molitva ne prestaje i, po pravilu, u njoj boravi samo jedan monah. Već godinama tu službu nosi otac Nikodim, hilandarski tipikar.
U srpskoj crkvenoj svesti Mlekopitateljnica se smatra jednom od tri najveće svetinje roda srpskog. Njeno praznovanje vrši se 25. januara po novom, odnosno 12. januara po starom kalendaru, baš na mestu gde počiva – u karejskoj keliji.
Ikona kakva ne postoji nigde drugde u pravoslavlju
Ikona je jedinstvena u pravoslavnom svetu. Predanje kaže da ju je, po blagoslovu same Presvete Bogorodice, naslikao Sveti apostol i jevanđelist Luka. Na njoj je prikazana Majka Božija koja drži Mladenca Hrista dok doji – prizor koji spaja ono najnežnije ljudsko sa onim što prevazilazi svaku meru. Bogorodica je u toplo narandžasto-braon rizi, sa zlatnom krunom i oreolom, dok isti takav oreol krasi i glavu Bogomladenca. Zvezdice na njenoj glavi i ramenima svedoče o neporočnoj čistoti, a ruke Majke i Deteta okovane su srebrom, bez spoljašnjeg ukrasa.
Zanimljivo je da je sam položaj dojke naslikan tako da ne prati uobičajen, prirodan gest majke koja hrani dete. Ikonopisac je time, po svemu sudeći, hteo da izbegne telesnost i da čin dojenja postavi na viši, dublji plan. Ovde je reč o Tajni, a ne o prizoru iz svakodnevice. Ona je, kako crkveni tekstovi govore, Majka Nosioca svega, Hraniteljka izgladnelih duša, Izvor koji ne presušuje.
Zašto je Sveti Sava ovu ikonu postavio na mesto koje ne pripada Bogorodici
Sveti Sava Srpski učinio je još jedan potez koji odstupa od uobičajene prakse: iz velike ljubavi prema Presvetoj Devi postavio je Mlekopitateljnicu na ikonostas karejske isposnice kao prestonu ikonu sa desne strane, mesta koje po kanonima pripada Hristovoj ikoni. Gospodnja ikona tada je postavljena sa leve strane od carskih dveri. Time je, i bez velikih reči, pokazao kako se u Crkvi ljubav ne meri pravilnicima, nego smirenjem i poverenjem.
Ikona je naslikana u saglasju sa jevanđelskom istinom da je Presveta Deva dojila ovaploćenog Sina Božijeg – onom istinom koju je neimenovana žena izgovorila Hristu: „Blažena utroba koja Te je nosila i dojke koje si sisao“. O tome su pevali i pisali Sveti oci, poput Svetog Jefrema Sirina i Svetog Romana Meloda. Jedna od tih pesama ispisana je i na samoj ikoni u Kareji: „Neshvatljivo je čudo: kako mlekom hraniš Gospoda!?“
Možda baš u toj rečenici leži razlog zašto se Mlekopitateljnica ne doživljava samo kao istorijska dragocenost, nego kao živa uteha. U vremenu u kome se čovek često oseća napušteno i prepušteno sebi, ova ikona podseća da Bog nije došao kao daleki sudija, nego kao Dete koje prima i Majka koja daje. I zato 25. januar u kalendaru Srpske pravoslavne crkve nije samo datum uz nekoliko imena, već dan kada se tiho, ali postojano, podsećamo da je blizina Božija ponekad izražena jednostavnije nego što bismo očekivali – kroz ruke Majke i kroz mleko koje hrani Život sveta.
Dušan Milovanović, istoričar i poznavalac Svete gore, ističe da je Sveti Sava, uz pomoć svog oca Svetog Simeona, podigao manastir Hilandar kao obrazovni centar za srpski narod, dok su kelije na Svetoj gori, koje su nekada bile srpske, danas u većem delu u rukama Grka.
Kada je 1217. godine Sveti Sava Nemanjić posetio manastir Svetog Save Osvećenog, igumanski štap je tri puta pao, a ikona Majke Božije Mlekokopitateljice krenula je prema njemu.
Na mestu gde je, prema predanju, izraslo stablo od kojeg je načinjen Hristov Krst, srpski patrijarh uzneo je molitve za verni narod, podsećajući na neprolaznu snagu vere i blagoslovenu vezu sa svetinjama Jerusalima.
Posle istupa načelnika Odeljenja bezbednosti u Beranama Željka Babovića, Eparhija tvrdi da je javnost dovedena u zabludu, detaljno objašnjava šta se zaista dogodilo u Manastiru Đurđevi Stupovi i ukazuje na širi problem bezbednosti građana.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Od Jerusalima, preko Svete Gore do Rusije, od izgubljenih ruku do isceljenja – ova svetinja se 25. januara posebno proslavlja, a vernici joj se obraćaju za porođaj, zdravlje deteta i pomoć onda kada ljudska snaga više nije dovoljna.
Ikona Presvete Bogorodice, doneta iz manastira Svetog Save Osvećenog, postala je simbol majčinske ljubavi, snage i neizmjerne milosti koja nas vodi kroz istoriju i veru.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete apostole Aristarha, Puda i Trofima po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatera i Kerkiru devicu po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Vincence, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Simeona, episkopa persijskog, po starom i Svetog mučenika Terentija i druge s njim po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Ozane Kotorske i Blaženog Jakova Zadranina, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete apostole Aristarha, Puda i Trofima po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatera i Kerkiru devicu po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Vincence, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
