Na praznik Svetog Atanasija Velikog, u hramu Svetog Save na Vračaru, liturgijsko sabranje okupilo je arhijereje iz više krajeva sveta, a duhovna poruka slavljenika dotakla je srca svih prisutnih: da živimo rukovođeni svetiteljskom mudrošću i božanskom ljubavlju.
U svetlosti liturgijskog sjaja i molitvene tišine, na praznik Svetog Atanasija Velikog, 15. maja 2025. godine, mitropolit mileševski g. Atanasije proslavio je svoj imendan u Beogradu, u hramu Svetog Save na Vračaru. Taj sveti dan, osvetljen blagodaću i saborskim duhom, postao je most između Nebeskog Jerusalima i Crkve Božje na zemlji.
Foto: Eparhija mileševska
Doček vladike ispred crkve Svetog Save
Svetu liturgiju, koja je bila srce imendanskog sabranja, služio je mitropolit kanadski Mitrofan, a sasluživali su mitropolit mileševski Atanasije, mitropolit zahumsko-hercegovački i primorsko-stonski Dimitrije, episkop buenosajreski i južnocentralnoamerički Kirilo, kao i više sveštenoslužitelja.
Nakon što je na oltaru prinesena bezkrvna Žrtva, a verni narod pristupio Svetoj Čaši, osveštani su slavski darovi i prelomljen je slavski kolač – blagoslovena veza između domaćina i svetitelja zaštitnika, između vremena i večnosti. U toj molitvenoj atmosferi mitropolit Atanasije obratio se sabranima, izgovarajući reči koje ne dolaze samo iz uma, već iz srca u kojem prebiva Gospod:
Foto: Eparhija mileševska
liturgiju je služio mitropolit Mitrofan, a sasluživali su mitropolit Atanasije, mitropolit Dimitrije, episkop Kirilo, kao i više sveštenoslužitelja.
– Danas je dan približavanja, objedinjavanja Nebeske i zemaljske Crkve – rekao je mitropolit, opisujući tajnu Liturgije i slave kao istinskog susreta s Bogom i Svetima. Istakao je da se na praznik svog nebeskog zaštitnika, Svetog Atanasija Velikog, osećamo bližima svima onima koje Crkva neprestano pominje – ljudima koji su svojim životima posvedočili Carstvo Božije još ovde, na zemlji.
Govoreći o svom nebeskom zaštitniku, Svetom Atanasiju, vladika mileševski podsetio je da se ovaj veliki otac Crkve nikada nije nazivao velikim, već je uvek ukazivao na veličinu drugih, pre svega Svetog Antonija Velikog. U tom smeru i današnji slavljenik vodi verne – ne ka sebi, već ka svetlosti koja se ogleda u životima svetitelja, a kroz njih i u Hristu, jedinom istinskom Svetlu.
– Želimo da se priključimo toj zajednici i njihovoj mudrosti, božanskoj, da živimo i budemo rukovođeni – poručio je mitropolit, ostavljajući prisutnima jasan i dubok poziv: da život ne živimo samostalno i razuđeno, već kao deo jedne velike zajednice ljubavi, mudrosti i vere.
U vremenu kada se tišina često gubi u buci sveta, ovakvi dani, obasjani liturgijskim smirenjem, podsećaju nas da Crkva nije samo građevina, niti samo događaj – već živa zajednica u kojoj se, kroz Svetu liturgiju i učešće u Tajnama, večnost susreće sa vremenom, a čovek sa Bogom.
Foto: Eparhija mileševska
Vladika Mitrofan osveštao je slavske darove
Imendan mitropolita Atanasija tako je postao ne samo njegovo lično slavlje, već praznik celokupne Crkve – jer svaka liturgijska radost, kada se sabira u Hristu, postaje radost svih.
Na Nedelju mironosica, Srbi, Rusi i Dominikanci zajedno su se okupili na bogosluženju u Punta Kani, u hramu čiju je izgradnju blagoslovio blaženopočivši mitropolit Amfilohije, a koji postaje duhovni oslonac pravoslavnih na egzotičnom tlu.
Svečano praznično bdenije i duhovno nadahnuta akademija, služeni uoči spomena na Spaljivanje moštiju Svetog Save, sabrali su episkope, bogoslove, vojne učenike, profesore i verni narod pod svodove najvećeg pravoslavnog hrama, potvrđujući neprolaznu snagu svetosavskog zaveta.
Na praznični dan mitropolit Fotije služio je arhijerejsku liturgiju i osvetio novopodignuti hram u Borogovu, u Republici Srpskoj, poručivši da pravoslavlje mora ostati svetlost srpskog naroda u vremenu duhovne tame.
Na dan kada Prijepolje slavi slavu Sabornog hrama, praznik Ostroškog Čudotvorca pretvorio se u dirljiv prikaz vere, zajedništva i nade – od liturgije i rukopoloženja, preko litije, pa sve do večeri ispunjene guslama, pesmom i trpezom ljubavi.
Kada među ljudima ostanu povreda, ljutnja i ćutanje, poznati duhovnik savetuje da se ne odustaje od drugoga, već da se za njega učini ono što može doneti ispravljenje, pomirenje i drugačiji odnos.
Ne kuva se na šporetu, već se svaki plod puni četvrtinom jezgra oraha i peče u šećeru i cimetu. Iz rerne izlazi sočan, mirisan i gust zalogaj, a u tegli može da sačeka hladnije dane.
U besedi za petak 18. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako se u tim rečima otkriva istinita ljudska priroda Gospoda Isusa Hrista i zašto je, uprkos strahu od smrti, prihvatio put Golgote.
Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice u drevnoj svetinji služena je sveta liturgija, a nakon pričešća usledili su praznični litijski ophod i osvećenje slavskih darova.
Praznik Svetih prebilovačkih i ostalih hercegovačkih mučenika okupio je Crkvu i narod u selu koje je prošlo kroz najteža iskušenja 1941. godine, ali je iz pepela ponovo vaskrslo kao simbol vere, nade i nepokolebljivog pamćenja.
Nakon pomena postradalima na Kosovu polju i vojnicima sa Sočanskog fronta, episkop je govorio o smislu sećanja na junake, ljubavi prema bližnjima i značaju očuvanja svetinja za buduće naraštaje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
