ODLAZAK MONAHINJE KOJI ZATVARA JEDNO VELIKO POGLAVLJE NAŠE CRKVE: U noći na Krstovdan upokojila se igumanija Hristina

U noći u kojoj se nebo uvek čini bližim zemlji, u dva sata posle ponoći na Krstovdan, u Gospodu je usnula igumanija Hristina, dugogodišnja nastojateljica manastira Ljubostinja. Vest o njenom upokojenju nije se širila kao obična vest: dolazila je tiho, od srca do srca, kao što je i sama mati Hristina živela – nenametljivo, a snažno. Za sestrinstvo Ljubostinje i mnoge vernike, to nije bio samo oproštaj od voljene igumanije, već zatvaranje jedne stranice duhovne istorije.

Rođena kao Velika Obradović 20. decembra 1931. godine u selu Sedlari kod Trebinja, mati Hristina je još u mladosti svoj put vezala za Crkvu. U Ljubostinju je došla mlada, a monaški postrig primila je 1951. godine iz ruku tadašnjeg episkopa šumadijskog Valerijana, dobivši ime koje će s vremenom postati simbol poverenja i tihe duhovne čvrstine – Hristina. U tom imenu, kao u kratkoj molitvi, sabrala se njena životna odluka: da bude prisutna, da služi i da nosi teret dana bez potrebe da se o njemu govori naglas.

Wikipedia

 

Ljubostinja kao svetionik vere

Nakon upokojenja znamenite igumanije Varvare 1995. godine, sestrinstvo manastira i tadašnji episkop Sava Vuković poverili su mati Hristini upravljanje svetinjom kneginje Milice. Više od tri decenije ona je bila nastojateljica koja nije gradila autoritet glasom, već primerom. Ljubostinja je pod njenim rukovodstvom ostala mesto sabranosti, molitve i tihe postojanosti – manastir koji ne privlači pažnju bukom, nego smirenjem koje se pamti.

Oni koji su je poznavali svedoče da je u njoj smirenje imalo lice, a požrtvovanost ruke koje nikada ne traže da budu viđene. Umela je da sasluša, da posavetuje, ali i da ćuti onda kada je ćutanje lekovitije od svake reči. Mnogi su u Ljubostinju dolazili upravo zbog te tišine u kojoj se lakše razabira sopstveno srce, a u kojoj je mati Hristina bila pouzdan oslonac i svedok vere koja se ne dokazuje, nego živi.

SPC

 

Poslednji dani i večni trag

Iz manastira je saopšteno da su posebnu zahvalnost dužni svima koji su bili uz igumaniju u njenim poslednjim danima, naročito mitropolitu kruševačkom Davidu, kao i sveštenstvu i monahinjama koje su do kraja pokazale brigu i sestrinsku ljubav. U tim poslednjim trenucima, kako svedoče, nije bilo straha ni nemira - samo mir koji dolazi posle dugog i vernog služenja.

- Njen život i služenje obeležili su čitavu epohu duhovnog rada u našoj Crkvi. Mati Hristina ostaje zapamćena kao primer vere i tihog služenja Bogu i narodu - navedeno je u saopštenju manastira. U tim rečima nema patetike, ali ima istine: postoje ljudi čiji odlazak ne pravi prazninu koja boli, već tišinu koja obavezuje.

Ljubostinja će nastaviti svoj monaški život, kao što je to činila i pre i tokom decenija koje je mati Hristina provela na njenom čelu. Ali oni koji su u njena vrata ulazili tražeći utehu, savet ili samo trenutak sabranosti, znaće da je u tim zidovima ostalo nešto od njene blage, postojane prisutnosti. A to je, možda, najdublji trag koji jedan monaški život može da ostavi.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara