Oproštaj od poštovanog monaha biće upriličen 21. aprila u Petrovaradinu, gde će biti služene zaupokojena Liturgija i opelo, dok će njegovo telo biti položeno u manastiru Grgeteg, uz prisustvo vernika, sveštenstva i monaštva.
Svoj ovozemaljski put končao je iguman Maksim (Petrović), monah i duhovnik čiji je život bio posvećen služenju Crkvi i manastirskom bratstvu. Vest o njegovom upokojenju, koju je objavio hram Pokrova Presvete Bogorodice u Petrovaradinu, primljena je sa tugom među vernicima, monaštvom i sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve, koji ga pamte kao tihog i posvećenog pastira.
Sveta zaupokojena liturgija biće služena 21. aprila u 8 časova u hramu Pokrova Presvete Bogorodice u Petrovaradinu, gde će sabrani vernici imati priliku da se poslednji put, kroz molitvu, oproste od oca Maksima. Opelo će početi u 10 časova, u duhu pravoslavne nade u Vaskrsenje i život večni.
Sahrana u manastiru Grgeteg
jegovo telo biće položeno na monaškom groblju manastira Grgeteg, među onima koji su, poput njega, izabrali put odricanja i služenja. U tom tihom bratstvu, gde vreme kao da drugačije teče, iguman Maksim će naći svoje počivalište, čekajući opšte vaskrsenje.
SPC
Iguman Maksim (Petrović) biće sahranjen na monaškom groblju manastira Grgeteg
Odlazak monaha u pravoslavnoj tradiciji nikada nije kraj, već prelazak. Reč "upokojenje" nosi u sebi smisao smirenja, počinka u Bogu, ali i nade koja ne prestaje. Zato se i u trenucima rastanka izgovara: "Večan spomen", kao molitva da ime upokojenog ostane zapisano ne samo u ljudskom pamćenju, već i u večnosti.
„Hristos vaskrse!“ odjekuje kao odgovor na tugu, podsećajući da smrt nema poslednju reč. U toj veri, verni ispraćaju oca Maksima, sa tihom zahvalnošću za njegov život i sa nadom da će se, u Carstvu nebeskom, ponovo sresti.
Od Jalovika do Amerike, protojereja Petra Miloševića vodio je put vere i služenja – osnivač prve srpske pravoslavne crkve u Majamiju, duhovnik kome se verovalo i čovek čije delo nastavlja da živi kroz generacije koje je okupljao i učio.
Sutra će se u Manastiru Pokrova Presvete Bogorodice služiti zaupokojena liturgija i opijelo, a vekovna svetinja Gornji Brčeli čuva sećanje na monahinju koja je ostavila dubok duhovni trag.
U hramu u kojem je godinama služio, sabrano sveštenstvo i mnoštvo vernika oprostili su se od oca Nenada i njegove supruge, dok se zajednica, u molitvi, suočava sa velikim gubitkom.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.
Oproštaj od poštovanog monaha biće upriličen 21. aprila u Petrovaradinu, gde će biti služene zaupokojena Liturgija i opelo, dok će njegovo telo biti položeno u manastiru Grgeteg, uz prisustvo vernika, sveštenstva i monaštva.
Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Kao nastojateljica manastira Ljubostinja više od trideset godina, ostavila je duhovno nasleđe tihe požrtvovanosti, koje ostaje večni putokaz za sve koji traže mir i utehu.
Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je na mestu stradanja jasenovačkih mučenika da reč pripada molitvi, a konačna pobeda životu i Hristu vaskrslom.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
Kopriva, pirinač i jaja pretvaraju se u skroman, ali snažan obrok za dane bez strogog posta – jelo koje neguje telo i vraća meru u svakodnevnoj ishrani.
