Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Vest da se upokojio sveštenik koji je gotovo čitav vek služio Crkvi ne dolazi kao puka informacija, već kao podsećanje koliko jedan život može biti ispunjen smislom, verom i odgovornošću prema drugima. Takav trag ostavio je protojerej-stavrofor Žarko Uskoković, penzionisani paroh slatinski, koji se u Svetlu subotu, 18. aprila 2026. godine, upokojio u Gospodu u 93. godini života.
Put sveštenika koji je službu živeo, a ne samo vršio
Rođen 15. januara 1934. godine u Suhopolju, prota Žarko je od rane mladosti bio okrenut duhovnom pozivu. Bogosloviju Svetog Save u manastiru Rakovici završio je 1958. godine, a nakon odsluženog vojnog roka rukopoložen je u čin prezvitera rukom episkopa slavonskog Emilijana. Prvu parohiju dobio je u Medincima, gde nije bio samo služitelj oltara, već i pokretač gradnje hrama posvećenog Prepodobnoj mati Paraskevi, Svetoj Petki.
Od 1974. godine službu nastavlja na parohiji slatinskoj, kojoj ostaje veran sve do odlaska u mirovinu 2011. godine. Tokom tih decenija bio je mnogo više od parohijskog sveštenika. Vernici su u njemu prepoznavali oslonac, tihog savetnika i čoveka čija reč ima težinu jer dolazi iz ličnog primera. U Eparhiji slavonskoj obavljao je brojne dužnosti, a za predan rad odlikovan je svim priznanjima koja se dodeljuju mirskom svešteniku. Na predlog episkopa slavonskog Save, dobio je i Orden Svetog Save drugog reda, kao potvrdu ugleda koji je uživao u Crkvi.
Ostao uz narod onda kada je bilo najteže
Posebnu snagu njegovom životu daju godine ratnih stradanja devedesetih. Dok su mnogi odlazili, prota Žarko je ostao. Zajedno sa nekolicinom sveštenika, nije napustio svoju parohiju u Hrvatskoj, ostajući uz narod i svetinje u trenucima kada je to zahtevalo i veru i hrabrost. Njegova služba tada je dobila još dublji smisao – nije bila samo liturgijska, već i ljudska, svakodnevna, usmerena na očuvanje zajednice.
Foto: SPC
Nije čuvao samo crkve, već i ljude. Strpljenjem, razgovorom i spremnošću da sasluša svakoga, gradio je ono što se najteže obnavlja - poverenje. U vremenu podela, njegovo prisustvo značilo je sigurnost i nadu da zajednički život nije izgubljen.
U Eparhiji pakraćko-slavonskoj ostavio je dubok trag. Njegov pastirski rad obeležili su iskustvo koje je rado delio i iskreno poštovanje prema svakom čoveku, u duhu Hristove zapovesti o ljubavi prema bližnjem. Oni koji su ga poznavali pamtiće ga ne samo po službi, već po načinu na koji je prilazio ljudima – smireno, nenametljivo i sa pažnjom koja se ne zaboravlja.
Odlaskom protojereja-stavrofora Žarka Uskokovića, Crkva se oprostila od sveštenika čiji se život ne meri samo godinama, već onim što je ostavio iza sebe. Njegovo delo ostaje kao svedočanstvo da vera, istrajnost i blaga reč mogu nadživeti i najteža vremena.
Od Jalovika do Amerike, protojereja Petra Miloševića vodio je put vere i služenja – osnivač prve srpske pravoslavne crkve u Majamiju, duhovnik kome se verovalo i čovek čije delo nastavlja da živi kroz generacije koje je okupljao i učio.
Od uspona u vrhu Ruske pravoslavne crkve do raščinjenja, sukoba sa patrijarhom Aleksejem II i razlaza sa mitropolitom Epifanijem, ostavio je iza sebe crkvenu mapu podela čije posledice i dalje potresaju pravoslavni svet.
Sutra će se u Manastiru Pokrova Presvete Bogorodice služiti zaupokojena liturgija i opijelo, a vekovna svetinja Gornji Brčeli čuva sećanje na monahinju koja je ostavila dubok duhovni trag.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je na mestu stradanja jasenovačkih mučenika da reč pripada molitvi, a konačna pobeda životu i Hristu vaskrslom.
Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Pre nego što je beba prevezena u bolnicu, sveštenik je tražio da se zove Huan Fransisko, odnosno dao mu je ime koje je, kako je rekao, nosio u srcu i pre nego što će dete dobiti zvaničan identitet.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
U hramu u kojem je godinama služio, sabrano sveštenstvo i mnoštvo vernika oprostili su se od oca Nenada i njegove supruge, dok se zajednica, u molitvi, suočava sa velikim gubitkom.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je na mestu stradanja jasenovačkih mučenika da reč pripada molitvi, a konačna pobeda životu i Hristu vaskrslom.
U prisustvu vernika, monaštva i ruskog ambasadora, mitropolit crnogorsko-primorski govorio o Živonosnom Istočniku i zašto se čuda događaju mimo ljudske volje.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
Kopriva, pirinač i jaja pretvaraju se u skroman, ali snažan obrok za dane bez strogog posta – jelo koje neguje telo i vraća meru u svakodnevnoj ishrani.
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
