U bolničkim prostorijama, gde se svakodnevno vode tihe borbe za svaki otkucaj srca, ovoga puta zavladala je drugačija vrsta tišine, ona koja ne dolazi iz neizvesnosti, već iz nade.
U okviru projekta "Molitva kao lek", sa blagoslovom patrijarha Porfirija, u organizaciji Misionarske delatnosti pri Hramu Svetog Save, u Institut za kardiovaskularne bolesti Dedinje donete su mošti Svetog Nektarija Eginskog, jednog od najpoštovanijih svetitelja savremenog pravoslavlja, poznatog po daru isceljenja i utehe.
Svečani doček svetinje nije bio tek protokolarni čin. Mošti su u ovu zdravstvenu ustanovu doneli protojerej-stavrofor Dimitrije Kasapis, đakon Nikola Rašković i Ivana Jelić, a već u prvim trenucima prisutni su osetili da se susreću sa nečim što nadilazi svakodnevno iskustvo bolničke rutine. Posle pročitanih molitvi i nadahnute besede, formirao se red - ne iz obaveze, već iz potrebe.
Kada se lekari i pacijenti nađu na istom mestu pred svetinjom
Lekari, medicinske sestre, tehničari, ali i pacijenti, prilazili su sa istom pažnjom i smirenošću. U tim susretima nije bilo razlike između onih koji leče i onih koji se leče. Svi su, makar na trenutak, stajali na istoj ravni, pred svetinjom, sa svojim mislima, brigama i nadom.
Ovakvi trenuci otvaraju pitanje koje medicina često ne izgovara naglas, ali ga svakodnevno dodiruje: gde se završava moć znanja, a gde počinje prostor vere? Upravo tu, u toj nevidljivoj granici, pravoslavno iskustvo govori o sinergiji, o susretu ljudskog truda i Božje blagodati.
Mošti Svetog Nektarija na Dedinju - susret nauke i vere koji donosi utehu
Misionarska delatnost pri Hramu Svetog Save posebnu zahvalnost upućuje direktoru ustanove, akademiku prof. dr Milovanu Bojiću, kao i njegovim saradnicima, ističući njihovu otvorenost da bolnički prostor, makar na kratko, postane i mesto sabranja koje prevazilazi medicinske okvire.
Dolazak moštiju Svetog Nektarija Eginskog u jednu od najvažnijih zdravstvenih ustanova u zemlji nije samo događaj. To je slika susreta dveju potreba koje čovek nosi u sebi: da bude izlečen i da bude osnažen. I dok aparati mere ritam srca, ovakvi trenuci podsećaju da postoji i onaj drugi, tiši ritam, koji se ne registruje na monitorima, ali često presudno utiče na snagu da se izdrži.
Po blagoslovu patrijarha Porfirija, svetinja velikog pravoslavnog iscelitelja doneta je među male pacijente, njihove roditelje i lekare, a mnogi su sa verom celivali mošti tražeći utehu, snagu i nadu u borbi za zdravlje.
U okviru projekta „Molitva kao lek“, u ustanovu u kojoj se leče najdublje rane psihe uneta je duhovna dimenzija koja je izbrisala granice između lekara i pacijenata i otvorila prostor za drugačije razumevanje ozdravljenja.
