U okviru projekta „Molitva kao lek“, u ustanovu u kojoj se leče najdublje rane psihe uneta je duhovna dimenzija koja je izbrisala granice između lekara i pacijenata i otvorila prostor za drugačije razumevanje ozdravljenja.
U zgradi u kojoj se svakodnevno vode nevidljive bitke za ravnotežu čovekove duše, ovoga puta nije odjekivala samo tišina bolničkih hodnika. U Institut za mentalno zdravlje u Beogradu stigla je svetinja – i sa njom osećaj da lečenje ne mora uvek imati samo medicinski oblik.
Kada tišina bolničkih hodnika postane molitva
U okviru projekta „Molitva kao lek“, koji deluje pri Hramu Svetog Save na Vračaru, blagosloveno prisustvo Svetog Nektarija darovano je i ovoj ustanovi. Njegove svete mošti u Institut za mentalno zdravlje uneli su protojerej-stavrofor Dimitrije Kasapis, đakon Nikola Rašković i Ivana Jelić, donoseći sa sobom snažno svedočanstvo vere koja ne ostaje izvan bolničkih zidova.
Foto: SPC
Doček je bio dostojanstven i iskren. Prof. dr Čedo Miljević, zamenik direktora Instituta, zajedno sa lekarima, medicinskim osobljem i gotovo svim pacijentima, dočekao je svetinju. U prostoru naviknutom na dijagnoze i terapije našlo se mesta i za molitvu.
Posle reči dobrodošlice, uznete su molitve Svetom Nektariju – svetitelju kome se vernici posebno obraćaju za isceljenje duševnih i telesnih tegoba. Protojerej-stavrofor Dimitrije Kasapis podsetio je u svojoj besedi da molitva nije bekstvo od stvarnosti, već put ka njenom dubljem razumevanju, dotičući ono što u čoveku često ostaje izvan domašaja reči i terapije.
Trenutak kada su svi stajali u istoj potrebi
U dugim redovima, bez žurbe, sa tihom nadom, prisutni su prilazili da celivaju svete mošti. Nije bilo razlike između lekara i pacijenata – svi su stajali u istoj potrebi: da budu utešeni, ohrabreni i osnaženi.
Posebnu težinu ovom događaju dalo je i prisustvo predsednika Upravnog odbora Instituta, akademika prof. dr Dušice Lečić Toševski, kao i prof. dr Olivere Vuković, dr Jelene Popović iz Kliničkog centra Srbije i drugih uglednih stručnjaka. Njihovo prisustvo nije bilo formalnost, već znak da dijalog između nauke i vere više nije izuzetak, već potreba.
Prof. dr Miljević istakao je da ovaj susret ima posebno mesto u savremenoj srpskoj psihijatriji. Kako je naglasio, reč je o trenutku u kome se medicina ne odriče svoje naučne utemeljenosti, već je dopunjuje razumevanjem duhovne dimenzije čoveka. Podsetio je i na primer grčke prakse, gde je Sveti Porfirije Kavsokalivit bio prisutan u bolničkom okruženju kao duhovni oslonac, naglašavajući da se i kod nas sve jasnije prepoznaje da duhovnost nije dodatak, već sastavni deo ličnosti.
Ovaj događaj nije promenio terapijske protokole niti je zamenio medicinu. Ali je otvorio prostor u kome čovek nije posmatran samo kroz simptome, već kao celina – biće koje traži smisao, utehu i nadu, podjednako kao i ozdravljenje.
Mnogi supružnici svedoče da su, posle hodočašća u keliju ovog sveca na Egini i iskrenih molitava, dobili decu, a vernici veruju da ovaj svetitelj pomaže i u teškim životnim borbama, iskušenjima i molitvama za zaštitu porodice i naroda.
Po blagoslovu patrijarha Porfirija, svetinja velikog pravoslavnog iscelitelja doneta je među male pacijente, njihove roditelje i lekare, a mnogi su sa verom celivali mošti tražeći utehu, snagu i nadu u borbi za zdravlje.
Iskušenik iz Manastira Svetog Pavla tokom medicinskog prevoza iskočio je iz sanitetskog vozila, zadobio višestruke povrede i završio na respiratoru, dok monasi i lekari pokušavaju da razjasne okolnosti neobičnog incidenta.
Prvi snimak nastao spontano brzo je postao omiljen među vernicima, dok nova verzija donosi pun umetnički izraz i snažnu duhovnu poruku uoči manastirske slave.
Višednevno obeležavanje gradske slave Podgorice završeno je tradicionalnom litijom koju su predvodili mitropolit Joanikije i episkop Pajsije, uz prisustvo velikog broja vernika, sveštenstva i predstavnika javnog života.
Stari recept sa Kosova i Metohije vremenom je dobio posebnu verziju u beogradskim kuhinjama, pa je nastalo zasitno i mirisno jelo koje mnoge podseća na nedeljne ručkove, pun sto i ukuse kakvi se danas retko sreću.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Dolazak moštiju Svetog Nektarija Eginskog u Institut za kardiovaskularne bolesti Dedinje doneo je poseban mir i sabranost, gde su se medicina i vera susrele u potrazi za utehom, snagom i duhovnim isceljenjem.
Prvi snimak nastao spontano brzo je postao omiljen među vernicima, dok nova verzija donosi pun umetnički izraz i snažnu duhovnu poruku uoči manastirske slave.
Višednevno obeležavanje gradske slave Podgorice završeno je tradicionalnom litijom koju su predvodili mitropolit Joanikije i episkop Pajsije, uz prisustvo velikog broja vernika, sveštenstva i predstavnika javnog života.
U Patrijaršiji SPC potpisan je Memorandum o osnivanju Univerziteta koji će spojiti teološke studije sa medicinom, pravom, umetnošću i tehničkim naukama, dok je patrijarh srpski poručio da obrazovanje mora da oblikuje i čoveka, a ne samo stručnjaka.
Na Markovdan služena liturgija u Hramu Svetog apostola i jevanđeliste Marka, poglavar Srpske pravoslavne crkve odlikovao sveštenika i održao nadahnutu besedu.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U besedi za subotu 4. sedmice po Vaskrsu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički naglašava da čovek ne stoji između svetlosti i tame, već pred jasnim izborom koji ne ostavlja prostor za kolebanje.
Kada se duhovna disciplina sudari sa užurbanošću jutra i iscrpljenošću večeri, rešenje ne dolazi iz strožeg pravila, već iz jednostavne misli koja, prema protojereju Andreju Tkačovu, vraća čoveka suštini vere i oslobađa ga krivice i sujete.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
