Mnogi u nevolji pomoć traže od lažnih iscelitelja i vračara, ali Crkva podseća da je Krštenje jedinstvena Sveta tajna i da se od straha ne oslobađamo vračanjem, već verom, pokajanjem i životom u Hristu.
Kada čoveka pritisnu brige i kada mu se učini da mu ništa ne polazi za rukom, među ljudima se ponekad javlja pitanje: „Da li onaj ko veruje da je pod prokletstvom, ili uticajem vradžbine treba ponovo da se krsti?“ Takvo shvatanje najčešće se sreće kod onih koji veruju u vradžbine i pomoć traže od raznih iscelitelja, vračara i vidovnjaka. Ono, međutim, proizlazi iz nerazumevanja suštine Svete tajne krštenja.
U hrišćanskom učenju ne postoji pojam vradžbine u značenju koje mu pridaje narodna magija. Crkva priznaje postojanje palih duhova i duhovne borbe, ali ne smatra da je vradžbina neka samostalna sila koja deluje nezavisno od Promisla Božjeg.
Vradžbina je pokušaj da se čoveku naudi prizivanjem demonskih sila. Može li vračar zaista da naudi drugome? Sebi svakako može, jer je vračanje težak greh koji čoveka vodi u duhovnu propast. U Starom zavetu sam Bog vračanje naziva gnusobom i govori o osudi onih koji se njime bave (vidi: 5. Moj. 18, 9–12). Istovremeno, Sveto pismo i žitija svetih svedoče da nikakvo vračanje ne može nauditi čoveku koji živi sa Bogom. Tako egipatski žreci nisu mogli da naude proroku Mojsiju, a vračar Kiprijan (koji se kasnije pokajao i postao svetitelj) nije uspeo da naudi pravednoj Justini.
Sveta tajna krštenja zaista štiti čoveka od delovanja zlih duhova. Pre samog krštenja, u činu oglašenja, sveštenik čita posebne molitve kojima se đavolu zabranjuje da ima vlast nad čovekom. Jedna od molitvenih prozbi tokom krštenja glasi: „Da ova voda bude zaštita od svakog lukavstva vidljivih i nevidljivih neprijatelja, Gospodu se pomolimo.“
Međutim, Crkva ne uči da čovek treba da se krsti samo zato da bi mu prestao period životnih nedaća ili ono što ljudi nazivaju „lošom srećom“. Krštenje se prima zbog pokajanja i vere, iz želje da se ostavi grešan način života i započne novi život u Hristu.
Ponovno krštenje u Crkvi nikada nije postojalo kao praksa. Štaviše, u Simvolu vere, osnovnom ispovedanju hrišćanske vere, jasno se kaže: „Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.“ Krštenje je duhovno rođenje, a čovek se može roditi samo jednom.
Ako bi neko ipak obmanuo sveštenika i primio „drugo krštenje“, taj greh može ispovediti u Svetoj tajni pokajanja. Važećim se smatraju samo prvo krštenje i prvo kršteno ime.
Da li to znači da posle krštenja čovek više ne može biti izložen delovanju zlih duhova? Krštenjem je oslobođen vlasti đavola, ali tu slobodu treba čuvati. Ako se svesno vrati grešnom životu, sam otvara vrata sili od koje je krštenjem oslobođen.
Prepodobni Makarije Optinski o tome piše: „Dakle, postoje i vradžbine, ali na koga one mogu da deluju? Samo na onoga na koga Bog to dopusti, zbog grešnog života, zbog gordosti ili radi iskušenja. A kada toga nema, Gospod ne dopušta neprijateljskoj sili da deluje.“
Zatim savetuje da čovek ne traži krivce, već da „otklanja uzroke zbog kojih Bog dopušta takva iskušenja i da se sa verom prepusti Promislu Božjem“.
U Jevanđelju nalazimo ozbiljno upozorenje o čoveku koji se oslobodio nečistog duha, a zatim se vratio ranijem načinu života: „Tada ode i uzme sa sobom sedam drugih duhova, gorih od sebe; i ušavši, nastane se onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga“ (Mt. 12, 45).
To se može dogoditi i bez ikakve vradžbine. Zapravo, čoveku mnogo više štete nanose njegovi sopstveni gresi nego tuđe spletke.
Zato je, umesto traganja za onim ko je navodno bacio vradžbinu, mnogo važnije okrenuti se pokajanju. Verovanje u vradžbine lako vodi čoveka u strah, sumnjičavost i želju za osvetom. Nasuprot tome, ispovest, molitva, Sveto pričešće i crkveni život vraćaju čoveka Bogu i oslobađaju ga vlasti greha i straha.
Nema izuzetaka kada je u pitanju krštenje upokojenih.
U hramu Svetog apostola Pavla u Tupelu vernici su prisustvovali radosnom događaju u kojem je više ljudi započelo novi život u pravoslavnoj veri.
Posle višegodišnjeg duhovnog traganja, životni put oca Kedmona dobio je novo poglavlje kada je tokom arhijerejske liturgije rukopoložen za sveštenika.
U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.
Kratka, ali snažna pouka starca Georgija govori o vezi između odnosa prema Bogu i spremnosti da se pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Sveti Vavila je bio arhijerej Antiohije, koji je u vreme cara Numerijana stradao jer nije hteo da se odrekne Hrista.
Petnaestog juna 1999. godine krenuo je prema Prizrenu, a njegovi posmrtni ostaci pronađeni su tek 8. avgusta 2000. godine.
Jednostavne namirnice, malo vode i mirisni kim dovoljni su za obilan obrok koji se lako priprema i dugo drži sitost tokom posta.
Viktorija Sinis je nekada verovala da joj takav način života donosi slobodu i finansijsku sigurnost, a onda je donela odluku koja joj je promenila život.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Zajednica u ovom američkom gradu već decenijama okuplja vernike različitog porekla, a više od polovine njenih članova čine upravo oni koji su sami izabrali da prime pravoslavnu veru.
Otac Džon Brek, profesor i pisac, govorio je o svom traganju za smislom vere, susretu sa pravoslavnim predanjem i gubitku osećaja za molitvu, tišinu i Božiju tajnu u savremenom svetu.
Njihovo poreklo vodi do Hrista i apostola, a njihovo značenje vekovima ostaje temelj duhovnog života pravoslavnih hrišćana.
Od zaštitnih amajlija za novorođenče do običaja na poslednjem ispraćaju, granica između poštovanja tradicije i udaljavanja od crkvenog učenja često je veoma tanka.
Kratka, ali snažna pouka starca Georgija govori o vezi između odnosa prema Bogu i spremnosti da se pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Petnaestog juna 1999. godine krenuo je prema Prizrenu, a njegovi posmrtni ostaci pronađeni su tek 8. avgusta 2000. godine.
Pitanje kako čovek može da prepozna dejstvo Svetog Duha u sebi upravo je povezano sa njegovim unutrašnjim stanjem, odnosom prema Bogu, sopstvenoj savesti i ljudima oko sebe.
Opasnost ove strasti leži u tome što ona direktno skrnavi ljudsko telo koje je, prema rečima svetog apostola Pavla, hram Duha svetoga.
Opasnost ove strasti leži u tome što ona direktno skrnavi ljudsko telo koje je, prema rečima svetog apostola Pavla, hram Duha svetoga.
Njegov život ostao je upamćen po hrabrosti kojom je bodrio svoju pastvu da istraje u veri i to u vreme najžešćih progona hrišćana.
Vernik kroz pričešće prima telo i krv Hristovu, ali takvom susretu treba da prethode molitva, pokajanje, praštanje i nastojanje da se srce očisti od greha.
Bitno je samo ne gubiti nadu.
Opasnost ove strasti leži u tome što ona direktno skrnavi ljudsko telo koje je, prema rečima svetog apostola Pavla, hram Duha svetoga.
Protojerej Andrej Jefanov objašnjava zašto monaški postrig nije obična životna odluka i upozorava šta bi značilo napustiti put koji je čovek dobrovoljno izabrao.
Pitanje kako čovek može da prepozna dejstvo Svetog Duha u sebi upravo je povezano sa njegovim unutrašnjim stanjem, odnosom prema Bogu, sopstvenoj savesti i ljudima oko sebe.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
