Mnogi u nevolji pomoć traže od lažnih iscelitelja i vračara, ali Crkva podseća da je Krštenje jedinstvena Sveta tajna i da se od straha ne oslobađamo vračanjem, već verom, pokajanjem i životom u Hristu.
Kada čoveka pritisnu brige i kada mu se učini da mu ništa ne polazi za rukom, među ljudima se ponekad javlja pitanje: „Da li onaj ko veruje da je pod prokletstvom, ili uticajem vradžbine treba ponovo da se krsti?“ Takvo shvatanje najčešće se sreće kod onih koji veruju u vradžbine i pomoć traže od raznih iscelitelja, vračara i vidovnjaka. Ono, međutim, proizlazi iz nerazumevanja suštine Svete tajne krštenja.
U hrišćanskom učenju ne postoji pojam vradžbine u značenju koje mu pridaje narodna magija. Crkva priznaje postojanje palih duhova i duhovne borbe, ali ne smatra da je vradžbina neka samostalna sila koja deluje nezavisno od Promisla Božjeg.
Vradžbina je pokušaj da se čoveku naudi prizivanjem demonskih sila. Može li vračar zaista da naudi drugome? Sebi svakako može, jer je vračanje težak greh koji čoveka vodi u duhovnu propast. U Starom zavetu sam Bog vračanje naziva gnusobom i govori o osudi onih koji se njime bave (vidi: 5. Moj. 18, 9–12). Istovremeno, Sveto pismo i žitija svetih svedoče da nikakvo vračanje ne može nauditi čoveku koji živi sa Bogom. Tako egipatski žreci nisu mogli da naude proroku Mojsiju, a vračar Kiprijan (koji se kasnije pokajao i postao svetitelj) nije uspeo da naudi pravednoj Justini.
Sveta tajna krštenja zaista štiti čoveka od delovanja zlih duhova. Pre samog krštenja, u činu oglašenja, sveštenik čita posebne molitve kojima se đavolu zabranjuje da ima vlast nad čovekom. Jedna od molitvenih prozbi tokom krštenja glasi: „Da ova voda bude zaštita od svakog lukavstva vidljivih i nevidljivih neprijatelja, Gospodu se pomolimo.“
Međutim, Crkva ne uči da čovek treba da se krsti samo zato da bi mu prestao period životnih nedaća ili ono što ljudi nazivaju „lošom srećom“. Krštenje se prima zbog pokajanja i vere, iz želje da se ostavi grešan način života i započne novi život u Hristu.
Ponovno krštenje u Crkvi nikada nije postojalo kao praksa. Štaviše, u Simvolu vere, osnovnom ispovedanju hrišćanske vere, jasno se kaže: „Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.“ Krštenje je duhovno rođenje, a čovek se može roditi samo jednom.
Ako bi neko ipak obmanuo sveštenika i primio „drugo krštenje“, taj greh može ispovediti u Svetoj tajni pokajanja. Važećim se smatraju samo prvo krštenje i prvo kršteno ime.
Da li to znači da posle krštenja čovek više ne može biti izložen delovanju zlih duhova? Krštenjem je oslobođen vlasti đavola, ali tu slobodu treba čuvati. Ako se svesno vrati grešnom životu, sam otvara vrata sili od koje je krštenjem oslobođen.
Prepodobni Makarije Optinski o tome piše: „Dakle, postoje i vradžbine, ali na koga one mogu da deluju? Samo na onoga na koga Bog to dopusti, zbog grešnog života, zbog gordosti ili radi iskušenja. A kada toga nema, Gospod ne dopušta neprijateljskoj sili da deluje.“
Zatim savetuje da čovek ne traži krivce, već da „otklanja uzroke zbog kojih Bog dopušta takva iskušenja i da se sa verom prepusti Promislu Božjem“.
U Jevanđelju nalazimo ozbiljno upozorenje o čoveku koji se oslobodio nečistog duha, a zatim se vratio ranijem načinu života: „Tada ode i uzme sa sobom sedam drugih duhova, gorih od sebe; i ušavši, nastane se onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga“ (Mt. 12, 45).
To se može dogoditi i bez ikakve vradžbine. Zapravo, čoveku mnogo više štete nanose njegovi sopstveni gresi nego tuđe spletke.
Zato je, umesto traganja za onim ko je navodno bacio vradžbinu, mnogo važnije okrenuti se pokajanju. Verovanje u vradžbine lako vodi čoveka u strah, sumnjičavost i želju za osvetom. Nasuprot tome, ispovest, molitva, Sveto pričešće i crkveni život vraćaju čoveka Bogu i oslobađaju ga vlasti greha i straha.
Nema izuzetaka kada je u pitanju krštenje upokojenih.
U hramu Svetog apostola Pavla u Tupelu vernici su prisustvovali radosnom događaju u kojem je više ljudi započelo novi život u pravoslavnoj veri.
Posle višegodišnjeg duhovnog traganja, životni put oca Kedmona dobio je novo poglavlje kada je tokom arhijerejske liturgije rukopoložen za sveštenika.
U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.
Mnogi u nevolji pomoć traže od lažnih iscelitelja i vračara, ali Crkva podseća da je Krštenje jedinstvena Sveta tajna i da se od straha ne oslobađamo vračanjem, već verom, pokajanjem i životom u Hristu.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Sve što mu je Bog otkrivao primao je u svoje srce i verno prenosio narodu, pozivajući ga na pokajanje, povratak veri i nadi u Božju milost.
Otac Dejan upozorava da mnogi vernici prave grešku očekujući neki natprirodi znak, zbog čega neretko odlažu donošenje važnih odluka.
Uprkos pritiscima tadašnje vlasti i cara Ahava, kao i carice Jezavelje, koja je progonila proroke, Sveti Ilija nije odstupio od istine.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Otac Dejan upozorava da mnogi vernici prave grešku očekujući neki natprirodi znak, zbog čega neretko odlažu donošenje važnih odluka.
Uprkos pritiscima tadašnje vlasti i cara Ahava, kao i carice Jezavelje, koja je progonila proroke, Sveti Ilija nije odstupio od istine.
Donosimo celu molitvu jednom od najvećih starozavetnih proroka, kome se pravoslavni vernici vekovima obraćaju tražeći pokajanje, duhovno ukrepljenje, očuvanje vere, ali i Božiju zaštitu od suše, oluja, bolesti i drugih nevolja.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Ova poslastica nekada je često krasila porodične trpeze, a recept koji se prenosio generacijama i danas čuva ukus domaće kuhinje.
Kako je nastalo verovanje da prorok Ilija upravlja gromovima i munjama i šta o njegovom uznesenju govori Stari zavet.
Donosimo celu molitvu jednom od najvećih starozavetnih proroka, kome se pravoslavni vernici vekovima obraćaju tražeći pokajanje, duhovno ukrepljenje, očuvanje vere, ali i Božiju zaštitu od suše, oluja, bolesti i drugih nevolja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
