Oslanjajući se na primer iz Jevanđelja po Mateju, Sveti Teofan Zatvornik nam šeste nedelje posle Pedesetnice osvetljava sukob između vere i razuma bez vere.
Gospod oprašta grehe raslabljenome. Trebalo bi se radovati. Međutim, lukavi um učenih književnika govori: „Ovaj huli“. Kada je sledilo isceljenje raslabljenog kao potvrda utešne istine da vlast ima Sin Čovečji opraštati grehe, narod je proslavljao Gospoda, a o književnicima se ne govori ništa, svakako zato što su opet izmišljali nekakva lukava pitanja (Mt. 9,1-8).
Um bez vere je podmukao. On kuje lukave sumnje i izmišlja hule na čitavu oblast vere. Čudesima čas ne veruje, čas zahteva najopipljivije čudo. No, kada mu se ono i udeli, obavezujući ga na pokornost veri, on se ne stidi da se i dalje udaljava, izvrćući ili krivo tumačeći čudesna dela Božija.
Tako se on odnosi i prema osvedočenjima istine Božije. I opitna i umna svedočanstva mu se iznose u dovoljnom broju. Međutim, on i njih pokriva sumnjom.
Razgledaj sve njegove prigovore i videćeš da je u njima jedino lukavstvo, premda se na njegovom jeziku ono zove umnost. I nevoljno dolaziš do zaključka da su umnost i lukavstvo jedno te isto. U oblasti vere apostol govori: Mi um Hristov imamo. Čiji je um van oblasti vere? Lukavog. Zbog toga je lukavstvo postalo njegova glavna odlika.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
U utorak prve nedelje po Duhovima ruski svetitelj u svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“ otkriva duhovni zakon koji važi za svakog hrišćanina – zašto posle svetlosti dolaze tame i kako da ih duhovno prepoznamo.
Reči svetog ruskog podvižnika za četvrtak sedme sedmice po Vaskrsu podsećaju da nas Hristos nije samo podigao iz greha, već nas je pozvao u neizrecivu zajednicu sa samim Bogom.
Upouci za četvrtak sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj nas podseća na Hristovo obećanje koje ne vara, ali i razotkriva zašto ga ne doživljavamo: „Savest nam ne daje da očekujemo bilo kakvu milost.“
U subotu pete sedmice po Vaskrsu oslušnimo mudrost svedoka večne istine – svetitelja koji nas podseća da dela Gospodnja i danas govore, ako smo spremni da ih vidimo.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Badnja večera pokazuje da ovo nije obrok kao svaki drugi, već tihi porodični obred u kome svaka sitnica ima svoje značenje i svoju priču.
Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
Badnjak je najčešće mlado hrastovo drvo ili grana, koje simbolizuje život, obnovu i toplinu doma.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Osvrćući se na Pravednog Josifa, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas u svojoj besedi za 31. utorak po Duhovima podseća kako vera i poslušnost Bogu oblikuju život i donose proslavu onima koji ga slede, čak i u najmračnijim trenucima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
