Gospod oprašta grehe raslabljenome. Trebalo bi se radovati. Međutim, lukavi um učenih književnika govori: „Ovaj huli“. Kada je sledilo isceljenje raslabljenog kao potvrda utešne istine da vlast ima Sin Čovečji opraštati grehe, narod je proslavljao Gospoda, a o književnicima se ne govori ništa, svakako zato što su opet izmišljali nekakva lukava pitanja (Mt. 9,1-8).
Um bez vere je podmukao. On kuje lukave sumnje i izmišlja hule na čitavu oblast vere. Čudesima čas ne veruje, čas zahteva najopipljivije čudo. No, kada mu se ono i udeli, obavezujući ga na pokornost veri, on se ne stidi da se i dalje udaljava, izvrćući ili krivo tumačeći čudesna dela Božija.
Tako se on odnosi i prema osvedočenjima istine Božije. I opitna i umna svedočanstva mu se iznose u dovoljnom broju. Međutim, on i njih pokriva sumnjom.
Razgledaj sve njegove prigovore i videćeš da je u njima jedino lukavstvo, premda se na njegovom jeziku ono zove umnost. I nevoljno dolaziš do zaključka da su umnost i lukavstvo jedno te isto. U oblasti vere apostol govori: Mi um Hristov imamo. Čiji je um van oblasti vere? Lukavog. Zbog toga je lukavstvo postalo njegova glavna odlika.