U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U tišini detinjstva, kada je Beograd bio prekriven sjenama rata, jedna devojčica iz Cerske ulice nosila je u srcu nevidljivi pečat sudbine koju je tek trebalo da otkrije. To dete bila je mati Glikerija, koja će kasnije postati duhovna svetlost za mnoge vernike, a njena priča počinje susretom sa svetiteljem čije su reči oblikovale njen put ka monaštvu.
Mati Glikerija se seća tog sudbonosnog trenutka kao da je juče bio, jasnih sećanja i topline koja je obuzimala njeno srce:
- Negde 1945. ili 1946. godine, u vreme okupacije, vreme Nemaca, u našoj Cerskoj ulici u Beogradu, nas 5-6 devojčica, igramo se... Osmehujući se, naiđe čovek obučen u crno od glave do pete. Pita da li znamo da se prekrstimo, a mi mu u glas odgovorimo da znamo. Pitali smo ga ko je on, a on je odgovorio da je sveštenik naš.
Taj sveštenik nije bio niko drugi do sam Sveti Jakov Tumanski, tada još uvek svetovnog imena Radoje Arsović Arsa, a njegovo prisustvo, kao i reči koje je izgovorio, ostavili su dubok trag u srcu mati Glikerije, tada devojčice:
- Pitao je da li želimo da nas nauči jednu pesmicu. Tako nas je naučio da pevamo: ‘Deca pevaju, pevaju, a ljudi slušaju, slušaju.’ To je melodija Radoja Arsovića Arse, kako je bilo svetovno ime Svetog Jakova Tumanskog - priseća se mati Glikerija s nežnošću.
Iako tada nije ni slutila da će jednog dana obući monašku mantiju, reči Svetog Jakova su već tada bile proročke.
- Govorio je: "Imaju u Beogradu dve bliznakinje, koje će otići u manastir." To sam ja i moja sestra. Mada nismo bliznakinje, ona je starija od mene tri godine, ali ja sam bila malo krupnija, pa je delovalo kao da smo bliznakinje - pripoveda mati Glikerija za „Religiju“, s osmehom na licu, dok se seća tih bezbrižnih dana.
Rođena kao Gordana Janjić 30. decembra 1934. godine u Beogradu, na Čuburi, mati Glikerija je, kada se zamonašila, mnogo vremena provela uz svog duhovnika, avu Justina. Upravu nad manastirom Ćelija preuzela je 1962. godine, a pod njenim rukovodstvom manastir je postao veliko gradilište i duhovno utočište za mnoge vernike.
Pored narodne trpezarije i Crkve Svetog Jovana Zlatousta, podignute su i grobljanska kapelica, a stara Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila je renovirana 1991. godine. Manastir Ćelija danas je mesto gde mnogi dolaze da se pomole i nađu utehu, a sve to zahvaljujući ljubavi i posvećenosti mati Glikerije.
Njen duhovnik, Sveti ava Justin, ostavio je najdublji trag u njenom monaškom životu, dok je Sveti Jakov, kao božanski glasnik, uneo je u život mati Glikerije nit koja će je voditi kroz godine, sve do trenutka kada je spoznala svoju duhovnu misiju. Iako tada nije pomišljala na monaštvo, njegov blagoslov i stihovi koje im je tada poklonio, ostali su urezani u njenoj duši, postajući deo njenog svakodnevnog molitvenog života.
Svake godine, na praznik Svetih Zosima i Jakova, mati Glikerija dolazi u Manastir Tumane, gde počivaju mošti ova dva svetitelja, da im se pokloni. Ta poseta za nju nije samo puko hodočašće, već i trenutak susreta sa samom sobom, sa detetom koje još uvek nosi u srcu, devojčicom koja je nekada pevala pesmu naučenu od svetitelja, a koju i danas s radošću peva sa svojim sestrinstvom, ni ne sluteći da će te reči postati svetionik njenog duhovnog života.
Njena priča nas podseća da se duhovni poziv ponekad skriva u najneočekivanijim susretima, u rečima koje možda tada nismo razumeli, ali koje sa sobom nose svetlost koja će nas, jednog dana, voditi ka Božijem zagrljaju.
Credit: BrosNYC / BACKGRID / Backgrid USA / Profimedia
VIDEO
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Na konferenciji „Hrišćansko-socijalna inicijativa“ istaknuto kako lični odnos s Bogom i delatna ljubav mogu menjati svet i osnažiti zajednicu.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Na praznik Prepodobnog Justina, njegov manastir postao je mesto molitvenog sabranja, tihe radosti i snažne poruke o tome kako se nosi krst u savremenom svetu.
U prisustvu više arhijereja, monaštva i vernog naroda, molitveno i dostojanstveno proslavljeni praznik Blagovesti i uspomena na Prepodobnog Justina Ćelijskog – blagovesnika srpskog roda, uz snažnu besedu mitropolita Ilariona.
Nastojateljica manastira Ćelije deli dirljivu priču o veri koja je pobedila smrtnu prognozu. Njena majka, kojoj su lekari zbog opake bolesti predvideli kratak vek, došla je u manastir, gde je poživela još mnogo godina, a kasnije se i zamonašila.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Na konferenciji „Hrišćansko-socijalna inicijativa“ istaknuto kako lični odnos s Bogom i delatna ljubav mogu menjati svet i osnažiti zajednicu.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
U besedi za 30. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o veri koja ne skreće pred opasnošću i o čoveku koji ne vodi narod snagom, već potpunim oslanjanjem na Boga.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog proroka Danila po starom kalendaru, dok se po novom proslavlja Sveta mučenica Anisija Solunska. Katolici i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama, dok Jevreji obeležavaju Asarah B’Tevet, dan strogog posta, žalosti i pokajanja.
