U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U tišini detinjstva, kada je Beograd bio prekriven sjenama rata, jedna devojčica iz Cerske ulice nosila je u srcu nevidljivi pečat sudbine koju je tek trebalo da otkrije. To dete bila je mati Glikerija, koja će kasnije postati duhovna svetlost za mnoge vernike, a njena priča počinje susretom sa svetiteljem čije su reči oblikovale njen put ka monaštvu.
Mati Glikerija se seća tog sudbonosnog trenutka kao da je juče bio, jasnih sećanja i topline koja je obuzimala njeno srce:
- Negde 1945. ili 1946. godine, u vreme okupacije, vreme Nemaca, u našoj Cerskoj ulici u Beogradu, nas 5-6 devojčica, igramo se... Osmehujući se, naiđe čovek obučen u crno od glave do pete. Pita da li znamo da se prekrstimo, a mi mu u glas odgovorimo da znamo. Pitali smo ga ko je on, a on je odgovorio da je sveštenik naš.
ST/Vladimir Lukić
Mati Glikerija
Taj sveštenik nije bio niko drugi do sam Sveti Jakov Tumanski, tada još uvek svetovnog imena Radoje Arsović Arsa, a njegovo prisustvo, kao i reči koje je izgovorio, ostavili su dubok trag u srcu mati Glikerije, tada devojčice:
- Pitao je da li želimo da nas nauči jednu pesmicu. Tako nas je naučio da pevamo: ‘Deca pevaju, pevaju, a ljudi slušaju, slušaju.’ To je melodija Radoja Arsovića Arse, kako je bilo svetovno ime Svetog Jakova Tumanskog - priseća se mati Glikerija s nežnošću.
Iako tada nije ni slutila da će jednog dana obući monašku mantiju, reči Svetog Jakova su već tada bile proročke.
- Govorio je: "Imaju u Beogradu dve bliznakinje, koje će otići u manastir." To sam ja i moja sestra. Mada nismo bliznakinje, ona je starija od mene tri godine, ali ja sam bila malo krupnija, pa je delovalo kao da smo bliznakinje - pripoveda mati Glikerija za „Religiju“, s osmehom na licu, dok se seća tih bezbrižnih dana.
Rođena kao Gordana Janjić 30. decembra 1934. godine u Beogradu, na Čuburi, mati Glikerija je, kada se zamonašila, mnogo vremena provela uz svog duhovnika, avu Justina. Upravu nad manastirom Ćelija preuzela je 1962. godine, a pod njenim rukovodstvom manastir je postao veliko gradilište i duhovno utočište za mnoge vernike.
Pored narodne trpezarije i Crkve Svetog Jovana Zlatousta, podignute su i grobljanska kapelica, a stara Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila je renovirana 1991. godine. Manastir Ćelija danas je mesto gde mnogi dolaze da se pomole i nađu utehu, a sve to zahvaljujući ljubavi i posvećenosti mati Glikerije.
Credit: BrosNYC / BACKGRID / Backgrid USA / Profimedia
Mati Glikerija sa vladikom braničevskim Ignjatijem i sa sestrinstvom iz Ćelija
Njen duhovnik, Sveti ava Justin, ostavio je najdublji trag u njenom monaškom životu, dok je Sveti Jakov, kao božanski glasnik, uneo je u život mati Glikerije nit koja će je voditi kroz godine, sve do trenutka kada je spoznala svoju duhovnu misiju. Iako tada nije pomišljala na monaštvo, njegov blagoslov i stihovi koje im je tada poklonio, ostali su urezani u njenoj duši, postajući deo njenog svakodnevnog molitvenog života.
Svake godine, na praznik Svetih Zosima i Jakova, mati Glikerija dolazi u Manastir Tumane, gde počivaju mošti ova dva svetitelja, da im se pokloni. Ta poseta za nju nije samo puko hodočašće, već i trenutak susreta sa samom sobom, sa detetom koje još uvek nosi u srcu, devojčicom koja je nekada pevala pesmu naučenu od svetitelja, a koju i danas s radošću peva sa svojim sestrinstvom, ni ne sluteći da će te reči postati svetionik njenog duhovnog života.
Njena priča nas podseća da se duhovni poziv ponekad skriva u najneočekivanijim susretima, u rečima koje možda tada nismo razumeli, ali koje sa sobom nose svetlost koja će nas, jednog dana, voditi ka Božijem zagrljaju.
Kad umor savlada i snaga oslabi, samo jedan izvor daje novu krepost. Prorok Isaija u svojim nadahnutim rečima otkriva tajnu duhovne snage koja ne jenjava – onaj koji se nada Gospodu, uzdiže se kao orao, trči bez umora i hoda bez posustajanja.
Grešnik misli da ga niko ne vidi, ali Božje oko sve zna – pokajanje je jedini put spasenja, poručuje svetitelj u svojim duhovnim poukama za utorak pete sedmice Velikog posta.
Nakon cenzurisanja božićnih čestitki i dekoracija, još jedan veliki hrišćanski praznik postaje meta političke korektnosti – britanska škola otkazala proslavu praznika Vaskrsenja Hristovog, dok se širom Evrope beleže slični slučajevi potiskivanja hrišćanskih tradicija pod plaštom neutralnosti.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Nastojateljica manastira Ćelije deli dirljivu priču o veri koja je pobedila smrtnu prognozu. Njena majka, kojoj su lekari zbog opake bolesti predvideli kratak vek, došla je u manastir, gde je poživela još mnogo godina, a kasnije se i zamonašila.
Kad umor savlada i snaga oslabi, samo jedan izvor daje novu krepost. Prorok Isaija u svojim nadahnutim rečima otkriva tajnu duhovne snage koja ne jenjava – onaj koji se nada Gospodu, uzdiže se kao orao, trči bez umora i hoda bez posustajanja.
Grešnik misli da ga niko ne vidi, ali Božje oko sve zna – pokajanje je jedini put spasenja, poručuje svetitelj u svojim duhovnim poukama za utorak pete sedmice Velikog posta.
Nakon cenzurisanja božićnih čestitki i dekoracija, još jedan veliki hrišćanski praznik postaje meta političke korektnosti – britanska škola otkazala proslavu praznika Vaskrsenja Hristovog, dok se širom Evrope beleže slični slučajevi potiskivanja hrišćanskih tradicija pod plaštom neutralnosti.
Primećujući teške okolnosti u kojima ljudi odrastaju, kao i ekonomsku krizu, mati Serafima dodaje da je svaki novi dan i mala uspešna borba dokaz postojanja heroja današnjice.
Svetinja podignuta na mestu stradanja, postaje simbol molitve i sabornosti – mitropolit kruševački osveštao poslednji krst, a prve liturgije uskoro će odjeknuti sa Bagdale.
Sveća je simbol svetlosti Hristove. On je rekao: "Ja sam svetlost svetu". Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih, kaže sveštenik.