U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U tišini detinjstva, kada je Beograd bio prekriven sjenama rata, jedna devojčica iz Cerske ulice nosila je u srcu nevidljivi pečat sudbine koju je tek trebalo da otkrije. To dete bila je mati Glikerija, koja će kasnije postati duhovna svetlost za mnoge vernike, a njena priča počinje susretom sa svetiteljem čije su reči oblikovale njen put ka monaštvu.
Mati Glikerija se seća tog sudbonosnog trenutka kao da je juče bio, jasnih sećanja i topline koja je obuzimala njeno srce:
- Negde 1945. ili 1946. godine, u vreme okupacije, vreme Nemaca, u našoj Cerskoj ulici u Beogradu, nas 5-6 devojčica, igramo se... Osmehujući se, naiđe čovek obučen u crno od glave do pete. Pita da li znamo da se prekrstimo, a mi mu u glas odgovorimo da znamo. Pitali smo ga ko je on, a on je odgovorio da je sveštenik naš.
Taj sveštenik nije bio niko drugi do sam Sveti Jakov Tumanski, tada još uvek svetovnog imena Radoje Arsović Arsa, a njegovo prisustvo, kao i reči koje je izgovorio, ostavili su dubok trag u srcu mati Glikerije, tada devojčice:
- Pitao je da li želimo da nas nauči jednu pesmicu. Tako nas je naučio da pevamo: ‘Deca pevaju, pevaju, a ljudi slušaju, slušaju.’ To je melodija Radoja Arsovića Arse, kako je bilo svetovno ime Svetog Jakova Tumanskog - priseća se mati Glikerija s nežnošću.
Iako tada nije ni slutila da će jednog dana obući monašku mantiju, reči Svetog Jakova su već tada bile proročke.
- Govorio je: "Imaju u Beogradu dve bliznakinje, koje će otići u manastir." To sam ja i moja sestra. Mada nismo bliznakinje, ona je starija od mene tri godine, ali ja sam bila malo krupnija, pa je delovalo kao da smo bliznakinje - pripoveda mati Glikerija za „Religiju“, s osmehom na licu, dok se seća tih bezbrižnih dana.
Rođena kao Gordana Janjić 30. decembra 1934. godine u Beogradu, na Čuburi, mati Glikerija je, kada se zamonašila, mnogo vremena provela uz svog duhovnika, avu Justina. Upravu nad manastirom Ćelija preuzela je 1962. godine, a pod njenim rukovodstvom manastir je postao veliko gradilište i duhovno utočište za mnoge vernike.
Pored narodne trpezarije i Crkve Svetog Jovana Zlatousta, podignute su i grobljanska kapelica, a stara Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila je renovirana 1991. godine. Manastir Ćelija danas je mesto gde mnogi dolaze da se pomole i nađu utehu, a sve to zahvaljujući ljubavi i posvećenosti mati Glikerije.
Njen duhovnik, Sveti ava Justin, ostavio je najdublji trag u njenom monaškom životu, dok je Sveti Jakov, kao božanski glasnik, uneo je u život mati Glikerije nit koja će je voditi kroz godine, sve do trenutka kada je spoznala svoju duhovnu misiju. Iako tada nije pomišljala na monaštvo, njegov blagoslov i stihovi koje im je tada poklonio, ostali su urezani u njenoj duši, postajući deo njenog svakodnevnog molitvenog života.
Svake godine, na praznik Svetih Zosima i Jakova, mati Glikerija dolazi u Manastir Tumane, gde počivaju mošti ova dva svetitelja, da im se pokloni. Ta poseta za nju nije samo puko hodočašće, već i trenutak susreta sa samom sobom, sa detetom koje još uvek nosi u srcu, devojčicom koja je nekada pevala pesmu naučenu od svetitelja, a koju i danas s radošću peva sa svojim sestrinstvom, ni ne sluteći da će te reči postati svetionik njenog duhovnog života.
Njena priča nas podseća da se duhovni poziv ponekad skriva u najneočekivanijim susretima, u rečima koje možda tada nismo razumeli, ali koje sa sobom nose svetlost koja će nas, jednog dana, voditi ka Božijem zagrljaju.
Budi deo Religija.rs zajednice.
Credit: BrosNYC / BACKGRID / Backgrid USA / Profimedia
VIDEO
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Prema hrišćanskom učenju, čovek je pozvan da čuva svoj jezik od zlih reči, osude i proklinjanja, a roditeljska ljubav ne bi trebalo da se pretvori u ponižavanje i osuđivanje deteta.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Kada se kolač podeli, gost deo iz leve ruke spušta na sto, pored sveće i žita, dok četvrtinu koju drži u desnoj ruci podiže i predaje domaćici.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Đurđic se obeležava kao uspomena na prenos moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije u Lidu Palestinsku.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Njihovo stradanje postalo je svedočanstvo vere i za one koji su do tada progonili hrišćane.
Prema hrišćanskom učenju, čovek je pozvan da čuva svoj jezik od zlih reči, osude i proklinjanja, a roditeljska ljubav ne bi trebalo da se pretvori u ponižavanje i osuđivanje deteta.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Priprema se bez komplikovanih postupaka, a najvažniji korak dolazi kada se izvadi iz rerne i prelije mirisnom mešavinom peršuna, ulja i belog luka.
U besedi iz 1964. svetitelj otkriva duboko značenje praznika i objašnjava kakvu vezu imaju Presveta Bogomajka, Hristova pobeda nad smrću, Sveto Pričešće i čovekov put ka spasenju.
Pred njihovim moštima vernici traže utehu i pomoć za sebe i svoje bližnje, mole se za zdravlje, izbavljenje iz nevolja i snagu da izdrže životna iskušenja, a njihove molitve prate duboku veru u Božiju milost.
Od Oksforda i Atine do manastira Ćelije kod Valjeva, Blagoje Popović izabrao je život bez priznanja i komfora, ostavivši delo koje i danas snažno oblikuje pravoslavno mišljenje u Srbiji i izvan nje.
Litiju je predvodio mitropolit kruševački David, koji je služio liturgiju u hramu Svete Trojice.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Prema hrišćanskom učenju, čovek je pozvan da čuva svoj jezik od zlih reči, osude i proklinjanja, a roditeljska ljubav ne bi trebalo da se pretvori u ponižavanje i osuđivanje deteta.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Njihovo stradanje postalo je svedočanstvo vere i za one koji su do tada progonili hrišćane.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Kađenje je blagosiljanje i osvećenje prostora, a ne obaveza da se svaki kvadratni metar kuće na isti način kadi, objasnio je sveštenik.
Sveti oci upozoravali su da se čovek ne sme vezivati za rđave pomisli niti im pridavati preveliku pažnju, već da treba da se okrene molitvi i veri.
U pravoslavnom učenju reč ima posebnu težinu, a od čoveka se očekuje da je koristi za dobro, a ne za povređivanje drugih.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News