U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U tišini detinjstva, kada je Beograd bio prekriven sjenama rata, jedna devojčica iz Cerske ulice nosila je u srcu nevidljivi pečat sudbine koju je tek trebalo da otkrije. To dete bila je mati Glikerija, koja će kasnije postati duhovna svetlost za mnoge vernike, a njena priča počinje susretom sa svetiteljem čije su reči oblikovale njen put ka monaštvu.
Mati Glikerija se seća tog sudbonosnog trenutka kao da je juče bio, jasnih sećanja i topline koja je obuzimala njeno srce:
- Negde 1945. ili 1946. godine, u vreme okupacije, vreme Nemaca, u našoj Cerskoj ulici u Beogradu, nas 5-6 devojčica, igramo se... Osmehujući se, naiđe čovek obučen u crno od glave do pete. Pita da li znamo da se prekrstimo, a mi mu u glas odgovorimo da znamo. Pitali smo ga ko je on, a on je odgovorio da je sveštenik naš.
ST/Vladimir Lukić
Mati Glikerija
Taj sveštenik nije bio niko drugi do sam Sveti Jakov Tumanski, tada još uvek svetovnog imena Radoje Arsović Arsa, a njegovo prisustvo, kao i reči koje je izgovorio, ostavili su dubok trag u srcu mati Glikerije, tada devojčice:
- Pitao je da li želimo da nas nauči jednu pesmicu. Tako nas je naučio da pevamo: ‘Deca pevaju, pevaju, a ljudi slušaju, slušaju.’ To je melodija Radoja Arsovića Arse, kako je bilo svetovno ime Svetog Jakova Tumanskog - priseća se mati Glikerija s nežnošću.
Iako tada nije ni slutila da će jednog dana obući monašku mantiju, reči Svetog Jakova su već tada bile proročke.
- Govorio je: "Imaju u Beogradu dve bliznakinje, koje će otići u manastir." To sam ja i moja sestra. Mada nismo bliznakinje, ona je starija od mene tri godine, ali ja sam bila malo krupnija, pa je delovalo kao da smo bliznakinje - pripoveda mati Glikerija za „Religiju“, s osmehom na licu, dok se seća tih bezbrižnih dana.
Rođena kao Gordana Janjić 30. decembra 1934. godine u Beogradu, na Čuburi, mati Glikerija je, kada se zamonašila, mnogo vremena provela uz svog duhovnika, avu Justina. Upravu nad manastirom Ćelija preuzela je 1962. godine, a pod njenim rukovodstvom manastir je postao veliko gradilište i duhovno utočište za mnoge vernike.
Pored narodne trpezarije i Crkve Svetog Jovana Zlatousta, podignute su i grobljanska kapelica, a stara Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila je renovirana 1991. godine. Manastir Ćelija danas je mesto gde mnogi dolaze da se pomole i nađu utehu, a sve to zahvaljujući ljubavi i posvećenosti mati Glikerije.
Credit: BrosNYC / BACKGRID / Backgrid USA / Profimedia
Mati Glikerija sa vladikom braničevskim Ignjatijem i sa sestrinstvom iz Ćelija
Njen duhovnik, Sveti ava Justin, ostavio je najdublji trag u njenom monaškom životu, dok je Sveti Jakov, kao božanski glasnik, uneo je u život mati Glikerije nit koja će je voditi kroz godine, sve do trenutka kada je spoznala svoju duhovnu misiju. Iako tada nije pomišljala na monaštvo, njegov blagoslov i stihovi koje im je tada poklonio, ostali su urezani u njenoj duši, postajući deo njenog svakodnevnog molitvenog života.
Svake godine, na praznik Svetih Zosima i Jakova, mati Glikerija dolazi u Manastir Tumane, gde počivaju mošti ova dva svetitelja, da im se pokloni. Ta poseta za nju nije samo puko hodočašće, već i trenutak susreta sa samom sobom, sa detetom koje još uvek nosi u srcu, devojčicom koja je nekada pevala pesmu naučenu od svetitelja, a koju i danas s radošću peva sa svojim sestrinstvom, ni ne sluteći da će te reči postati svetionik njenog duhovnog života.
Njena priča nas podseća da se duhovni poziv ponekad skriva u najneočekivanijim susretima, u rečima koje možda tada nismo razumeli, ali koje sa sobom nose svetlost koja će nas, jednog dana, voditi ka Božijem zagrljaju.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
U besedi iz 1964. svetitelj otkriva duboko značenje praznika i objašnjava kakvu vezu imaju Presveta Bogomajka, Hristova pobeda nad smrću, Sveto Pričešće i čovekov put ka spasenju.
Pred njihovim moštima vernici traže utehu i pomoć za sebe i svoje bližnje, mole se za zdravlje, izbavljenje iz nevolja i snagu da izdrže životna iskušenja, a njihove molitve prate duboku veru u Božiju milost.
Od Oksforda i Atine do manastira Ćelije kod Valjeva, Blagoje Popović izabrao je život bez priznanja i komfora, ostavivši delo koje i danas snažno oblikuje pravoslavno mišljenje u Srbiji i izvan nje.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
