Na praznik Prepodobnog Justina, njegov manastir postao je mesto molitvenog sabranja, tihe radosti i snažne poruke o tome kako se nosi krst u savremenom svetu.
U živopisnoj valjevskoj kotlini, među tihim bregovima natopljenim molitvom, gordo i smireno stoji manastir Ćelije – svetionik vere, dom bogoslovske mudrosti i mesto gde je više od tri decenije služio i stradavao u Hristu prepodobni otac Justin. Upravo tu, na njegov dan, 14. juna, ovaj sveti prostor ponovo je bio obasjan svetlošću neba i toplinom sabrane duše pravoslavne, jer je praznik Prepodobnog Justina Ćelijskog proslavljen sa dubokom verom, tihom radošću i molitvenim uzdignućem.
Foto: preuzeto sa spc.rs
U zavetnom hramu, sagrađenom na mestu njegove duhovne borbe i teološke slave, svetu liturgiju služio je mitropolit kruševački David, uz sasluživanje episkopa valjevskog Isihija i topličkog Petra. Sveštenoslužitelji iz više eparhija, sabrani oko svetog prestola, zajedno sa monaštvom i narodom Božjim, učinili su ovaj dan nebeski uzvišenim i duhovno nezaboravnim. Glasovi Hora sveštenika, bogoslova i polaznika Škole pojanja Eparhije valjevske, pod upravom protojereja Branka Čolića, ispunili su hram molitvenim skladom, dok je pojanje sestrinstva manastira Ćelije, predvođenog igumanijom Glikerijom, bilo poput tihe liturgijske trake koja sve povezuje.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Poseban blagoslov i radost za sve sabrane predstavljale su svete mošti ave Justina, koje su ove godine bile iznete pred hram, da bi svaki poklonik mogao s ljubavlju i smirenjem da priloži molitvu, suzu, ili makar tiho „Gospodi pomiluj“. Kao i za života, tako i po upokojenju, prepodobni Justin svojim prisustvom unosi mir, pouzdanje i blagodat u srca ljudi.
Mitropolit David u svojoj besedi dotakao je samu suštinu hrišćanskog života – tog svetog paradoksa ljubavi prema neprijatelju, koji samo duhovna zrelost može razumeti.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Liturgiju je služio je mitropolit kruševački David, uz sasluživanje episkopa valjevskog Isihija i topličkog Petra
– Hrišćansko pravoslavlje ne priznaje bližnjeg kao neprijatelja, već sve čini da svakog učini bližnjim i bratom svojim... Jedini način da neprijatelj ostane bližnji jeste blagosiljati ga, a ne proklinjati. To podrazumeva činjenje dobra onima koji nas mrze i molitve za one koji nas vređaju i gone – poručio je mitropolit, podsećajući da nas jedino ljubav bez granica približava Bogu koji „obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima“.
Govoreći o krstu koji svaki vernik nosi, mitropolit David je kazao:
– Početak hrišćanskog života je uzimanje jarma, to jest krsta. A kako nositi krst, učimo od Gospoda. Krst se nosi krotko i smireno. Jedino tako se može naći pokoj dušama. Krst se nosi na sinovski način, a samo sinovi mogu da ga iznesu.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Vladika valjevski Isihije
Nakon svete liturgije, episkop Petar prelomio je slavski kolač zajedno sa sestrinstvom manastira, a u dirljivom obraćanju vernicima vladika Isihije nas je podsetio na to da se u Ćelijama niko ne oseća sam:
– Svi ulazimo ovde da se, smireno i skrušenog srca, nad njegovim kivotom pomolimo za oproštaj grehova, za popravljanje naših propusta, slabosti i malodušnosti... Ava Justin i njegove reči znače čvrstinu i pravac, ali ne onako kako naš ogrehovljeni um tumači, već onako kako ih tumači naša Crkva. Jer svete Oce samo na taj način možemo da shvatimo.
Ta rečenica odzvanja kao poziv na istinsku meru vere – na veru koja ne traži da razume sve, već da se u svemu uzda u Hrista i Njegovu Crkvu.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Sveštenstvo i vernici poklonili su se moštima Sbetog Justina Ćelijskog
Pored brojnih vernika iz svih krajeva Srbije, svečanosti su prisustvovali i predstavnici državnih institucija, među kojima ministar dr Nenad Popović i gradonačelnik Valjeva Lazar Gojković. No, najvažniji gost bio je – duh ave Justina, koji i dalje diše kroz miris tamjana, tihe molitve sestara, stranicu njegovih knjiga, toplinu manastirskog zida.
U danima kada svet juri, kada su ljudi opterećeni brigama, otuđenošću, površnošću i ranama savremenog života, praznik svetog Justina Ćelijskog u njegovom manastiru svedoči o nečemu drugačijem – o pozivu na tišinu, na pokajanje, na jednostavnu, smirenu veru koja u Hristu vidi sve odgovore.
Jer, kao što je mitropolit David rekao: Naša vera je blaga vest – i to je ono što mi možemo dati svetu.
A manastir Ćelije, u tišini srpskih planina, nastavlja da živi kao hram te blage vesti – kao mesto gde duša može da se odmori, da ozdravi i da pronađe svoj dom.
BONUS VIDEO: Mati Glikerija otkriva kako joj je Sveti Jakov Tumanski prorokovao da će se zamonašiti
U prisustvu patrijarha Porfirija, arhijereja i bogoslova, slava kapele Svetog Jovana Bogoslova na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu obeležena je uz dolazak čestice moštiju svetitelja, koji je bio i učitelj ovog svetog učilišta.
U prisustvu gradonačelnika i vernog naroda, praznik je obeležen liturgijom, slavskim kolačem i dodelom najvišeg crkvenog priznanja istaknutom pripadniku Vojske Srbije za izuzetnu saradnju Crkve i vojske.
Rođen na Blagovesti, praznik na koji se i upokojio, ovaj duhovni gorostas proveo je ceo život između progonstva, molitve i borbe za istinu. Zbog svojih stavova bio je sklanjan, saslušavan i tiho gonjen – a danas ga narod slavi kao sveca koji i dalje menja ljudske sudbine.
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Justina Ćelijskog, podsećamo se besede koja je izazvala šok u tadašnjoj Jugoslaviji. Pred stotinama ljudi, a pod prismotrom vlasti, tada mladi profesor Amfilohije izgovorio je istinu koju mnogi nisu smeli ni da pomisle.
Od Biblije i Talmuda do kabale i hrišćanske tradicije, izvori nude različita tumačenja: od Božijeg sluge i nebeskog protivnika do simbola unutrašnjeg nagona i sile tame koja oblikuje razumevanje dobra i zla.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U prisustvu više arhijereja, monaštva i vernog naroda, molitveno i dostojanstveno proslavljeni praznik Blagovesti i uspomena na Prepodobnog Justina Ćelijskog – blagovesnika srpskog roda, uz snažnu besedu mitropolita Ilariona.
Nastojateljica manastira Ćelije deli dirljivu priču o veri koja je pobedila smrtnu prognozu. Njena majka, kojoj su lekari zbog opake bolesti predvideli kratak vek, došla je u manastir, gde je poživela još mnogo godina, a kasnije se i zamonašila.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Razdvajamo autentično svedočanstvo o svetiteljki od mitova, uključujući i priču o navodnom susretu sa Staljinom, i otkrivamo kako je zaista izgledao njen život u vremenu progona i stradanja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
