Na zgarištu divlje deponije u blizini Niša, među pepelom i izgorelim predmetima, vatrogasci Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Stevan Sinđelić“ otkrili su prizor koji je mnogima zaledio dah — potpuno neoštećenu ikonu Presvete Bogorodice. Iako je požar bio silovit, zahvatio je širok pojas suvog rastinja i gomile zapaljivog otpada, sveta ikona ostala je netaknuta, bez tragova gareži, vatre ili dima.
Ovaj događaj u Eparhiji niškoj, koji je samim svedocima delovao kao pravo čudo Božje, izazvao je veliku pažnju javnosti. Među vernicima vest se brzo proširila, izazivajući duboko duhovno osećanje i podsećanje na nevidljivo, ali prisutno delovanje Božije promisli.
Ovakvi događaji nisu nepoznanica u životu pravoslavne crkve i vernog naroda. Oni ne traže spektakularnost niti senzacionalizam, već pokazuju tiho i snažno prisustvo svetinje, koja ne podleže zakonima materijalnog sveta.
Podsećamo, sličan slučaj dogodio se pre nekoliko godina u Rumi. Dok su razbuktali plamenovi proždirali potkrovlje Parohijskog doma u Rumi, u kome su živeli sveštenici Hrama Silaska Svetog Duha na apostole, desilo se nešto što je ostavilo dubok trag u srcima vernika. U trenutku kada je prostor već bio pretvoren u zgarište, a zidovi pocrneli od dima i vatre, vatrogasci su iz pepela izvukli gotovo potpuno očuvanu ikonu Presvete Bogorodice — netaknutu svetinju usred razaranja, kao svedočanstvo njene neprestane zaštite i prisustva.
Više o ovom čudu u Rumi pročitajte OVDE.
Takvi trenuci podsećaju da ikona nije samo slika na drvetu — već prozor ka večnosti. I da Gospod, preko Presvete Bogorodice i svetitelja, neprestano bdije nad nama, često tiho i neprimetno, ali u odlučujućem času — vidljivo, moćno i spasonosno.
U narodu postoji verovanje da, kada ikona ostane sačuvana u požaru, to nije slučajno. To je znak. Znak da Bog i Majka Božija nisu daleko od čoveka, već da hode uz njega, čak i kroz oganj, dim i pepeo svakodnevnog života. A kada vatra ne može da opeče ono što je posvećeno molitvom i verom, jasno je da su Božije ruke bile tu — štiteći i podsećajući nas da vera nikada ne sagoreva.
U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
Tokom posete manastiru u Suroti, Elena Georgiadou zabeležila je neobjašnjivu svetlost iznad groba jednog od najvoljenijih svetitelja našeg vremena. Njena objava na društvenoj mreži rasplamsala je veru i izazvala snažne emocije među pravoslavnim vernicima.
U svetinji smeštenoj u dalmatinskom kanjonu reke Krke, ikona Svetog arhangela Mihaila počela je da mirotoči, podsećajući verni narod na dubinu vere i snagu duhovnog dodira kroz svete ikone koje čuvaju tajnu nebeskog prisustva.
U manastiru posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu, na mestu koje je nekada bilo srušeno i zapaljeno, dešavaju se nepojmljive isceliteljske priče; tu, pod senkom minareta, Božija sila spaja ono što ljudski um ne može razumeti – muslimane i pravoslavce u tišini oproštaja i zajedničke vere u čudo.
