U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
U tišini svetih prostora, gde se nebo spušta na zemlju, svaka senka bogoprotivnog čina biva razgolićena pred Božjom pravdom. Pravoslavna crkva, u svojoj vekovnoj mudrosti, neprestano podseća da svetinje nisu samo kamen i ikona, već živa mesta Božijeg prisustva. Ko digne ruku na njih – diže je na samoga Gospoda.
Na dan kada Crkva proslavlja Svetog Joanikija Devičkog, čudotvorca i isposnika, koga narod vekovima priziva kao zaštitnika duševno obolelih i napaćenih, vladika Nikolaj je u svom delu Ohridski prolog zapisao jedno upečatljivo svedočanstvo, ostavivši za sobom dragoceni amanet – opomenu i utehu. U ovom potresnom zapisu sabrana je i tajna svetinje i opomena nevidljive pravde.
SPC
Sveti Joanikije Devički
Manastir Devič, u kome počivaju mošti Svetog Joanikija, nalazi se duboko u dreničkoj šumi, oko pet kilometara južno od Srbice, u srcu Metohije. To je mesto tišine, molitve i podviga, okruženo prirodom, ali i večnim duhovnim borbama koje nisu prestale ni do danas.
- Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u Devič jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. Dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog Joanikija, i upita ga šta se nalazi pod pločom? 'Svetinja', odgovori iguman. "Kakva svetinja!" nasmeja se oficir. "Tu su nekakve stvari skrivene." I naredi vojnicima da pijucima razbijaju i skidaju ploču - zapisao je vladika Nikolaj, a potom nastavio da svedoči o sili Božjoj:
- No, dok se to vršilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu.
Printsceen/TV Hram
Vladika Nikolaj Velimirović
Ovo svedočanstvo o susretu prolazne sile sa večnom silom nosi snažnu pouku. Dok je oficir, u osionosti svetske moći, naređivao skrnavljenje groba svetitelja, nevidljiva ruka Božije pravde već je bila podignuta. I udarila je tamo gde ni pancir ni čin nisu mogli da zaštite. Kazna je stigla brzo, još istog dana.
Svedočanstvo vladike Nikolaja ostaje kao gromoglasna opomena svima koji svetinju vide kao plen, a ne kao mesto strahopoštovanja. Jer sila Božija, iako blaga i spasonosna za one koji joj se klanjaju, postaje oganj i pravda za one koji joj se rugaju.
U manastiru Deviču, gde i danas mošti Svetog Joanikija štite sve napaćene, još odjekuju koraci onih vojnika koji su u strahu pobegli – ostavivši nedovršen zločin i doživljenu kaznu kao večnu pouku: ne ruši ono što je Gospod posvetio, jer svetinja nije nemo kamenje, već živa sila Božija.
U vremenima kada svetogrđa niču kao korov, ovaj zapis vladike Nikolaja je podsetnik – da se Bog ne da ružiti, i da su svetinje stubovi na kojima zemlja stoji. Ko ih ruši – ljulja temelj sveta, a pod sobom otvara bezdan.
U prostoru u kojem je poslednje dane svog ovozemaljskog života provodio i molio se jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja, prvi put je služena liturgija pređeosvećenih darova. Sabranim vernicima, ispunjenim dubokim emocijama, ovo bogosluženje bilo je snažno duhovno iskustvo.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Dok vernici u suzama i miru koji se pojavljuju na svetim ikonama vide utehu i poziv na pokajanje, pravoslavna Crkva pristupa ovim pojavama sa mudrošću i oprezom — bez hemijskih analiza, ali s dubokom pažnjom i duhovnim rasuđivanjem.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
Oni su bili muž i žena, koji su dvadeset dana nakon venčanja, za vreme vladavine Dioklecijana, izvedeni pred sud, pred tivaidskog namesnika Ariana, zbog hrišćanske vere.
U Beogradu je otvorena postavka „Služitelj mira i ljubavi“ povodom 80 godina od upokojenja Svetog Dositeja Vasića, duhovnog gorostasa koji je verom i hrabrošću ostao uz narod i Crkvu u najmračnijim vremenima.
Neprimereno topli tonovi u izjavama pojedinih pravoslavnih jerarha upućenih novom papi, izazvali su buru među vernicima i teolozima, koji sve glasnije upozoravaju na opasnost od zamućivanja identiteta i odstupanja od Svetog Predanja.
Na praznik Svetog Atanasija Velikog, u hramu Svetog Save na Vračaru, liturgijsko sabranje okupilo je arhijereje iz više krajeva sveta, a duhovna poruka slavljenika dotakla je srca svih prisutnih: da živimo rukovođeni svetiteljskom mudrošću i božanskom ljubavlju.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Od čudesne zaštite manastira tokom rata do isceljenja neizlečivih bolesti: vernici iz svih krajeva sveta donose svoje molitve pred kivot svetitelja, svedočeći o moćima nevidljivih sila koje se očituju u njegovom prisustvu.
Zanatlija iz okoline Nikšića, koji je odbacivao postojanje Boga, suočen s paralizom bez leka, doživeo je susret sa svetiteljem koji mu je zauvek promenio život — a potom je svom sinu dao ime Vasilije.
Andrea Forca i Đorđe Trajković iz Beograda prošli su kroz pakao bolesti i gubitka nade. Onda je, vođena neobičnim znakom, otišla sa partnerom u manastir Tumane, pomolili su se — i godinu dana kasnije vratili da zablagodare na potomstvu.
Od spasonosnih vizija do spasenja nevinih sluga, priče o nevjerojatnim čudesnim delima zaštitnika, Svetog velikomučenika Georgija, nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Neprimereno topli tonovi u izjavama pojedinih pravoslavnih jerarha upućenih novom papi, izazvali su buru među vernicima i teolozima, koji sve glasnije upozoravaju na opasnost od zamućivanja identiteta i odstupanja od Svetog Predanja.
Ove crkve svedoče o različitosti izraza hrišćanske vere kroz vreme i prostor. Bilo da su uklesane u stenu, sagrađene od kostiju ili skrivene u drvetu, sve one predstavljaju mesto susreta čoveka sa Bogom – u tišini, divljenju i molitvi.
