U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
U tišini svetih prostora, gde se nebo spušta na zemlju, svaka senka bogoprotivnog čina biva razgolićena pred Božjom pravdom. Pravoslavna crkva, u svojoj vekovnoj mudrosti, neprestano podseća da svetinje nisu samo kamen i ikona, već živa mesta Božijeg prisustva. Ko digne ruku na njih – diže je na samoga Gospoda.
Na dan kada Crkva proslavlja Svetog Joanikija Devičkog, čudotvorca i isposnika, koga narod vekovima priziva kao zaštitnika duševno obolelih i napaćenih, vladika Nikolaj je u svom delu Ohridski prolog zapisao jedno upečatljivo svedočanstvo, ostavivši za sobom dragoceni amanet – opomenu i utehu. U ovom potresnom zapisu sabrana je i tajna svetinje i opomena nevidljive pravde.
SPC
Sveti Joanikije Devički
Manastir Devič, u kome počivaju mošti Svetog Joanikija, nalazi se duboko u dreničkoj šumi, oko pet kilometara južno od Srbice, u srcu Metohije. To je mesto tišine, molitve i podviga, okruženo prirodom, ali i večnim duhovnim borbama koje nisu prestale ni do danas.
- Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u Devič jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. Dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog Joanikija, i upita ga šta se nalazi pod pločom? 'Svetinja', odgovori iguman. "Kakva svetinja!" nasmeja se oficir. "Tu su nekakve stvari skrivene." I naredi vojnicima da pijucima razbijaju i skidaju ploču - zapisao je vladika Nikolaj, a potom nastavio da svedoči o sili Božjoj:
- No, dok se to vršilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu.
Printsceen/TV Hram
Vladika Nikolaj Velimirović
Ovo svedočanstvo o susretu prolazne sile sa večnom silom nosi snažnu pouku. Dok je oficir, u osionosti svetske moći, naređivao skrnavljenje groba svetitelja, nevidljiva ruka Božije pravde već je bila podignuta. I udarila je tamo gde ni pancir ni čin nisu mogli da zaštite. Kazna je stigla brzo, još istog dana.
Svedočanstvo vladike Nikolaja ostaje kao gromoglasna opomena svima koji svetinju vide kao plen, a ne kao mesto strahopoštovanja. Jer sila Božija, iako blaga i spasonosna za one koji joj se klanjaju, postaje oganj i pravda za one koji joj se rugaju.
U manastiru Deviču, gde i danas mošti Svetog Joanikija štite sve napaćene, još odjekuju koraci onih vojnika koji su u strahu pobegli – ostavivši nedovršen zločin i doživljenu kaznu kao večnu pouku: ne ruši ono što je Gospod posvetio, jer svetinja nije nemo kamenje, već živa sila Božija.
U vremenima kada svetogrđa niču kao korov, ovaj zapis vladike Nikolaja je podsetnik – da se Bog ne da ružiti, i da su svetinje stubovi na kojima zemlja stoji. Ko ih ruši – ljulja temelj sveta, a pod sobom otvara bezdan.
U prostoru u kojem je poslednje dane svog ovozemaljskog života provodio i molio se jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja, prvi put je služena liturgija pređeosvećenih darova. Sabranim vernicima, ispunjenim dubokim emocijama, ovo bogosluženje bilo je snažno duhovno iskustvo.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Dok vernici u suzama i miru koji se pojavljuju na svetim ikonama vide utehu i poziv na pokajanje, pravoslavna Crkva pristupa ovim pojavama sa mudrošću i oprezom — bez hemijskih analiza, ali s dubokom pažnjom i duhovnim rasuđivanjem.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
Sretenje većina prepoznaje po datumu, a retko po njegovoj suštini: susret koji je u tišini jerusalimskog hrama promenio način na koji hrišćanstvo razume Boga, čoveka i spasenje.
U besedi za Mesopusnu nedelju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva zabludu samoupravljanja i pokazuje zašto život bez oslonca na Duha Svetog neminovno skreće u pogrešnom pravcu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
Od zmija sa krstom na glavi i cvetanja suvih ljiljana do reke Jordana koja menja tok – vernici širom sveta u ovim čudima vide živu potvrdu Božijeg prisustva.
U besedi za Mesopusnu nedelju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva zabludu samoupravljanja i pokazuje zašto život bez oslonca na Duha Svetog neminovno skreće u pogrešnom pravcu.
Svetogorski starac objašnjava zašto sveta tajna ispovesti nije puko nabrajanje grešnih pomisli i kako duhovna budnost može doneti mir i duhovno jačanje.
Napustiti Svetu liturgiju bez ozbiljnog razloga smatra se velikim grehom, jer se time pokazuje nemar prema svetinji i prekida zajedništvo u najuzvišenijem trenutku sabranja Crkve.
Nakon niza tvrdnji o"„selidbi" i navodnoj nelegalnoj izgradnji, Eparhija raško-prizrenska prvi put sistematski iznosi odluke Sabora, zakonske dozvole i stručna mišljenja, odbacujući optužbe koje su uzburkale javnost.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
