U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
U tišini svetih prostora, gde se nebo spušta na zemlju, svaka senka bogoprotivnog čina biva razgolićena pred Božjom pravdom. Pravoslavna crkva, u svojoj vekovnoj mudrosti, neprestano podseća da svetinje nisu samo kamen i ikona, već živa mesta Božijeg prisustva. Ko digne ruku na njih – diže je na samoga Gospoda.
Na dan kada Crkva proslavlja Svetog Joanikija Devičkog, čudotvorca i isposnika, koga narod vekovima priziva kao zaštitnika duševno obolelih i napaćenih, vladika Nikolaj je u svom delu Ohridski prolog zapisao jedno upečatljivo svedočanstvo, ostavivši za sobom dragoceni amanet – opomenu i utehu. U ovom potresnom zapisu sabrana je i tajna svetinje i opomena nevidljive pravde.
SPC
Sveti Joanikije Devički
Manastir Devič, u kome počivaju mošti Svetog Joanikija, nalazi se duboko u dreničkoj šumi, oko pet kilometara južno od Srbice, u srcu Metohije. To je mesto tišine, molitve i podviga, okruženo prirodom, ali i večnim duhovnim borbama koje nisu prestale ni do danas.
- Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u Devič jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. Dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog Joanikija, i upita ga šta se nalazi pod pločom? 'Svetinja', odgovori iguman. "Kakva svetinja!" nasmeja se oficir. "Tu su nekakve stvari skrivene." I naredi vojnicima da pijucima razbijaju i skidaju ploču - zapisao je vladika Nikolaj, a potom nastavio da svedoči o sili Božjoj:
- No, dok se to vršilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu.
Printsceen/TV Hram
Vladika Nikolaj Velimirović
Ovo svedočanstvo o susretu prolazne sile sa večnom silom nosi snažnu pouku. Dok je oficir, u osionosti svetske moći, naređivao skrnavljenje groba svetitelja, nevidljiva ruka Božije pravde već je bila podignuta. I udarila je tamo gde ni pancir ni čin nisu mogli da zaštite. Kazna je stigla brzo, još istog dana.
Svedočanstvo vladike Nikolaja ostaje kao gromoglasna opomena svima koji svetinju vide kao plen, a ne kao mesto strahopoštovanja. Jer sila Božija, iako blaga i spasonosna za one koji joj se klanjaju, postaje oganj i pravda za one koji joj se rugaju.
U manastiru Deviču, gde i danas mošti Svetog Joanikija štite sve napaćene, još odjekuju koraci onih vojnika koji su u strahu pobegli – ostavivši nedovršen zločin i doživljenu kaznu kao večnu pouku: ne ruši ono što je Gospod posvetio, jer svetinja nije nemo kamenje, već živa sila Božija.
U vremenima kada svetogrđa niču kao korov, ovaj zapis vladike Nikolaja je podsetnik – da se Bog ne da ružiti, i da su svetinje stubovi na kojima zemlja stoji. Ko ih ruši – ljulja temelj sveta, a pod sobom otvara bezdan.
U prostoru u kojem je poslednje dane svog ovozemaljskog života provodio i molio se jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja, prvi put je služena liturgija pređeosvećenih darova. Sabranim vernicima, ispunjenim dubokim emocijama, ovo bogosluženje bilo je snažno duhovno iskustvo.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Dok vernici u suzama i miru koji se pojavljuju na svetim ikonama vide utehu i poziv na pokajanje, pravoslavna Crkva pristupa ovim pojavama sa mudrošću i oprezom — bez hemijskih analiza, ali s dubokom pažnjom i duhovnim rasuđivanjem.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
Od zmija sa krstom na glavi i cvetanja suvih ljiljana do reke Jordana koja menja tok – vernici širom sveta u ovim čudima vide živu potvrdu Božijeg prisustva.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
