U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
U tišini svetih prostora, gde se nebo spušta na zemlju, svaka senka bogoprotivnog čina biva razgolićena pred Božjom pravdom. Pravoslavna crkva, u svojoj vekovnoj mudrosti, neprestano podseća da svetinje nisu samo kamen i ikona, već živa mesta Božijeg prisustva. Ko digne ruku na njih – diže je na samoga Gospoda.
Na dan kada Crkva proslavlja Svetog Joanikija Devičkog, čudotvorca i isposnika, koga narod vekovima priziva kao zaštitnika duševno obolelih i napaćenih, vladika Nikolaj je u svom delu Ohridski prolog zapisao jedno upečatljivo svedočanstvo, ostavivši za sobom dragoceni amanet – opomenu i utehu. U ovom potresnom zapisu sabrana je i tajna svetinje i opomena nevidljive pravde.
SPC
Sveti Joanikije Devički
Manastir Devič, u kome počivaju mošti Svetog Joanikija, nalazi se duboko u dreničkoj šumi, oko pet kilometara južno od Srbice, u srcu Metohije. To je mesto tišine, molitve i podviga, okruženo prirodom, ali i večnim duhovnim borbama koje nisu prestale ni do danas.
- Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u Devič jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. Dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog Joanikija, i upita ga šta se nalazi pod pločom? 'Svetinja', odgovori iguman. "Kakva svetinja!" nasmeja se oficir. "Tu su nekakve stvari skrivene." I naredi vojnicima da pijucima razbijaju i skidaju ploču - zapisao je vladika Nikolaj, a potom nastavio da svedoči o sili Božjoj:
- No, dok se to vršilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu.
Printsceen/TV Hram
Vladika Nikolaj Velimirović
Ovo svedočanstvo o susretu prolazne sile sa večnom silom nosi snažnu pouku. Dok je oficir, u osionosti svetske moći, naređivao skrnavljenje groba svetitelja, nevidljiva ruka Božije pravde već je bila podignuta. I udarila je tamo gde ni pancir ni čin nisu mogli da zaštite. Kazna je stigla brzo, još istog dana.
Svedočanstvo vladike Nikolaja ostaje kao gromoglasna opomena svima koji svetinju vide kao plen, a ne kao mesto strahopoštovanja. Jer sila Božija, iako blaga i spasonosna za one koji joj se klanjaju, postaje oganj i pravda za one koji joj se rugaju.
U manastiru Deviču, gde i danas mošti Svetog Joanikija štite sve napaćene, još odjekuju koraci onih vojnika koji su u strahu pobegli – ostavivši nedovršen zločin i doživljenu kaznu kao večnu pouku: ne ruši ono što je Gospod posvetio, jer svetinja nije nemo kamenje, već živa sila Božija.
U vremenima kada svetogrđa niču kao korov, ovaj zapis vladike Nikolaja je podsetnik – da se Bog ne da ružiti, i da su svetinje stubovi na kojima zemlja stoji. Ko ih ruši – ljulja temelj sveta, a pod sobom otvara bezdan.
U prostoru u kojem je poslednje dane svog ovozemaljskog života provodio i molio se jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja, prvi put je služena liturgija pređeosvećenih darova. Sabranim vernicima, ispunjenim dubokim emocijama, ovo bogosluženje bilo je snažno duhovno iskustvo.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Dok vernici u suzama i miru koji se pojavljuju na svetim ikonama vide utehu i poziv na pokajanje, pravoslavna Crkva pristupa ovim pojavama sa mudrošću i oprezom — bez hemijskih analiza, ali s dubokom pažnjom i duhovnim rasuđivanjem.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
Od Začeća Svetog Jovana Preteče do Svetog Luke, porodični praznici nižu se tokom celog meseca, a jedan od najpoznatijih datuma ove godine pada u sredu i obeležava se uz post na ulju.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog Evmenija Gortinskog i Svetu mučenicu Ariadnu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Pokrov Presvete Bogorodice. Katolička crkva obeležava Svetu Tereziju od Dete Isusa, Jevreji obeležavaju Hol ha-Moed, peti dan Sukota, dok muslimani nemaju veliki praznik
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
U manastiru posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu, na mestu koje je nekada bilo srušeno i zapaljeno, dešavaju se nepojmljive isceliteljske priče; tu, pod senkom minareta, Božija sila spaja ono što ljudski um ne može razumeti – muslimane i pravoslavce u tišini oproštaja i zajedničke vere u čudo.
U besedi za četvrtak 16. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto je pretvaranje vode u vino osnova Hristovih čudesa i kakvu poruku nosi čoveku čija su vera, nada i unutrašnja snaga oslabile.
U besedi za sredu 6. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća na čudesno javljanje koje je ujedinilo hrišćane i nevernike pred Julijanom Odstupnikom.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Jedna kratka pouka ruskog svetitelja govori o trenutku kada razgovor prestaje da bude razgovor i postaje borba za prevlast u kojoj na kraju svi nešto izgube.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Jedna kratka pouka ruskog svetitelja govori o trenutku kada razgovor prestaje da bude razgovor i postaje borba za prevlast u kojoj na kraju svi nešto izgube.
Autori pisma traže da poglavar Carigradske patrijaršije otkaže posetu Rilskom manastiru, navodeći primedbe na ekumenizam, Ukrajinu i međureligijski dijalog.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
