U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
U tišini svetih prostora, gde se nebo spušta na zemlju, svaka senka bogoprotivnog čina biva razgolićena pred Božjom pravdom. Pravoslavna crkva, u svojoj vekovnoj mudrosti, neprestano podseća da svetinje nisu samo kamen i ikona, već živa mesta Božijeg prisustva. Ko digne ruku na njih – diže je na samoga Gospoda.
Na dan kada Crkva proslavlja Svetog Joanikija Devičkog, čudotvorca i isposnika, koga narod vekovima priziva kao zaštitnika duševno obolelih i napaćenih, vladika Nikolaj je u svom delu Ohridski prolog zapisao jedno upečatljivo svedočanstvo, ostavivši za sobom dragoceni amanet – opomenu i utehu. U ovom potresnom zapisu sabrana je i tajna svetinje i opomena nevidljive pravde.
SPC
Sveti Joanikije Devički
Manastir Devič, u kome počivaju mošti Svetog Joanikija, nalazi se duboko u dreničkoj šumi, oko pet kilometara južno od Srbice, u srcu Metohije. To je mesto tišine, molitve i podviga, okruženo prirodom, ali i večnim duhovnim borbama koje nisu prestale ni do danas.
- Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u Devič jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. Dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog Joanikija, i upita ga šta se nalazi pod pločom? 'Svetinja', odgovori iguman. "Kakva svetinja!" nasmeja se oficir. "Tu su nekakve stvari skrivene." I naredi vojnicima da pijucima razbijaju i skidaju ploču - zapisao je vladika Nikolaj, a potom nastavio da svedoči o sili Božjoj:
- No, dok se to vršilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu.
Printsceen/TV Hram
Vladika Nikolaj Velimirović
Ovo svedočanstvo o susretu prolazne sile sa večnom silom nosi snažnu pouku. Dok je oficir, u osionosti svetske moći, naređivao skrnavljenje groba svetitelja, nevidljiva ruka Božije pravde već je bila podignuta. I udarila je tamo gde ni pancir ni čin nisu mogli da zaštite. Kazna je stigla brzo, još istog dana.
Svedočanstvo vladike Nikolaja ostaje kao gromoglasna opomena svima koji svetinju vide kao plen, a ne kao mesto strahopoštovanja. Jer sila Božija, iako blaga i spasonosna za one koji joj se klanjaju, postaje oganj i pravda za one koji joj se rugaju.
U manastiru Deviču, gde i danas mošti Svetog Joanikija štite sve napaćene, još odjekuju koraci onih vojnika koji su u strahu pobegli – ostavivši nedovršen zločin i doživljenu kaznu kao večnu pouku: ne ruši ono što je Gospod posvetio, jer svetinja nije nemo kamenje, već živa sila Božija.
U vremenima kada svetogrđa niču kao korov, ovaj zapis vladike Nikolaja je podsetnik – da se Bog ne da ružiti, i da su svetinje stubovi na kojima zemlja stoji. Ko ih ruši – ljulja temelj sveta, a pod sobom otvara bezdan.
U prostoru u kojem je poslednje dane svog ovozemaljskog života provodio i molio se jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja, prvi put je služena liturgija pređeosvećenih darova. Sabranim vernicima, ispunjenim dubokim emocijama, ovo bogosluženje bilo je snažno duhovno iskustvo.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Dok vernici u suzama i miru koji se pojavljuju na svetim ikonama vide utehu i poziv na pokajanje, pravoslavna Crkva pristupa ovim pojavama sa mudrošću i oprezom — bez hemijskih analiza, ali s dubokom pažnjom i duhovnim rasuđivanjem.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
Dok svet strepi pred katastrofama i neizvesnošću, ruski monah i duhovnik otkriva pouku koja pokazuje da vera i unutrašnja predanost mogu stvoriti nevidljivu zaštitu – događaj koji su vlasti pokušale da izbrišu iz istorije.
Vernici svih generacija dobijaju priliku da zakorače u novi život po Hristovoj milosti - sveštenici pozivaju zainteresovane da se prijave do Velikog petka i pripreme sve što je potrebno za Svetu tajnu
Dok jedni izvori tvrde da je povod bila koreografija sa likom Svetog Simeona, drugi ukazuju na niz disciplinskih prekršaja, a različita tumačenja dodatno podgrevaju sumnje u kriterijume evropske kuće fudbala.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U besedi za sredu 6. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća na čudesno javljanje koje je ujedinilo hrišćane i nevernike pred Julijanom Odstupnikom.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
Dok svet strepi pred katastrofama i neizvesnošću, ruski monah i duhovnik otkriva pouku koja pokazuje da vera i unutrašnja predanost mogu stvoriti nevidljivu zaštitu – događaj koji su vlasti pokušale da izbrišu iz istorije.
Dok jedni izvori tvrde da je povod bila koreografija sa likom Svetog Simeona, drugi ukazuju na niz disciplinskih prekršaja, a različita tumačenja dodatno podgrevaju sumnje u kriterijume evropske kuće fudbala.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
Iza pomeranja kroz kalendar stoji precizan spoj crkvenih odluka, lunarnog ciklusa i razlika između kalendarskih sistema, zbog čega se datum svake godine iznova određuje prema strogim pravilima utvrđenim još u 4. veku.
Poglavar Rimokatoličke crkve poziva lidere da se vrate dijalogu, upozorava na stradanje nevinih i najavljuje lično učešće u Krsnom putu na Veliki petak kao simbol solidarnosti sa svima koji pate.
