Za hrišćane koji ispovedaju pravoslavnu veru, čudo nije puka neobičnost niti narušavanje zakona prirode, već znak Božijeg prisustva u ljudskom životu. Ono je trenutak kada se nebeska blagodat spušta u svakodnevicu, bilo da je u pitanju osuda, opomena ili potvrda ljudskih dela. Bog, koji je stvorio i same zakone prirode, povremeno ih prevazilazi, darujući čudima vernicima podstrek da ne klonu i da u veri pronađu snagu.
U Svetom pismu nalazimo temelje razumevanja čuda: Hristos je hodio po vodi, isceljivao bolesne, podizao mrtve, pretvarao vodu u vino, a malo hleba i ribe pretvarao u gozbu za mnoštvo. Istu silu poverio je apostolima, svojim učenicima, koji su činili isceljenja, isterivali zle duhove i donosili ljudima olakšanje. Čuda nisu pripadala samo vremenu prvih hrišćana – ona i danas žive među nama, u ikonama koje toče miro, u netruležnim moštima svetitelja i u neobjašnjivim isceljenjima.
Blagodatni oganj u Jerusalimu
Jedno od najvećih savremenih čuda jeste silazak Blagodatnog ognja na Veliku subotu, pred Vaskrs, u crkvi Groba Gospodnjeg. U tom trenutku, plamen koji se spušta s neba prvih minuta ne opeče ljudsku kožu, što hiljade hodočasnika doživljava kao živu potvrdu Hristovog Vaskrsenja. Prvi pisani trag o ovom događaju ostavila je hodočasnica Eterija u petom veku, a i danas se svake godine u Jerusalimu okupljaju vernici iz svih krajeva sveta da budu svedoci ovog neobjašnjivog čuda.
Cvetanje osušenih ljiljana i vrba
U narodnom predanju i iskustvu vernika ostali su zabeleženi i događaji koje priroda sama ne može objasniti. Tako, na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, grane vrbe, iako polomljene, iznenada ozelenjuju i prekrivaju se pupoljcima. U selu Pastra, u Grčkoj, uoči Uspenja Bogorodice, osušeni ljiljani pred ikonom Bogorodice Gravalotise svake godine ponovo procvetaju – bez zemlje, vode ili korena.
Bogorodičine zmije sa krstom na glavi
Na Kefaloniji se, od 5. do 15. avgusta, dešava nesvakidašnji prizor: male zmije sa znakom krsta na glavi, bez ikakve opasnosti po ljude, okupljaju se pred ikonom Panagije Fiduse. Narod je vekovima u ovome video znak prisustva Božijeg i blagodatnu zaštitu Presvete Bogorodice.
Reka Jordan i oblak na Tavoru
Svake godine na Bogojavljenje, pri osvećenju reke Jordana, voda počinje da ključa, a rečni tok na trenutke menja svoj pravac, kao da potvrđuje silazak Duha Svetoga. Na Tavoru, pak, planini Preobraženja, vernici na dan praznika, 19. avgusta, vide oblak koji se spušta na hram i daruje hodočasnike osvežavajućom rosom, podsećajući na događaj iz Jevanđelja kada se Hristos preobrazio pred učenicima.
Čuda, mala i velika, bliska ili daleka, nisu tu da bi umanjila ljudsku slobodu ili zamenila veru razumnim dokazom. Ona su poput tihog podsećanja da Bog nikada ne ostavlja svoju decu. U njima je otisak večnosti u vremenu – svetlost koja obasjava put hrišćanina i potvrđuje da je vera ne samo snaga, nego i susret sa živim Bogom.
Razorna vatra sravnila je sa zemljom hram Sretenja Gospodnjeg na grčkom ostrvu Poros, ostavljajući za sobom samo pepeo i tugu. Ali usred zgarišta, jedna svetinja ostala je netaknuta – ikona Hrista kao Velikog Arhijereja, neoštećena i postojana.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
Priča o svetom Jakovu otkriva kako izgledaju trenuci kada se nebeska pomoć zaista i pojavi — i kako da i mi pozovemo svetitelje u pomoć kad nam najviše zatrebaju.
Tokom posete manastiru u Suroti, Elena Georgiadou zabeležila je neobjašnjivu svetlost iznad groba jednog od najvoljenijih svetitelja našeg vremena. Njena objava na društvenoj mreži rasplamsala je veru i izazvala snažne emocije među pravoslavnim vernicima.
