NAJVEĆE ČUDO HRIŠĆANSTVA OBASJALO VELIKU SUBOTU: U Crkvi Hristovog Groba spustio se plamen s nebesa – Blagodatni oganj ponovo ogrejao pravoslavni svet (VIDEO)
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U Jerusalimu, tamo gde se zemlja dodiruje s nebom i gde vekovi svedoče jevanđelsku istinu, 19. aprila 2025. godine, na Veliku subotu, srce pravoslavnog sveta ponovo je zatreperilo pred tajnom silaska Blagodatnog ognja. Kao svake godine pred Vaskrs, Crkva Hristovog Groba, mesto Hristovog stradanja i slavnog vaskrsenja, postala je svedok čudesnog dodira nevidljivog Boga sa vernim narodom.
Sveti plamen – neugasiva nada
U tišini ugašenih kandila i pomno pregledanih odaja, u času kada se svaka svetovna pomisao povlači pred dubokom molitvom, jerusalimski patrijarh Teofil III ulazi u Edikulu – malu kapelu nad Grobom Gospodnjim. Bez oružja osim vere, bez svetlosti osim nade, on kleči pred mestom Hristove pobede nad smrću. I tada, nevidljivim silaskom Duha Svetoga, oganj se javlja – tih, neoskvrnjen, blagodatan. Patrijarh ga prenosi na sveće, a svetlost se poput reke izliva ka narodu, do poslednjeg koji sa suzama i krstom u ruci čeka. Taj oganj ne peče, ne uništava – on greje srce, obasjava dušu i objavljuje: „Zaista vaskrse Gospod!“
Foto: Shuterstock, mikhail
Vernici iz svih krajeva sveta sabiraju se svake godine na Veliku subotu da prisustvuju ovom čudu u Crkvi Hristovog Groba u Jerusalimu
Molitva sabranog sveta
Hiljade vernika iz svih krajeva sveta sabralo se da prisustvuje ovom čudu, koje se u Crkvi Hristovog Groba ne događa voljom čoveka, već milošću Božjom. Među njima su i oni koji su prešli mora i granice, noseći molitve za zdravlje, utehu, oproštaj, vaskrsenje bližnjih. Međutim, mnogima je ove godine pristup bio onemogućen. Izraelske vlasti su, zbog bezbednosnih razloga, ograničile ulazak u crkvu, izdavši svega 4.000 dozvola hrišćanima iz Zapadne obale. Mnogi palestinski hrišćani ostali su iza barijera, sa tugom gledajući prema svetinji pred kojom su se molili njihovi preci.
Ali i tamo, van zidina, molitva je uzletela. Svetlost Blagodatnog ognja, neprestano deljena, nije poznavala ograničenja. Ona se iz Jerusalima prenosi po celom svetu. Kao što je Hristos ušao kroz zatvorena vrata među učenike svoje, tako i oganj vere ulazi u sve hramove i domove, bez obzira na granice, zabrane i podele.
Svetlost koja ne zna za kraj
Blagodatni oganj nije tek plamen. On je živa objava – da grob nije kraj, da smrt nije poslednja reč, da ljubav ne prestaje. On je znak i podsećanje da smo svi pozvani na vaskrsenje, na život večni, na zajednicu s Bogom koji je Svetlost sveta. U tom svetlu, sve rane sveta blede, sve mrakove razgoni svetlost koja se ne može ugasiti.
U svetoj tišini svetinje, gde vekovima kuca srce srpskog pravoslavlja, poglavar Srpske pravoslavne crkve bogoslužio je u prisustvu monaštva, sveštenstva i vernog naroda, uz pojanje hora iz Beograda.
Dvadeset godina unazad, najveći dan za pravoslavne vernike obeležavao je i direktan prenos liturgija iz hramova. Ove godine, zbog blokade, milioni vernika ostaju uskraćeni za najvažniji televizijski prenos u godini.
Dok društvene mreže i portali u trci za klikovima nude stotine savremenih načina da ispletete pogaču i ostala peciva za najveći hrišćanski praznik, na Svetoj gori se vekovima ne menja recept za Artos – sveti hleb koji se mesi u tišini, peva molitvama i čuva kao blagoslov.
U tišini i molitvi Svete gore, bratstvo carske lavre sprema se za noć vaskrsenja – nove sveće se ukrašavaju, saborni hram prekriva se mirisnim cvećem, dok se hleb artos priprema za jutro koje donosi pobedu života nad smrću.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Episkop valjevski je vernom narodu preneo priču o istorijskoj borbi za poštovanje ikona, naglašavajući da poštovanje ikona i danas ostaje ključ duhovnog života i očuvanja Božjeg obraza u svakom čoveku.
Zapise svetih otaca i staraca ne treba čitati kao "vremenske prognoze", već kao zapažanja koja povezuju moralno i duhovno stanje naroda sa istorijskim događajima.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Nedoumicu je za čitaoce portala religija.rs rešio sveštenik Nenad Stojanović, navodeći šta smemo, a šta ne bi trebalo da radimo sa pokvarenim vaskršnjim jajima.
U vaskršnjem intervjuu episkop budimljansko-nikšićki ne ostaje nem na pitanja savremenog čoveka, već otvoreno i sa apostolskom smelošću ukazuje na duhovne zablude koje su nas, kao narod, dovele do duhovnog sloma i identitetskog posrnuća.
Episkop valjevski je vernom narodu preneo priču o istorijskoj borbi za poštovanje ikona, naglašavajući da poštovanje ikona i danas ostaje ključ duhovnog života i očuvanja Božjeg obraza u svakom čoveku.
Hiljade vernika sa ikonama u rukama prošlo je ulicama grada, a iz Sabornog hrama odjeknule su reči koje podsećaju da se vera ne brani samo istorijom, već pogledom na čoveka kao živu sliku Božju.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
Dok sukobi potresaju Bliski istok i unose nemir daleko izvan granica regiona, mnogi se vraćaju odlomku iz Jevanđelja u kojem Isus govori o ratovima, progonima, padu Jerusalima i znakovima na nebu.
Od ovsenih, ječmenih i ražanih pahuljica do sočnog porodičnog ručka ili večere – jednostavan recept od nekoliko sastojaka pokazuje kako se od skromne namirnice pravi zasitan i mirisan obrok koji prija svima za stolom.
