NAJVEĆE ČUDO HRIŠĆANSTVA OBASJALO VELIKU SUBOTU: U Crkvi Hristovog Groba spustio se plamen s nebesa – Blagodatni oganj ponovo ogrejao pravoslavni svet (VIDEO)
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U Jerusalimu, tamo gde se zemlja dodiruje s nebom i gde vekovi svedoče jevanđelsku istinu, 19. aprila 2025. godine, na Veliku subotu, srce pravoslavnog sveta ponovo je zatreperilo pred tajnom silaska Blagodatnog ognja. Kao svake godine pred Vaskrs, Crkva Hristovog Groba, mesto Hristovog stradanja i slavnog vaskrsenja, postala je svedok čudesnog dodira nevidljivog Boga sa vernim narodom.
Sveti plamen – neugasiva nada
U tišini ugašenih kandila i pomno pregledanih odaja, u času kada se svaka svetovna pomisao povlači pred dubokom molitvom, jerusalimski patrijarh Teofil III ulazi u Edikulu – malu kapelu nad Grobom Gospodnjim. Bez oružja osim vere, bez svetlosti osim nade, on kleči pred mestom Hristove pobede nad smrću. I tada, nevidljivim silaskom Duha Svetoga, oganj se javlja – tih, neoskvrnjen, blagodatan. Patrijarh ga prenosi na sveće, a svetlost se poput reke izliva ka narodu, do poslednjeg koji sa suzama i krstom u ruci čeka. Taj oganj ne peče, ne uništava – on greje srce, obasjava dušu i objavljuje: „Zaista vaskrse Gospod!“
Foto: Shuterstock, mikhail
Vernici iz svih krajeva sveta sabiraju se svake godine na Veliku subotu da prisustvuju ovom čudu u Crkvi Hristovog Groba u Jerusalimu
Molitva sabranog sveta
Hiljade vernika iz svih krajeva sveta sabralo se da prisustvuje ovom čudu, koje se u Crkvi Hristovog Groba ne događa voljom čoveka, već milošću Božjom. Među njima su i oni koji su prešli mora i granice, noseći molitve za zdravlje, utehu, oproštaj, vaskrsenje bližnjih. Međutim, mnogima je ove godine pristup bio onemogućen. Izraelske vlasti su, zbog bezbednosnih razloga, ograničile ulazak u crkvu, izdavši svega 4.000 dozvola hrišćanima iz Zapadne obale. Mnogi palestinski hrišćani ostali su iza barijera, sa tugom gledajući prema svetinji pred kojom su se molili njihovi preci.
Ali i tamo, van zidina, molitva je uzletela. Svetlost Blagodatnog ognja, neprestano deljena, nije poznavala ograničenja. Ona se iz Jerusalima prenosi po celom svetu. Kao što je Hristos ušao kroz zatvorena vrata među učenike svoje, tako i oganj vere ulazi u sve hramove i domove, bez obzira na granice, zabrane i podele.
Svetlost koja ne zna za kraj
Blagodatni oganj nije tek plamen. On je živa objava – da grob nije kraj, da smrt nije poslednja reč, da ljubav ne prestaje. On je znak i podsećanje da smo svi pozvani na vaskrsenje, na život večni, na zajednicu s Bogom koji je Svetlost sveta. U tom svetlu, sve rane sveta blede, sve mrakove razgoni svetlost koja se ne može ugasiti.
U svetoj tišini svetinje, gde vekovima kuca srce srpskog pravoslavlja, poglavar Srpske pravoslavne crkve bogoslužio je u prisustvu monaštva, sveštenstva i vernog naroda, uz pojanje hora iz Beograda.
Dvadeset godina unazad, najveći dan za pravoslavne vernike obeležavao je i direktan prenos liturgija iz hramova. Ove godine, zbog blokade, milioni vernika ostaju uskraćeni za najvažniji televizijski prenos u godini.
Dok društvene mreže i portali u trci za klikovima nude stotine savremenih načina da ispletete pogaču i ostala peciva za najveći hrišćanski praznik, na Svetoj gori se vekovima ne menja recept za Artos – sveti hleb koji se mesi u tišini, peva molitvama i čuva kao blagoslov.
U tišini i molitvi Svete gore, bratstvo carske lavre sprema se za noć vaskrsenja – nove sveće se ukrašavaju, saborni hram prekriva se mirisnim cvećem, dok se hleb artos priprema za jutro koje donosi pobedu života nad smrću.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Dok su vernici uzvikivali: „Čekamo Blagodatni oganj!“, policija je blokirala aerodrom, pretresla arhiepiskopa i oduzela mu pasoš. Moskovska patrijaršija osudila je ovaj čin kao grubo kršenje verskih sloboda i pozvala na hitnu istragu.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Dok su vernici uzvikivali: „Čekamo Blagodatni oganj!“, policija je blokirala aerodrom, pretresla arhiepiskopa i oduzela mu pasoš. Moskovska patrijaršija osudila je ovaj čin kao grubo kršenje verskih sloboda i pozvala na hitnu istragu.
U susret Vaskrsu, tradicionalno se farbaju jaja - najčešće crvenom, ali i drugim bojama. Jedno posebno jaje izdvaja se i čuva u kući tokom cele godine kao tzv. čuvarkuća.
Na Veliki petak, pred ikonama i kandilima, uz pojanje bogoslova iz Prizrena i vizantijskih horova, izvezeno Hristovo telo položeno je na stoček u hramu gde su stolovali srpski patrijarsi – dok se sveti zavet s Kosova obnavljao u molitvi i suzama.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Dvadeset godina unazad, najveći dan za pravoslavne vernike obeležavao je i direktan prenos liturgija iz hramova. Ove godine, zbog blokade, milioni vernika ostaju uskraćeni za najvažniji televizijski prenos u godini.
U svetoj tišini svetinje, gde vekovima kuca srce srpskog pravoslavlja, poglavar Srpske pravoslavne crkve bogoslužio je u prisustvu monaštva, sveštenstva i vernog naroda, uz pojanje hora iz Beograda.
Na Veliki petak, pred ikonama i kandilima, uz pojanje bogoslova iz Prizrena i vizantijskih horova, izvezeno Hristovo telo položeno je na stoček u hramu gde su stolovali srpski patrijarsi – dok se sveti zavet s Kosova obnavljao u molitvi i suzama.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U susret Vaskrsu, tradicionalno se farbaju jaja - najčešće crvenom, ali i drugim bojama. Jedno posebno jaje izdvaja se i čuva u kući tokom cele godine kao tzv. čuvarkuća.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
Dok društvene mreže i portali u trci za klikovima nude stotine savremenih načina da ispletete pogaču i ostala peciva za najveći hrišćanski praznik, na Svetoj gori se vekovima ne menja recept za Artos – sveti hleb koji se mesi u tišini, peva molitvama i čuva kao blagoslov.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
