OPOMENA VLADIKE METODIJA: "Kakav smo narod kad, posle istorijskog stradanja, kao muve bez pamćenja trčimo u naručje onima koji su nas ubijali?"

Praznik nad praznicima ne poziva nas samo na radost, već i na budnost – da oči svoga duha uzdignemo ka nebu, da prepoznamo znakove vremena i da, u jedinstvu Crkve, odgovorimo na poziv Hristov: „Dođite k Meni svi umorni i natovareni, i Ja ću vas odmoriti.“

U danima kada svet potresaju neizvesnosti, a čovek kao da je zaboravio sebe i smisao postojanja, reči vladike budimljansko-nikšićkog Metodija, izrečene u vaskršnjem intervjuu za "Novosti", dolaze kao tiha, ali snažna reč pastira koji, noseći krst i ljubav svoga naroda, pokazuje put ka Vaskrsu u nama – onom unutrašnjem vaskrsu bez kojeg nijedan drugi nije moguć.

Ovaj Vaskrs dočekujemo s radošću kakva dolikuje velikom prazniku, svesni da je reč o najizuzetnijem danu u hrišćanstvu. Istorijski teške društvene okolnosti, u kojima ne živimo samo mi na ovom našem balkanskom prostoru, već i bukvalno ceo uznemireni i napaćeni svet, zahtevaju neprestano „žrtvovanje i patnju“. Verujete li da ćemo stići do tog željenog cilja i koliko Crkva, svojom arhipastirskom misijom, može doprineti takvom smislenom žrtvovanju, koje se danas, više nego razumno, čini beskrajnim i bez izgleda da se ikada završi?

- Savremeni čovek, kao i svaki čovek, neprestano traga za smislom. Nema čoveka koji nije osetio patnju i prošao kroz stradanje jer se udaljio od smisla ili ga je promašio. Zato uvek treba da usmeravamo svoj pogled ka Smislu, da se opominjemo i podsećamo. I praznik koji slavimo dao je najdublji i najistinitiji smisao i uzlet našoj veri i ljubavi.

Hteo sam da se, uz praznik, vratimo deci i našoj ljubavi i brizi za najmlađe. Prvo mi, odrasli, da se probudimo i prizovemo u svest. Vaspitavanje dece nije ispunjavanje želja i šetnja po tržnim centrima.

Printscreen/Facebook/Света Петка Ђунис

 

Oprostite na grubosti, ali govorimo o važnim i presudnim stvarima za srpski narod. Evo da napustimo prostor teologije i setimo se Malog princa Antoana de Sent Egziperija. Svi znamo Malog princa i naizgled jednostavnu priču za decu, ali koja je itekako značajna i za odrasle zbog prijemčivog filozofskog pristupa smislu života.

Mali princ podseća na bajke koje nas uče životu i koje su se od davnina prenosile s kolena na koleno kao nešto dragoceno, kroz šta možemo mnogo bolje razumeti život i sve što on nosi. I Hristos nam se obraćao kroz priče, ostavljajući time uvek prostor slobode da ih razumemo u skladu s merom našeg duhovnog uzrastanja. Kroz priču lakše prihvatamo i razumemo poruku, ne branimo se od nje i tako lakše stupamo u dijalog sa sopstvenim bićem.

Danas živimo u svetu u kojem su bajke, onako kako ih pamtimo i poznajemo, prognane i nepoželjne. Deca, a još manje odrasli, nemaju želju ni potrebu da se predaju iracionalnom svetu bajki i da ga konzumiraju. Vaspitanje dece svelo se na podelu na uspešne i neuspešne. Nema ideala – postoji samo tržište na koje stupamo, a onaj ko ima unosan posao i novac smatra se uspešnim, dok je onaj koji ne poseduje te statusne simbole – neuspešan i promašen čovek.

To su jasne kvalifikacije zapadne orijentacije, koja sve može da izmeri, normira i klasifikuje brojevima – čak i smisao života.

Čovečanstvo je zaboravilo sebe i usmerilo se ka zemaljskim stvarima i ciljevima, oličenim u onome što danas predstavljaju vrednosti savremenog sveta: uspeh, visina plate, brojke na tržištu, ekonomski rast – to su informacije kojima smo svakodnevno i besomučno bombardovani sa svih medijskih platformi. Reklame i novi proizvodi neprestano se nude, otvaraju i podstiču nove potrebe, a nove potrebe traže nove izvore finansiranja, što opet zahteva dodatni posao i još više robovanja stvarima koje nam uopšte nisu potrebne – dok život prolazi mimo nas. I deca rastu uz nas takve.

Printscreen/Клуб Црне Горе и Србије-Подгорица

 

Svet u kojem živimo uči nas da je izuzetno važno da budemo uklopljeni u sistem, bezlični, očišćeni od svake bajke i mašte. Moraš da se boriš i otimaš za što bolje radno mesto i što veću platu. Ta surovost se najdublje i najtragičnije odražava na našu decu, koja razumeju poruku da, ako želiš da preživiš i opstaneš u ovom surovom svetu, tvoje srce pre svega mora postati – surovo.

Surovost je, dakle, nametnuta svima i vidimo je svuda oko nas – u školama, na ulicama, u institucijama. U tom ohlađenom svetu surovih odnosa, čovek se povlači u sebe i postaje usamljen. Ljudi su usamljeni i uplašeni jedni od drugih. Nemaju prave prijatelje. Oni snalažljiviji obreli su se u čoporima, pa tako lakše opstaju i dele hleb svoje surovosti, dok su drugi potpuno sami. Ako želiš da preživiš, moraš da pokažeš zube i bar za nijansu budeš gori od drugoga – kako neko reče.

Dakle, ljudski i čovekov identitet se sužava i maskira – čovek se kamuflira u zver. Socijalni status i poslovni uspeh postali su zamena za smisao i vrhovnu vrednost savremenog sveta. Taj gubitak neba jeste ujedno i gubitak vrednosti duboko u nama.

Setio sam se ovde Crnjanskog, koji je u Dnevniku o Čarnojeviću bolesna pluća lečio zvezdama kraj otvorenog prozora. Tugu je lečio Nebom – zapravo tim osećajem da ste intimno i suštinski jedno sa zvezdama, da uzrastate smislom i preuzimate svetlost kojom vas prizivaju k sebi.

Ulazak Smisla razara taj tesni koncept predviđen za čoveka i uvodi nas u pravi Život. Zato je važno i presudno, draga braćo i sestre, da se vratimo svojoj svetoj Crkvi koja je rodila, odnegovala i sačuvala ovaj sveti srpski narod. Gradimo sebe prema Večnosti, na koju smo svi pozvani, i podižimo svoju decu u ljubavi i dobrom vaspitanju – to će im dati čvrstinu i snagu, pravednost i saosećanje za drugoga.

Moramo se ispuniti smislom, obogatiti svoj unutrašnji svet, otvoriti se za Nebo i uliti u sebe Hristovu Istinu. Neka Bog da svima budnu i svetlu dušu koja će poraziti i rasterati svaki mrak, da u radosti dočekamo praznik – HRISTOS VASKRSE!

Danas se, pod maskom najviših humanih vrednosti, nastoje ostvariti egoistički i nehumani ciljevi. Kako se, u gotovo apokaliptičnoj situaciji „posthumanizma“ i novih problema bioetičkih zastranjenja, boriti za ostvarenje humanističkih vrednosti hrišćanstva?

- Stvari su veoma jednostavne, ali ih kolebljivost čini komplikovanim. U tom smislu već sam odgovorio na vaše pitanje – i svako pitanje, u stvari, ima samo jedan jednostavan i jedini odgovor – Hristos! Kakav smo mi narod kad, posle svega strašnog i neopisivog istorijskog stradanja, kao muve bez pamćenja, pameti i časti, trčimo u naručje onima koji su nas ubijali i zlo nam činili i čine?

Zar nema svega onoga što čovek traži u Pravoslavlju? Nije li jedino u Pravoslavlju istina i spasenje? Zar se nije jedino u Pravoslavlju sačuvao Hristov božanski lik u svoj svojoj čistoti? Zar nismo, kroz svoje stradanje i hrabrost kao narod i ljudi, osetili svoje izabranje, svoju predodređenost za najvažniju misiju u sudbini čovečanstva?

I ako se samo tome opredeljujemo i revnujemo, smisao će ispuniti naše živote. Nije uvek lako, ali je najlepše biti čovek na Hristovom putu: padaj i diži se, krijepi se, ne daj se, uzdiži se, nadahni se, uči se dobru, ispravljaj zlo, kori sebe i voli sebe – voli Hrista u sebi koji ti je bliži nego dah tvoj koji iz usta izlazi, kako je govorio sveti vladika Nikolaj.

Zašto bi izabrao nižu verziju sebe? Pa i telefon kad kupujemo – biramo napredniji model, jer to je prirodna čovekova potreba za boljim, jačim, svestranijim. A samo Hristos će unaprediti i otkriti našu ličnost u njenoj punini, lepoti i autentičnosti. Samo tada će naši darovi zablistati i projaviti se kao neponovljiv i jedinstven pečat. I ko bi to odbio? Drugo se svakako ne isplati – dugoročno, da ne kažem: u večnosti. A onda će ono što je opredeljenje pojedinca postati i opredeljenje nacije.

Svet se menja iznutra, i samo tako mi utičemo na promenu u našem narodu. Mračni srednji vek bio je u celoj Evropi mračan, a kod nas je bio najlepši i ukrasio nas za večnost. Mi još uvek živimo od tog kredita. Kako? Da bi se u jednom narodu pojavio i rodio neko kao što je bio Sveti Sava, pre toga morao je postojati Stefan Nemanja. Nikako se pre Nemanje nije mogao roditi i delati ono što je činio i ostavio za sobom Sveti Sava. Dakle, za procvat čoveka i naroda moraju se stvoriti uslovi. Kad god vidiš neki kvalitet, znaj da u njegovom korenu i temelju stoji neko nepoznat i nepriznat.

Foto: SPC

 

A čovek pomisli da je dar koji nosi njegov, neka njegova zasluga. O, naopake li logike. Od tog i takvog rasipničkog razmišljanja onome koji dolazi posle nas ništa neće ostati – ostavljamo siromašne duhom, prazne mehove u koje se lako uliva bilo šta.

Iz trpljenja i stradanja Nemanjinog, iz bisera prosejanog u toj patnji, rodila se cela kultura Nemanjića na koju se mi danas pozivamo kao na svoju. A gde smo mi tu? Kako se na nju nadovezujemo? Turistički i sitničarski. Uzalud bi se Sveti Sava rađao da pre njega temelj nije iskopao i u njega se ugradio Stefan Nemanja, na kome se sve podiglo.

Znajte – nije znanje ono što je presudno za rast i razvoj čoveka i naroda, već trpljenje. Danas deca, koliko god da imaju informacija i koliko god da im je sve dostupno – nemaju život. Sede kao sužnji u nekim sobama, ispred tastatura – i šta je to, za šta ih pripremamo? Za robove ili za ljude?

Sloboda se osvaja porazom sebe i svog ega pred Istinom; sloboda se zadobija kroz ljubav i smirenje u uslovima koji joj ni najmanje ne pogoduju; sloboda se usvaja kao vazduh koji se diše – bez nje se gušiš i ne pristaješ ni na šta manje od toga.

Vaše, nedavno izgovorene, za čoveka ohrabrujuće i utešne reči opominju: „Nikad ne dostižemo granicu, jer ta granica ne postoji – ona je beskrajna u uzrastanju u liku Hristovom svakog čoveka pojedinačno, jer je svaki čovek pojedinačno na to prizvan i ima takvo naznačenje.“ Koliko je savremeni čovek uopšte svestan tih svojih moći uzrastanja, kada se sva sila tamnih energija i negativnih veština ovog našeg tehnološki (ne i duhovno) uznapredovalog sveta koristi da se blagoslov koji pominjete sakrije od njegove svesti, nade i vere u božansku promisao i dobrotu?

- Uvek se u ovakvim situacijama setim blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, kada su pred Patrijaršiju došli gnevni i rešeni demonstranti, nezadovoljni što je Patrijarh u poslanici osudio abortus i pozvao narod da se tom zlu odupre. Pošto su bili bučni i uporni, Patrijarh je ipak odlučio da izađe pred njih i do kraja precizira svoju poruku – jednostavno im je rekao, parafraziram: „Nemojte se ljutiti, nisam ja to rekao vama, nisam se uopšte obraćao vama, niti sam vas imao na umu. Vi slobodno činite što vam je volja – ja se obraćam samo vernicima Srpske pravoslavne crkve!“

Isto tako i ovaj naš današnji razgovor, i uopšte naša situacija i osvrti na istu. Raslojavanje je po vertikali – nema veze sa nominalnim, folklornim ili korporativnim pripadništvom; odvaja se, razotkriva i objavljuje, svrstava i tome pristaje.

Živimo u vremenu u kojem su odavno kolabirali pristojnost, vaspitanje, odanost, žeđ za uzvišenim – dominaciju su preuzele ideje pred kojima se gasi osećaj hrišćanskog, nacionalnog i narodnog ponosa i sabornosti.

Nastupa materijalizam kao slepa, sladostrasna žeđ za gomilanjem novca i sticanjem materijalnog po svaku cenu – i upravo se to danas prepoznaje i veliča kao uzvišeni cilj, kao uspeh, kao razum i sloboda, umesto ideje spasenja, moralnog i bratskog sjedinjenja ljudi. I to je ono o čemu ste me pitali – o ovoj situaciji. „Postideni lik Hristov sačuvao se u svoj svetlosti svoje čistote jedino u Pravoslavlju.“ Budimo ozbiljni i budni – može se privremeno izgubiti profit i osiromašiti, može se materijalno propasti, ali ne smemo moralno propasti.

Oni koji su možda danas i imali neku moralnu prednost u odnosu na one protiv kojih su ustali – više je nemaju. O tome neka sami promisle. Naša je briga da očuvamo zdrav organizam nacije u svim nepovoljnim uslovima, a nacija će onda zadobiti više, čak i u tom materijalnom smislu. „Ištite Carstvo Nebesko i sve ostalo će vam se dodati“ – nije prazna i besmislena pouka.

Mi smo pravoslavni Srbi – mi verujemo u neprolazno, mi imamo zavetnu svest, mi se opredeljujemo za korist koja je večna i suštinska. Mi smo kao narod Nemanjin verovali u večni moral, a ne u neki uslovni i oročeni, isplativi, trenutni – za koji nam je potreban pečat neke administracije.

Ako se pozovem i na Don Kihota – razumećete koja je njegova poruka. On zna da je na dobitku tim svojim dostojanstvom i svešću o dostojanstvu pravog viteza; on ima veru koju neće izgubiti i u kojoj će istrajati da bude častan i čvrsto opredeljen za istinu i dobro.

Foto: SPC / Eparhija budimljansko-nikšićka

 

S tim opredeljenjem počinje jedan od najboljih romana – i s tim opredeljenjem počinju svi dobri životi. On veruje da će ga to opredeljenje odvesti na mnoga krizna bojišta i uvesti u mnoge borbe i životne okršaje, ali je on na to spreman – na metafizičkom planu – i svestan da je to škola života i škola nacije.

Potrebno je da mladi ljudi zavole svoju naciju i svoj narod, da kroz to zavole sebe, da ne traže istinu i ideale van svog naroda i svoje istorije. No, opredeljenje je stvar slobode – a tuđa njiva gladi nikog neće nahraniti.

Neka Bog da da prođe vreme ovih teških propadanja i da dođe vreme uzvišenih uzdizanja – jer je ono prvo uslov onog drugog i poslednjeg. Kako se kalio čelik – svi znamo. Jer, niko nije rekao da će išta biti lako – ali govorimo o duši i radosti u večnosti.

Neka svaki mladi Srbin poželi da bude kao Stefan Nemanja – da bude nosilac i čuvar svoga roda i svoje zemlje, da joj služi i da je podiže.

Verujte – naša istinska i čista opredeljenja, naša duša i savest, naša molitva sa klecanjem kolena, mogu učiniti više i promeniti više nego sve ono za čim se danas lakše i brže poseže – a taman toliko i traje takav neuspeh i zlo koje se iz njega širi.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara