OVDE JE ISCELJENO DETE KOJE SU LEKARI OTPISALI: Svedočanstvo oca Genadija o srpskoj svetinji na Kosovu koju su Albanci rušili, a sada u nju dolaze po pomoć
U manastiru posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu, na mestu koje je nekada bilo srušeno i zapaljeno, dešavaju se nepojmljive isceliteljske priče; tu, pod senkom minareta, Božija sila spaja ono što ljudski um ne može razumeti – muslimane i pravoslavce u tišini oproštaja i zajedničke vere u čudo.
U srpskom manastiru Zočište, na prostoru ophrvanom istorijom bola, razaranja i progona, događa se nešto što nadilazi razum, nešto što razbija sve barijere nacionalne i verske pripadnosti – čudo. Ne jedno, već mnoga čuda. A među njima i ono najveće: čudo pomirenja, pokajanja i duhovne pobede.
Zočište, ime koje se teško izgovara, a još teže zaboravlja. Ovaj manastir, posvećen svetim besrebrenicima Kozmi i Damjanu, za Srbe na Kosovu i Metohiji predstavlja svetionik u tami, znak da Božja sila nikada ne napušta one koji veruju. U narodu poznati kao "besplatni lekari" Sveti Kozma i Damjan ostaju simboli nade i isceljenja i danas, i to ne samo za Srbe, već, verovali ili ne, i za Albance.
youtube/printscreen/DIVERGENT
Manastir Zočište
Manastir u senci minareta
Protojerej Genadij Belovolov iz Rusije, sveštenik i hroničar svetinja, bio je svedok jednog od tih čuda. I ne samo svedok – njegova reč o onome što je doživeo u Zočištu pretvara se u svedočenje koje ne može ostaviti ravnodušnim ni najokorelije skeptike. Dok iza zidina manastira dopiru glasovi mujezina iz obližnje džamije, u hramu svetih Kozme i Damjana vlada tišina. Ali ne prazna – već sveta, naelektrisana prisustvom onostranog.
– Manastir kao da se nalazi u pozadini neprijatelja – kaže otac Genadij, prenosi portal srpska.ru. I zaista – ovaj hram, koji su Albanci pre samo dvadesetak godina srušili, digli u vazduh, a monahe proterali, danas stoji obnovljen, kao svedočanstvo oproštaja i večne pobede svetlosti nad tamom.
„Kraft ist hier“ – Sila je ovde
Ono što se desilo pred očima ruskog sveštenika teško je prepričati bez uzdaha. Jedan albanski par, muslimani, dolaze sa svojim sinom Besmirom – dečakom koji u bolovima vrišti, grebe se do krvi, udara se po licu. Lekari su digli ruke. Za roditelje dečaka nada više ne stanuje u bolnicama. Ali čudo – ono još uvek stanuje u Zočištu.
Bez mnogo reči, monah ih uvodi u crkvu, prostire suknenu prostirku ispod svetih moštiju, tamo gde je "sila", kako će kasnije reći sam otac dečaka. Dete leži, vrišti, ali kako minuta protiče, urlici se stišavaju. Jecaji. Pa tišina. Pa spokoj. Dete zaspi. Isceljenje.
– Pa vi ste musliman? – pitao je otac Genadij oca deteta.
– Da. Ali… Kraft ist hier (Sila je ovde) – odgovara Albanac, triput, kao da pečati svoje svedočenje. On, koji je možda rastao u okruženju mržnje prema svemu što je srpsko i pravoslavno, sada bez stida pokazuje rukom na pod hrama, na sveto mesto, na mošti koje je celivao u tišini.
Ko ovakvo nešto ne razume, neka ućuti pred tajnom
Možemo se pitati: da li Hristos čuje njihove molitve? Odgovor ne daje teologija, već život sam. I onaj što se ne zna ni prekrstiti, ali klekne pred moštima u veri – biva isceljen. Možda ne zna Simvol vere, ali zna patnju, zna bol, zna očaj. I zna da tu – baš tu – postoji nešto što ne može objasniti rečima, ali što duša prepoznaje kao istinu.
To je ono što otac Genadij naziva "većim čudom": ne samo što se dete smirilo, već što je otac tog deteta – Albanac, musliman – klekao pred pravoslavnim svetiteljima koje su njegovi sunarodnici nekada hteli da zatru. I došao je ne da ruši, nego da se pokloni. Ne da proklinje, nego da zahvali: "Falenderim".
youtube/printscreen/Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
Otac Stefan, iguman manastira Zočište
Pobeda u tišini
Zar to nije istinska pobeda? Ne pobeda oružja, ne politika, ne teritorija, već pobeda duha. Pobeda ikone Presvete Bogorodice "Avgustovska Pobeda", koja je u tom trenutku svedočila prizoru u crkvi, zajedno s moštima svetih lekara. Pobeda koja ne zahteva medije, ni parlamente, ni međunarodne konferencije. Samo jednu prostirku, jednu tišinu i jedno slomljeno srce koje dolazi po milost.
Posle ovakvih svedočenja, čovek više ne mora da pita – šta će biti s Kosovom? – Otac Genadij odgovara iz dubine: – Posle tog čuda u Zočištu, nekako sam postao mirniji za sudbinu Kosova. Pre ili kasnije, ona sila – za koju mi je taj Albanac rekao – obavezno će pobediti. –
A ta sila – nije ni srpska ni ruska. Nije ni pravoslavna ni muslimanska. To je sila Božija. Ona koja deluje tamo gde joj ljudi otvore vrata – pa makar i tiho, bez reči, u hramu koji su jednom možda i srušili. Jer milost ne gleda u pasoš. Gleda u srce.
I upravo zato, Zočište nije samo manastir – to je mesto čuda. Mesto pokajanja. Mesto pobede. Sila je ovde.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
U manastiru koji kroz vekove čuva identitet i duhovnost srpskog naroda, na praznik čudotvorne ikone, sabrani vernici iz otadžbine i rasejanja ponovo su se poklonili svetinji poznatoj kao Krasnica Pećka – zaštitnici srpskog roda.
Iz Patre dolazi svedočenje o sedmogodišnjoj devojčici sa agresivnim oblikom leukemije. Veče pred zakazanu hemoterapiju, njena majka se u suzama molila Svetom Paisiju.
Nedaleko od Kosovske Kamenice, sabrali su se vernici iz raznih krajeva okupili na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene. Pod vođstvom mitropolita Teodosija, osveštane su nove crkvene prostorije, a liturgija je odisala jedinstvom, verom i nadom u opstanak Srba na svetoj kosovskoj zemlji.
U svetinji smeštenoj u dalmatinskom kanjonu reke Krke, ikona Svetog arhangela Mihaila počela je da mirotoči, podsećajući verni narod na dubinu vere i snagu duhovnog dodira kroz svete ikone koje čuvaju tajnu nebeskog prisustva.
Protojerej Tarasije Zabudjko rasvetljava nedoumicu o kojoj se u parohijama najčešće govori tiho, objašnjavajući da se suština ove zabrane ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta na kojem se savršava Bezkrvna Žrtva.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Od čudesne zaštite manastira tokom rata do isceljenja neizlečivih bolesti: vernici iz svih krajeva sveta donose svoje molitve pred kivot svetitelja, svedočeći o moćima nevidljivih sila koje se očituju u njegovom prisustvu.
Zanatlija iz okoline Nikšića, koji je odbacivao postojanje Boga, suočen s paralizom bez leka, doživeo je susret sa svetiteljem koji mu je zauvek promenio život — a potom je svom sinu dao ime Vasilije.
Priča o svetom Jakovu otkriva kako izgledaju trenuci kada se nebeska pomoć zaista i pojavi — i kako da i mi pozovemo svetitelje u pomoć kad nam najviše zatrebaju.
Vernici im se obraćaju u trenucima bolesti, straha i nevolja — njihovo besplatno služenje i zagovor kod Hrista donose zdravlje, utehu i snagu za životne borbe.
Protojerej Tarasije Zabudjko rasvetljava nedoumicu o kojoj se u parohijama najčešće govori tiho, objašnjavajući da se suština ove zabrane ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta na kojem se savršava Bezkrvna Žrtva.
Prvi srpski vladika u Americi, koga danas proslavljamo kao svetitelja, objasnio je da telesne nevolje nisu slučajnost, već prilika za pokajanje, duhovni rast i otkrivanje unutrašnjih slabosti.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
Od dečaka koji je tragao za Bogom do episkopa čije su mošti ostale netruležne - život ovog svetitelja spojio je Studenicu, Rusiju, Čikago i Libertvil, ostavljajući srpskom narodu u Americi duhovno uporište koje traje do danas.
Pravoslavci danas proslavljaju Svete mučenike Paramona i Filumena po starom kalendaru, a po novom Svetog Spiridona Čudotvorca, dok katolici slave Gospu Guadalupsku, a u islamu i judaizmu je dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Jedna jednostavna, ali duboka metoda svetogorskog podviznika pokazuje kako se fokusiranom borbom protiv glavne strasti oslobađa duša i otvara put ka istinskoj unutrašnjoj slobodi.
