Od čudesne zaštite manastira tokom rata do isceljenja neizlečivih bolesti: vernici iz svih krajeva sveta donose svoje molitve pred kivot svetitelja, svedočeći o moćima nevidljivih sila koje se očituju u njegovom prisustvu.
U Ostrog se dolazi sa strahom, pobožnošću i dubokom verom, pešačeći, a često i na kolenima, od Donjeg do Gornjeg manastira, kao izraz duhovnog pokajanja i želje za blagoslovom. Verujući da Sveti Vasilije čuje i vidi sve, mnogi donose osvećenu vodicu, ulje i tamjan, ili čak i naforu i vatu sa njegovog kivota, kako bi podelili blagoslov sa onima koji nisu u mogućnosti da dođu.
Bolesnici – od telesnih do duševnih bolesti – donose svoje patnje pred kivot Svetog Vasilija, i tu se, u tišini i molitvi, dešavaju čuda. Sveta Ostroška stena postaje izvor isceljenja, a na stotine štaka, lanaca i nosila ostavljenih u manastiru svedoče o duhovnoj i fizičkoj obnovi, koju narod pripisuje neizmernoj milosti Svetog Vasilija. O ovim čudesnim isceljenjima i oslobođenjima od duševnih bolesti i đavoimanosti svedoče brojni zapisi u manastirskim knjigama, ali i neizbrisivi tragovi u srcima vernih.
Čudo prvo – Pred silom Svetog Vasilija granata nije eksplodirala
U vihoru Drugog svetskog rata, kada su sablasti razaranja bile nad svetinjama kao nikada pre, dogodilo se jedno od najpotresnijih i najjasnijih svedočanstava čudesne zaštite svetitelja Božijeg – Svetog Vasilija Ostroškog.
U februaru 1942. godine, tokom nemačkog bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata ispaljena iz brdskog topa pogodila je kameni zid iznad Gornjeg manastira. Probijajući se, razbila je drvena vrata crkve Časnog Krsta. Međutim, suprotno svakom očekivanju, granata – iako potpuno ispravna – nije eksplodirala. Pala je na kameni pod crkve i raspala se na dva dela: upaljač na jednu, barutno punjenje na drugu stranu.
Stručnjaci koji su kasnije pregledali ovu granatu posvedočili su da nije bilo nikakvog tehničkog razloga da ne dođe do eksplozije. Ipak, crkva ostade čitava, a sveta isposnica nepovređena. Verni narod i monasi u tom činu prepoznaše nedvosmislen znak zaštite Svetog Vasilija – molitvenog zastupnika pred Gospodom, koji ni u doba rata ne dopušta skrnavljenje svetinje.
Ova granata, kao svedok nevidljive Božije sile i moći svetiteljeve, i danas se čuva u Gornjem manastiru Ostrogu – kao opomena i uteha, ali pre svega kao živ simbol da Gospod kroz Svoje ugodnike nad prirodom i istorijom uvek bdi.
Schutterstock/AntonenkoS/SPC
Sveti Vasilije, ilustracija
Čudo drugo: Čudesno isceljenje Lene Junčaj
Avgusta 1957. godine, pred kivotom Svetog Vasilija Ostroškog, odigrala se još jedna sveta tajna izlečenja – tihog, nenametljivog, ali duboko svedočanskog i večnog. Iz sela Drume kod Tuzi, muž Leka i dever Nua, sa mnogo muke i napora, doneli su u Gornji manastir teško bolesnu nevestu Lenu Junčaj. Nosili su je od železničke stanice do manastira, iscrpljeni, ali sa nadom u srcu. Kada su stigli pred mošti Svetog Vasilija, zamolili su da se nad njom pročita molitva. Zamolili su i da Lena ostane da odleži kod kivota – što su monasi blago dopustili.
Zaspala je uz svetiteljeve mošti i spavala gotovo dva sata. Kada su je probudili, ustala je osnažena i s njima se uputila kući. Već na putu osetila je kako joj se telo vraća zdravlju, a kod kuće se potpuno oporavila – bez traga bolesti koja ju je mesecima iznurivala.
U pismu koje je ubrzo stiglo u manastir, dever Nua svedočio je:
– Moja snaha je potpuno ozdravila. Svi mi blagodarimo Bogu i Svetom Vasiliju!
Takva su čuda svetiteljeva – ne bučna, ali neoboriva. U njima ne govori samo telo koje je ojačalo, već i srce koje je prepoznalo blagodat doticanja svetinje.
Čudo treće: Vera se spasila od teškog nervnog rastrojstva
U zimskoj tišini 1950. godine, dok su snegovi pokrivali planinske staze koje vode ka Ostrogu, jedna majka vodila je svoju teško obolelu kćer jedinom putem koji još nije bila pokušala – putem vere.
Vera J., mlada službenica iz okoline Bara, obolela je iznenada od teškog nervnog rastrojstva. Uprkos lečenju kod najboljih neurologa u Beogradu i Zagrebu, zdravlje joj je nepovratno tonulo. Kada su svi lekari digli ruke, Vera je postajala sve iznurenija i nemoćnija, gubeći svaki kontakt sa stvarnošću.
Krišom od komšija, majka je odlučila da je povede u Ostrog. Put od Donjeg do Gornjeg manastira bio je mukotrpan – Vera je u bunilu pokušavala da se vrati, trzajući se i otimajući. No, snagom molitve i majčinske ljubavi, uspeli su da stignu do svetog kivota.
Tu joj je čuvar pročitao molitvu Svetom Vasiliju za isceljenje duševno obolelih. Prenoćili su u manastiru. Ujutru, Vera je ustala – zdrava. Umesto tuge i nemira, na njenom licu zasijao je mir. Vratila se kući lako, radosna, i već kroz nekoliko dana nastavila svoj raniji posao, kao da bolest nikada nije ni postojala.
Ovo čudo ostaje zapisano ne samo u crkvenim knjigama, već i u neizbrisivom pamćenju svih koji su toga dana bili svedoci sile Božije, koja preko Svetog Vasilija i danas dotiče izmučene duše.
Rina
Manastir Ostrog
Čudo četvrto: Radomiru Pantoviću progovorio nakon gubitka glasa
U tišini Gornjeg manastira, pod svodovima gde vekovima odzvanja molitva, Radomir Pantović iz sela Gradac, 13. jula 1961. godine, posvedočio je jedno od najvećih čuda svog života. Njegova reč, čista i jasna, bila je svedočanstvo milosti koju mu je Sveti Vasilije nekada podario – tada, kada nije mogao ni da izgovori svoje ime.
– Godine 1929. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati bili su uzaludni – kazivao je Radomir prisutnima koji su stajali oko kivota Svetitelja. Njegov otac, u nemoći pred bolešću i ljudskim granicama, poveo ga je u Ostrog.
– Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Na moju veliku radost, mogao sam da govorim.
Radost isceljenja preplavila je ne samo njega, već i njegovog oca i monaha, kao i sve prisutne vernike. U zahvalnosti, zajedno su uzneli molitve Bogu i Svetom Vasiliju.
– Sledeće godine došao sam da se zahvalim Svetitelju, što i sada, posle trideset godina, činim i činiću dok god sam u životu – rekao je Radomir, svedočeći da se čudo ne zaboravlja, već nosi kao zavet u srcu, dok god traje život.
Pod svodovima Gornjeg manastira, 4. avgusta 1961. godine, Slavko Jovanović iz Sarajeva skrušeno je stajao pred kivotom Svetog Vasilija, ne da bi tražio, već da bi posvedočio – o čudesnom ozdravljenju svog brata Radivoja, koje je Crkva zapisala kao jedno od znamenitih svedočanstava svetiteljske blagodati.
– Moj brat, po imenu Radivoje, beše težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud – govorio je Slavko. Bolest ga je snašla još 1948. godine. Meseci provedeni u sarajevskoj bolnici nisu doneli nikakvo poboljšanje. Lekari su ga otpisali, a roditelji – puni vere – odlučili da ga dovedu u Ostrog, Svetitelju koji leči kad medicina zaćuti.
– Moj brat je doveden vezan. Kada su ga doveli ovde u Gornji manastir, kraj kivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, posle kog mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce – svedoči Slavko.
Sutradan su se vratili kući – ne sa bolesnikom, već sa zdravim čovekom.
– Kada su stigli u naše mesto Zubač, svi meštani i svojta bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdrava i svesna. Posle se oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao.
– Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog – završava Slavko, zadivljen delom Božijim koje je kroz svetitelja zablistalo u životu njegove porodice.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Kivot sa moštima Svetog Vasilija Ostoškog
Čudo peto: Fatima svedoči o svetlosti vere u senci neverice
Pod Ostroškom stenom, gde se vera ne deli po imenima ni narodima, već po čistoti srca, dogodilo se jedno od najpotresnijih i najznačajnijih čuda Svetog Vasilija Ostroškog – ozdravljenje muslimanke Fatime, teško obolele žene koju su rođaci doveli pred kivot Svetitelja 6. maja 1964. godine.
Pet godina nosila je tegobnu bolest, praćenu neizdrživim grčevima i pomračenjem svesti. Nijedan lekar, vračar ni travar nije uspeo da joj pomogne. Telo joj se trzalo u mukama, a jezik se pun bola dizao i na najmilije.
Doveli su je u Ostrog rođak Asib Gušo i komšinica Ševka Zajko, tražeći utehu tamo gde ljudska nada prestaje – pred Svetiteljem Božijim. Ali, pred crkvom Gornjeg manastira, Fatima je vikala iz sveg glasa:
– Neću tamo da ulazim! – otimala se, trzala i opirala. Ipak, snagom ljubavi i vere, uvedoše je pred kivot Svetog Vasilija.
Kada ga je napokon celivala, zahvatili su je strašni trzaji i znojenje, koje je pokvasilo celu odeću. A zatim, pred zaprepašćenim očima svih prisutnih, dogodilo se čudo:
– Neočekivano, nju iznenada obuze neki mir i spokojstvo, koje se jasno odražavaše na njenom licu – svedoči zapis. Kleknula je i počela da se moli. Ustala je svetla lica i jasno rekla:
– Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me ne boli.
Tu noć, prvi put posle godina tame, Fatima je spokojno spavala u Ostrogu. Ujutru je prva stigla na jutrenje, da još jednom zahvali Gospodu i Njegovom čudotvorcu, Svetom Vasiliju.
Wikipedia
Vladika Varnava
Čudo šesto: Čudesno isceljenje vladike Varnave
U tišini Ostroške svetinje, u julu 1964. godine, pred moštima Svetog Vasilija poklonio se vikarni episkop Varnava. Posle molitve, potresen uspomenom na sopstveno čudo, ispričao je svoje svedočenje o moći svetiteljeve vodice. Na molbu sabraće, svoje iskustvo zapisao je vlastitom rukom.
Bilo je to davne zime 1929. godine. Sarajevo je bilo obavijeno epidemijom šarlaha. Mladi Varnava, tada još gimnazijalac, teško se razboleo i hitno je prevezen u bolnicu. Njegov dom beše obeležen crvenim znakom zaraze, a vrata zaključana – Sveti Nikola te godine dođe njihovoj kući u tišini i strahu, bez sveće i slavske trpeze.
– Bio sam najteži bolesnik u celom odeljenju – zapisao je episkop. – Već su me morali vezati… kada su lekari digli ruke, majci su dopustili da bude sa mnom u poslednjim časovima.
Ali ta majka beše molitvenica. U osami bolničke sobe, dok su svi otišli, iz tašne izvuče malu bočicu ostroške vodice.
– Tri puta me zapojila tom svetinjom, uz suze i molitvu… Otvorih oči, prepoznah majku, pridigoh se, prekrstih… zajedno smo izgovorili Oče naš.
Tada je zaspao – ne u smrt, već u okrepljujući san. I iz tog sna se probudio zdrav, sa novim životom u grudima.
– Tako je Sveti Vasilije učinio ono što sva medicina nije mogla – zaključio je episkop, ostavivši svedočanstvo o snazi molitve, majčinske ljubavi i svetiteljeve milosti.
Tanjug Strahunja Aćimović/wikipedia
Manastir Ostrog
Čudo sedmo: Kada dečak ostavi štake pred Ostrogom
U letnjem julu 1953. godine, pred čudotvornim kivotom Svetog Vasilija Ostroškog, odigrala se tiha drama isceljenja koja do danas odzvanja u dušama vernih. Iz Beograda je, zajedno sa svojom majkom, stigao trinaestogodišnji dečak, shrvan dečjom paralizom. Sve što je medicina mogla ponuditi bilo je nemoćno pred bolešću koja mu je vezala noge i život.
Roditelji, iznureni brigom i nemoći, poslušali su savet verujućih prijatelja – pošli su Ostroškom Čudotvorcu, poslednjoj nadi i utehi. Dva dana su proveli u tišini molitve, dok su sveštenomonasi nad detetom čitali molitve pred moštima Svetitelja.
A onda, kada je došao trenutak povratka, dete je tiho reklo majci da oseća lakoću u nogama. Bez ičije pomoći, spustio se niz strme staze ka Donjem manastiru. Kada je liturgija završena, na očigled svih prisutnih, dečak je ostavio štake – i svojim nogama, bez posrtanja, pošao ka železničkoj stanici.
Docnije je stigla potvrda iz Beograda: dete je potpuno ozdravilo i nastavilo školovanje, kao da bolest nikada nije ni postojala. A pred Ostrogom, još jednom, vera je nadjačala nemoć, i milost Božija zasijala kroz ruke Svetog Vasilija.
Čudo osmo: Devojka iz Zrenjanina izbavljena iz tame uma
U leto 1958. godine, očajni otac iz jednog sela kraj Zrenjanina poveo je svoju osamnaestogodišnju kćer Danicu, teško umno obolelu, na dalek i tegoban put ka Ostroškoj svetinji. Svi napori lekara bili su uzaludni, a stanje nesrećne devojke postajalo je sve neizdržljivije, pa su joj ruke morale biti vezane. Duševna bolnica činila se kao jedini preostali izlaz – ali verujuće srce njenog oca odlučilo je da potraži pomoć tamo gde ljudske sile prestaju, a Božija počinje: kod Svetog Vasilija Ostroškog.
Stigli su najpre u Donji manastir, a zatim nastavili pešice ka Gornjem, noseći i molitvu i nadu. I tada, još na prilazu svetinji, desilo se čudo: Danica, do tada obavijena tamom nerazuma, obratila se ocu smirenim glasom, moleći ga da joj razveže ruke. Njeno lice zablistalo je mirom, a reči su bile jasne i razumne.
Otac je, sav u suzama i zahvalnosti, doveo kćer pred kivot Svetitelja. Sveštenik je pročitao molitvu, a devojka, sada već potpuno ozdravljena, zamolila je oca da prinese prilog kao znak zahvalnosti Bogu i Svetom Vasiliju za čudesno isceljenje.
Još jednom, sila molitve i svetosti učinila je ono što ljudske ruke nisu mogle – vratila je razum izgubljenom biću, a veru učvrstila u srcima svih koji su čuli za ovaj blagosloveni dar.
Julia Raketic/Shutterstock
Sveti Vasilije Ostroški
Čudo deveto: Kada osvećen šećer iz Ostroga odnese bol
Vernici koji ne mogu lično dovesti svoje bolesne pred kivot Svetitelja, donose njihovu odeću ili komadić hrane, najčešće šećer, polažući ih pod kivot da tu prenoće, dok čuvar čita molitvu nad njima. Tako se i u avgustu 1962. godine dogodilo čudo: Vidomir, sin Božidara i Slavke Šijaković, bolovao je dve godine od teške glavobolje koju ni lekari ni lekovi nisu mogli da ublaže.
– Lekari su mu davali razne lekove i injekcije, ali sve je bilo bez koristi. Glavobolja nije nestajala. Pretprošle godine, majka moje žene, Ilinka Novaković, pođe za Ostrog da se pokloni i pomoli Svetom Vasiliju. Tom prilikom dali smo joj kilogram šećera u kockama da stavi pod kivot Svetoga Vasilija i da se na istome očita molitva za zdravlje – kaže Božidar.
Dečakova baka ponela je kilogram šećera pod Ostrošku stenu, stavila ga pod kivot i izmolila molitvu. Po povratku, šećer je podeljen bolesnom detetu.
– Taj šećer mi smo nekoliko dana davali Vidomiru, verujući da će mu, kao stvar osvećena u Ostrogu, pomoći. Ne znamo kako i na koji način, ali znamo: kada je taj šećer pojeo, on je potpuno ozdravio i od tada do danas glava ga nikada više nije zabolela – svedoči Božidar, blagodareći Svetom Vasiliju.
Napomena: Prenošenje teksta dozvoljeno je samo uz navođenje aktivnog linka ka izvoru članka.
Pred praznik Svetog Vasilija Ostroškog, kamenitim stazama iz rodnih Mrkonjića do manastira u beloj litici, tradicionalno hiljade vernika idu ka svetinji koja nadilazi sve granice — moleći za isceljenje, pokajanje i čudo.
Zanatlija iz okoline Nikšića, koji je odbacivao postojanje Boga, suočen s paralizom bez leka, doživeo je susret sa svetiteljem koji mu je zauvek promenio život — a potom je svom sinu dao ime Vasilije.
Srpska pravoslavna crkva 12. maja, proslavlja Ostroškog Čudotvorca, jednog od najvoljenijih i najpoštovanijih svetitelja srpskog roda, čije mošti vekovima čuvaju manastir u Ostroškoj steni, a čija se slava proširila širom pravoslavlja — i šire.
Na praznik jednog od najvoljenijih svetitelja pravoslavlja, pred moštima Ostroškog Čudotvorca okupili su se vernici iz svih krajeva sveta, dok su reči mitropolita crnogorsko-primorskog, miris tamjana i suze pokajanja pretvorili liturgiju u predokus raja.
U besedi za subotu 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o ljudima koji veruju samo sili, razumu i materiji, ali se u času najveće nevolje vraćaju pred lice Boga od koga su se udaljili.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike Timoteja i Mavru po starom i Prepodobnog Teodora Osveštanog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Ivana Nepomuka, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Svetogorski starac objašnjava zašto i molitva izgovorena bez pune sabranosti nije prazna, već deluje kao duhovni udar koji zaustavlja haos misli i odvraća ono što čoveka udaljava od mira.
Sud u Podgorici dosudio je odštetu arhimandritu Hrizostomu Nešiću nakon što je na kontroverznom portalu bio označen kao „špijun“, zajedno sa više monaha i sveštenika SPC.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Uz liturgiju u Gornjem Ostrogu i snažne reči o pokajanju, smirenju i istinskoj veri, vernicima je sa hramovne slave upućen poziv na unutrašnju promenu koja, kako je poručeno, počinje u tišini srca, a potvrđuje se delima.
Mladenović je prepešačio put od Gračanice do manastira Ostrog, a njegov dolazak nije kraj hodočašća, već početak nove borbe za život male Jane Tirkajlo i poziv koji ne ostavlja ravnodušnim nijedno srce.
Od siromašnog dečaka iz Hercegovine do ostroškog čudotvorca čije mošti posećuju pravoslavci, katolici i muslimani — život Svetog Vasilija Ostroškog ostao je simbol istrajnosti, vere i nade u najtežim vremenima.
Praznik jednog od najpoštovanijih pravoslavnih svetitelja biće obeležen uz praznično bdenije, arhijerejsku liturgiju i dolazak hodočasnika koji peške prelaze stotine kilometara tražeći mir, utehu i duhovno ukrepljenje.
U besedi za subotu 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o ljudima koji veruju samo sili, razumu i materiji, ali se u času najveće nevolje vraćaju pred lice Boga od koga su se udaljili.
Svetogorski starac objašnjava zašto i molitva izgovorena bez pune sabranosti nije prazna, već deluje kao duhovni udar koji zaustavlja haos misli i odvraća ono što čoveka udaljava od mira.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Carigradski patrijarh poručio je da se približavanje Carigradske i Rimokatoličke crkve nastavlja i ocenio da je obnova punog zajedništva istorijski proces koji više ne može da se zaustavi.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Ova svetinja postala je novo veliko hodočasničko središte Hercegovine, gde se prepliću istorija, vera i narodna predanja o pronalasku moštiju majke Ostroškog Čudotvorca.
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
Jednostavno jelo od nekoliko sastojaka vekovima je bilo nezaobilazno tokom posta na ulju, a tajna punog ukusa krije se u načinu kuvanja i strpljivom krčkanju koje pasulju daje posebnu aromu.
Monahinja Hristina decenijama je, bez buke i želje za priznanjem, služila Crkvi i ljudima, a oni koji su je poznavali pamte je kao simbol krotosti, požrtvovanja i tihe vere koja je menjala živote oko nje.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
