NAJBOLJA ODBOJKAŠICA SVETA NOSI ČASNI KRST I PREDVODI KOLONU HODOČASNIKA KA OSTROGU: Put vere i nade stazama Svetog Vasilija Čudotvorca

Na kamenitim stazama Hercegovine, u tišini koju remeti jedino ritam koraka i šapat molitve, svakog proleća vaskrsava jedno od najdubljih svedočanstava vere na našim prostorima – tradicionalno hodočašće iz rodnog mesta Svetog Vasilija Ostroškog do manastira u čijoj steni počivaju njegove svete mošti. I ove godine, hiljade vernika iz svih krajeva, neđu kojima su neki bosonogi, sa brojanicom u ruci i nadom u srcu – krenuli su na sveti put, čiji je cilj duhovni dom svih koji traže utehu, isceljenje i mir.

Iz sela Mrkonjići, iz Popovog polja, gde je rođen Sveti Vasilije 1610. godine, sve do manastira Ostrog u Crnoj Gori vodi staza kojom je, više od tri i po veka ranije, i sam svetitelj krenuo u podvig života i vere. Njegove mošti, koje počivaju u manastiru u beloj ostroškoj litici, postale su mesto čudesa, zajedničko utočište hrišćana, muslimana i svih onih koji veruju u ono nevidljivo, a neizmerno.

Tanjug Strahunja Aćimović/wikipedia

 

Kolona hodočasnika koja se svake godine okuplja povodom praznika Svetog Vasilija Ostroškog, kog SPC proslavlja 12. maja, ove godine krenula je u petak, 9. maja, sa još većom silinom vere. Iz sata u sat kolona postaje brojnija – njih 400 iz Bileće, 250 iz manastira Kosijerevo, grupe iz Foče, a tokom dana pridružuju se i novi hodočasnici iz raznih hercegovačkih sela i gradova. Među njima – jedno lice koje je čitav svet navikao da gleda pod reflektorima sportskih arena – Tijana Bošković, najbolja odbojkašica sveta.

Bez sportske opreme, ali sa časnim krstom u rukama, ali i srcu, Tijana je stala rame uz rame s narodom, ne kao zvezda, već kao vernica. Njeno prisustvo, tiho i nenametljivo, svedoči o nečemu što nadilazi pobede i medalje – o snazi vere, koja uči da je svaki korak, kada se čini iz ljubavi prema Bogu, već trijumf duše.

Hodočasnici pešače desetinama kilometara – do Donjeg i Gornjeg manastira, mnogi bosi, kako bi u poniznosti sledili put svog svetitelja. Sa sobom nose skromne darove: flašicu ulja, malo tamjana, beli pamuk. Pokloni koji, kada „prenoće“ kod svetitelja, postaju blagoslov. U njihovim očima nema umora – samo tiha svetlost molitve.

Wikipedia/William Hall

 

Za mnoge, ovaj put je zavet, pokajanje, molitva za bolesnog člana porodice, za dete koje još ne dolazi, za mir u duši. Za druge – zahvalnost za čudo koje se već dogodilo. I svi oni, ma iz kog kraja dolazili, pred Ostrogom postaju jedno – saborna zajednica vere.

Manastir Ostrog, koji u danima oko praznika primi i po dvadeset hiljada poklonika, dočekuje svoje goste tiho, dostojanstveno. U njegovim zidinama ne odzvanja govor, ne škljocaju aparati. Ovde se ćuti i moli. Skromna odeća, pognuta glava, srce otvoreno Bogu.

I dok hiljade stopa gaze hercegovački kamen, noseći žuljeve kao medalje verovanja, Ostrog čeka – u tišini litice, u molitvi svetitelja, u pogledu majke koja se nada čudu. I ove godine, kao i vekovima unazad, hodočašće iz Hercegovine do Ostroga nije samo put od tačke A do tačke B. To je povratak sebi. To je hod unazad – do izvora vere.

Napomena: Prenošenje teksta dozvoljeno je samo uz navođenje aktivnog linka ka izvoru članka.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara