"POZDRAVI SVETOG KNEZA LAZARA I KAŽI MU DA SE KANDILO VERE GASI NA NJEGOVOM KOSOVU": Istorijski govor zbog kog su hteli da uhapse mitropolita Amfilohija
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Justina Ćelijskog, podsećamo se besede koja je izazvala šok u tadašnjoj Jugoslaviji. Pred stotinama ljudi, a pod prismotrom vlasti, tada mladi profesor Amfilohije izgovorio je istinu koju mnogi nisu smeli ni da pomisle.
Kada Crkva u molitvenom tihovanju proslavlja jednog od svojih najvećih bogoslova, Svetog Justina Ćelijskog, setimo se i suza koje su potekle nad njegovim odrom, reči koje su uzdrmale temelje ravnodušja i glasa učenika koji je tada, pred narodom i večnošću, izrekao istinu opasnu za svako doba. Bio je to mitropolit Amfilohije Radović, tada još profesor Bogoslovskog fakulteta, koji je tog dana u manastiru Ćelije – u srcu Srbije i u srcu tame jedne epohe – održao besedu oca, učenika i proroka. Besedu zbog koje su vlasti zadrhtale, a narod u dahu slušao. Besedu koja i danas odzvanja kao duhovna opomena i svetosavsko jevanđelje.
– Osamdeset pet godina proveo je na zemlji ovaj Sveti pokojnik koji počiva pred nama. Svih tih osamdeset pet godina svojih on je prineo na dar toj svetoj Blagovesti rođenja Sina Božjeg! Ceo njegov život, od početka do kraja, zaista je bio blagovest, blagovest večito nova, koja se čuje i traje već hiljadama godina. On je bio jedan od bezbrojnih vernih svedoka te Blagovesti. Svedočio je rečju svojom, svedočio je životom svojim, svedočio je i samim rođenjem svojim, posvedočio i svojom smrću – započeo je Amfilohije svoju besedu nad odrom oca Justina, podsećajući da je sveti starac rođen i preminuo na isti praznik – Blagovesti.
SPC
Tada profesor, potonji mitropolit Amfilohije i ava Justin Popović
Govorio je učenik o učitelju kao o proroku, kao o svecu koji se ne uklapa u svakodnevicu, koji remeti mir mrtvih savesti:
– Iz svetog korena niču sveti plodovi. Blažena su pokolenja i ono korenje koje se završava takvim plodom kakav je bio Otac Justin. Na svakom mestu gde se Otac Justin pojavio i gde je živeo i radio, oko njega bi se uzburkale ustajale bare; njegov uspravni stav i ognjena priroda uzburkavali su more sive svakidašnjice.
Govorio je i o neizrecivoj ljubavi Svetog Justina prema Hristu:
– Niko u istoriji ovog naroda nije tako duboko osetio, opevao i opisao čudesni lik Logosa Božjeg, Bogočoveka Hrista, ovaploćenog od Presvete Djeve i Duha Svetoga za spasenje roda ljudskog. U svim svojim delima, u svim svojim molitvama, u svim svojim uzdasima – jednom rečju, celokupnim svojim životom otac Justin se trudio da opeva, da izrazi, da opiše rečju neopisivi Lik Hristov, da odmuca svoju vulkansku ljubav prema Bogočoveku Hristu.
Wikipedia/Драган Цветковић Ниш
Ava Justin Popović
Ali ono što je ovu besedu učinilo istorijskom, što je dovelo do toga da se nad mitropolitom nadvije pretnja hapšenjem, jeste njegov neustrašiv poziv narodu da se probudi:
– Zato što je on osetio, i to više nego iko drugi kod nas u naše vreme, izuzev njegovog učitelja vladike Nikolaja, da celokupna evropska kultura hita ka nekakvom stravičnom ćorsokaku, da se vraća drevnom mnogoboštvu, idolopoklonstvu, i to upravo stoga što previđa i zaboravlja i izbacuje iz ove vasione i iz ljudskog uma i srca, izbacuje iz ljudske kulture i istorije, kao i iz života ljudskog društva: jedinog istinitog Boga i istinitog Čoveka, jedinog istinitog Gospoda i Spasa, jedinog večnog Logosa Božjeg.
Poput novog Jeremije, Amfilohije pita narod da li će čuti proroka svog vremena:
– Upućivao je, dakle, otac Justin svoju ognjenu i bogonadahnutu reč sa ovog mesta naciji kojoj je pripadao i svetu u kome je živeo. I ja pitam vas koji ste se okupili danas ovde da odamo poslednju poštu ovom svetom pokojniku i koji me slušate – pitam vas: da li smo čuli njegovu reč i da li ćemo čuti i poslušati njegovu poruku? Da nismo ostali gluvi za njegovu poruku? Da nećemo ostati gluvi i neprijemčivi za njegovu blagovest? Neće li se možda i nama desiti da budemo slični onima koji su ubijali proroke, pa im onda podizali spomenike?
Wikimedia/P.Cikovac/Miskomi. Printscreen
Sveti Sava
A onda dolazi vapaj koji se i danas, poput jeka iz dubine naroda, prenosi kroz vreme. Vapaj upućen ne samo zemlji, nego i nebu. Vapaj pred licem svetaca srpske duhovnosti:
– Odlazeći za Nebesku Srbiju, u tuzi za tobom i nad sobom, jedno te molimo: pozdravi tamo svetoga starca Simeona Mirotočivog i zamoli ga da nam oprosti što svete granice srpskih zemalja, njihove duhovne granice i duhovne temelje – ne čuvamo. Pozdravi tamo i svetitelja Savu, njegovog sina i tvorca naše nacije i kulture, i kaži mu da se ne prosvećujemo njegovom prosvetom i da nismo sačuvali hiton Crkve svetosavske nepocepan. Pozdravi i svetog velikomučenika kosovskog Lazara i kaži mu da se kandilo vere gasi na njegovom Kosovu - ređao je Amfilohije, a prisutni su ćutali u zaprepašćenju – i divljenju.
– Kaži im i to, oče sveti, da ima hramova koje su oni gradili i za koje su ginuli, pretvorenih u štale za stoku, da ima čak i opoganjenih hramova! Kaži im da ima i grobova onih koji su pali za Krst časni i slobodu zlatnu – oskrnavljenih, na kojima nema niko da zapali sveću. Kaži nebeskoj svetoj Srbiji i ono što je najstrašnije... Kaži im da se gasi sveta vera u deci srpskoj! U našoj školi ubija se Bog! Na našem Univerzitetu, na kome si i ti predavao, razapinju Hrista! Iz naše prosvete izbacuju Svetog Savu, njenog tvorca!
Wikipedia
Fotografija ave Justina Popovića iz 1944. godine
Te reči – izgovorene iz srca ranjenog verom i ljubavlju – bile su opasne u ono vreme, ali su još opasnije i danas, ako ih zaista čujemo. One su pokazale da u narodu još ima svetilnika koji ne pristaju na kompromise s mrakom.
Zato danas, kada Crkva proslavlja Svetog Justina Ćelijskog, sećamo se i besede mitropolita Amfilohija kao blagoslova, ali i kao opomene. Njihova duhovna bliskost, njihova reč, njihova suza – ostaju urezani u dušu naroda. I neka ne zaboravimo: ako ne budemo hteli da ih čujemo, oni će nam oprostiti. Ali istorija i budućnost – neće.
Advokat Aleksandar Radovanović, glavni pravni savetnik Eparhije raško-prizrenske, u svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, analizira novi napad na crkvu Hrista Spasitelja u Prištini kroz lažne optužbe i razotkriva skrivene motive šovinističke propagande.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Sve više pravoslavaca iz Srbije i sveta dolazi na Kosovo i Metohiju — ne kao turisti, već kao hodočasnici koji tragaju za svetlošću, utehom i korenima. U svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, Maria Vasić, otkriva se kako meštani, zatečeni tom radošću, širom otvaraju vrata svojih domova — i svojih srca.
Incident u Severnoj Mitrovici izazvao je buru u javnosti i oštar odgovor Crkve, koja upozorava na rastuće pritiske nad Srbima na Kosovu i apeluje da hitno reaguju kako bi se sprečila dalja eskalacija.
Nedaleko od Kosovske Kamenice, sabrali su se vernici iz raznih krajeva okupili na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene. Pod vođstvom mitropolita Teodosija, osveštane su nove crkvene prostorije, a liturgija je odisala jedinstvom, verom i nadom u opstanak Srba na svetoj kosovskoj zemlji.
U manastiru posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu, na mestu koje je nekada bilo srušeno i zapaljeno, dešavaju se nepojmljive isceliteljske priče; tu, pod senkom minareta, Božija sila spaja ono što ljudski um ne može razumeti – muslimane i pravoslavce u tišini oproštaja i zajedničke vere u čudo.
Jedna od pouka svetogorskog duhovnika govori o slabostima koje čovek često ne primećuje, a upravo kroz njih, kako je upozoravao, iskušenje može da pronađe put do srca.
Više od 20 strana hronike upućene patrijarhu Vartolomeju otkriva detalje događaja iza zatvorenih vrata uoči Sabora u Kijevu, sastanaka sa Petrom Porošenkom, sukoba oko Filaretove uloge i stalnog nadzora nad carigradskom delegacijom.
Pravoslavna tradicija ima svoj poredak, a posebno je važno šta se može učiniti odmah nakon upokojenja, gde se čitaju molitve i kada se po pravilu služi opelo.
Iako zvona najčešće povezujemo sa pozivom na bogosluženje, ona se oglašavaju i kada parohiju treba obavestiti o nečijem upokojenju, a način zvonjave tada nosi poruku koju su vernici nekada veoma dobro umeli da prepoznaju.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Na obalama Bistrice vekovima opstaje kompleks u kojem se prepliću tragovi Svetog Save, srpskih patrijaraha, srednjovekovnih vladara i manje poznatih priča ispisanih u kamenu, freskama i obnovama kroz različite epohe.
Od Svetog Save i Stefana Nemanje preko Trojeručice i rukopisa do požara koji umalo nije promenio sudbinu - priča o svetom mestu koje više od osam vekova traje između istorije, vere i monaškog života.
Jedna od pouka svetogorskog duhovnika govori o slabostima koje čovek često ne primećuje, a upravo kroz njih, kako je upozoravao, iskušenje može da pronađe put do srca.
Više od 20 strana hronike upućene patrijarhu Vartolomeju otkriva detalje događaja iza zatvorenih vrata uoči Sabora u Kijevu, sastanaka sa Petrom Porošenkom, sukoba oko Filaretove uloge i stalnog nadzora nad carigradskom delegacijom.
Pravoslavna tradicija ima svoj poredak, a posebno je važno šta se može učiniti odmah nakon upokojenja, gde se čitaju molitve i kada se po pravilu služi opelo.
Iako zvona najčešće povezujemo sa pozivom na bogosluženje, ona se oglašavaju i kada parohiju treba obavestiti o nečijem upokojenju, a način zvonjave tada nosi poruku koju su vernici nekada veoma dobro umeli da prepoznaju.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Proslava je počela večernjim bogosluženjem i promocijom spomen-knjige, nastavljena svečanom liturgijom i obraćanjima arhijereja, a završena koncertom ansambla Fenički biseri pred punom dvoranom Kulturnog centra u Baru.
Čokoladni keks, nežni vanil-krem, mlečna čokolada i kikiriki spajaju se u poslasticu koja se priprema bez mnogo truda, baš kao nekada kada bi se nešto slatko na brzinu iznosilo pred porodicu i iznenadne goste.
U besedi za ponedeljak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva se zašto je bilo dovoljno svedočanstvo Sina, ali i šta ono govori o njegovom jedinstvu sa Ocem.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
