"POZDRAVI SVETOG KNEZA LAZARA I KAŽI MU DA SE KANDILO VERE GASI NA NJEGOVOM KOSOVU": Istorijski govor zbog kog su hteli da uhapse mitropolita Amfilohija
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Justina Ćelijskog, podsećamo se besede koja je izazvala šok u tadašnjoj Jugoslaviji. Pred stotinama ljudi, a pod prismotrom vlasti, tada mladi profesor Amfilohije izgovorio je istinu koju mnogi nisu smeli ni da pomisle.
Kada Crkva u molitvenom tihovanju proslavlja jednog od svojih najvećih bogoslova, Svetog Justina Ćelijskog, setimo se i suza koje su potekle nad njegovim odrom, reči koje su uzdrmale temelje ravnodušja i glasa učenika koji je tada, pred narodom i večnošću, izrekao istinu opasnu za svako doba. Bio je to mitropolit Amfilohije Radović, tada još profesor Bogoslovskog fakulteta, koji je tog dana u manastiru Ćelije – u srcu Srbije i u srcu tame jedne epohe – održao besedu oca, učenika i proroka. Besedu zbog koje su vlasti zadrhtale, a narod u dahu slušao. Besedu koja i danas odzvanja kao duhovna opomena i svetosavsko jevanđelje.
– Osamdeset pet godina proveo je na zemlji ovaj Sveti pokojnik koji počiva pred nama. Svih tih osamdeset pet godina svojih on je prineo na dar toj svetoj Blagovesti rođenja Sina Božjeg! Ceo njegov život, od početka do kraja, zaista je bio blagovest, blagovest večito nova, koja se čuje i traje već hiljadama godina. On je bio jedan od bezbrojnih vernih svedoka te Blagovesti. Svedočio je rečju svojom, svedočio je životom svojim, svedočio je i samim rođenjem svojim, posvedočio i svojom smrću – započeo je Amfilohije svoju besedu nad odrom oca Justina, podsećajući da je sveti starac rođen i preminuo na isti praznik – Blagovesti.
SPC
Tada profesor, potonji mitropolit Amfilohije i ava Justin Popović
Govorio je učenik o učitelju kao o proroku, kao o svecu koji se ne uklapa u svakodnevicu, koji remeti mir mrtvih savesti:
– Iz svetog korena niču sveti plodovi. Blažena su pokolenja i ono korenje koje se završava takvim plodom kakav je bio Otac Justin. Na svakom mestu gde se Otac Justin pojavio i gde je živeo i radio, oko njega bi se uzburkale ustajale bare; njegov uspravni stav i ognjena priroda uzburkavali su more sive svakidašnjice.
Govorio je i o neizrecivoj ljubavi Svetog Justina prema Hristu:
– Niko u istoriji ovog naroda nije tako duboko osetio, opevao i opisao čudesni lik Logosa Božjeg, Bogočoveka Hrista, ovaploćenog od Presvete Djeve i Duha Svetoga za spasenje roda ljudskog. U svim svojim delima, u svim svojim molitvama, u svim svojim uzdasima – jednom rečju, celokupnim svojim životom otac Justin se trudio da opeva, da izrazi, da opiše rečju neopisivi Lik Hristov, da odmuca svoju vulkansku ljubav prema Bogočoveku Hristu.
Wikipedia/Драган Цветковић Ниш
Ava Justin Popović
Ali ono što je ovu besedu učinilo istorijskom, što je dovelo do toga da se nad mitropolitom nadvije pretnja hapšenjem, jeste njegov neustrašiv poziv narodu da se probudi:
– Zato što je on osetio, i to više nego iko drugi kod nas u naše vreme, izuzev njegovog učitelja vladike Nikolaja, da celokupna evropska kultura hita ka nekakvom stravičnom ćorsokaku, da se vraća drevnom mnogoboštvu, idolopoklonstvu, i to upravo stoga što previđa i zaboravlja i izbacuje iz ove vasione i iz ljudskog uma i srca, izbacuje iz ljudske kulture i istorije, kao i iz života ljudskog društva: jedinog istinitog Boga i istinitog Čoveka, jedinog istinitog Gospoda i Spasa, jedinog večnog Logosa Božjeg.
Poput novog Jeremije, Amfilohije pita narod da li će čuti proroka svog vremena:
– Upućivao je, dakle, otac Justin svoju ognjenu i bogonadahnutu reč sa ovog mesta naciji kojoj je pripadao i svetu u kome je živeo. I ja pitam vas koji ste se okupili danas ovde da odamo poslednju poštu ovom svetom pokojniku i koji me slušate – pitam vas: da li smo čuli njegovu reč i da li ćemo čuti i poslušati njegovu poruku? Da nismo ostali gluvi za njegovu poruku? Da nećemo ostati gluvi i neprijemčivi za njegovu blagovest? Neće li se možda i nama desiti da budemo slični onima koji su ubijali proroke, pa im onda podizali spomenike?
Wikimedia/P.Cikovac/Miskomi. Printscreen
Sveti Sava
A onda dolazi vapaj koji se i danas, poput jeka iz dubine naroda, prenosi kroz vreme. Vapaj upućen ne samo zemlji, nego i nebu. Vapaj pred licem svetaca srpske duhovnosti:
– Odlazeći za Nebesku Srbiju, u tuzi za tobom i nad sobom, jedno te molimo: pozdravi tamo svetoga starca Simeona Mirotočivog i zamoli ga da nam oprosti što svete granice srpskih zemalja, njihove duhovne granice i duhovne temelje – ne čuvamo. Pozdravi tamo i svetitelja Savu, njegovog sina i tvorca naše nacije i kulture, i kaži mu da se ne prosvećujemo njegovom prosvetom i da nismo sačuvali hiton Crkve svetosavske nepocepan. Pozdravi i svetog velikomučenika kosovskog Lazara i kaži mu da se kandilo vere gasi na njegovom Kosovu - ređao je Amfilohije, a prisutni su ćutali u zaprepašćenju – i divljenju.
– Kaži im i to, oče sveti, da ima hramova koje su oni gradili i za koje su ginuli, pretvorenih u štale za stoku, da ima čak i opoganjenih hramova! Kaži im da ima i grobova onih koji su pali za Krst časni i slobodu zlatnu – oskrnavljenih, na kojima nema niko da zapali sveću. Kaži nebeskoj svetoj Srbiji i ono što je najstrašnije... Kaži im da se gasi sveta vera u deci srpskoj! U našoj školi ubija se Bog! Na našem Univerzitetu, na kome si i ti predavao, razapinju Hrista! Iz naše prosvete izbacuju Svetog Savu, njenog tvorca!
Wikipedia
Fotografija ave Justina Popovića iz 1944. godine
Te reči – izgovorene iz srca ranjenog verom i ljubavlju – bile su opasne u ono vreme, ali su još opasnije i danas, ako ih zaista čujemo. One su pokazale da u narodu još ima svetilnika koji ne pristaju na kompromise s mrakom.
Zato danas, kada Crkva proslavlja Svetog Justina Ćelijskog, sećamo se i besede mitropolita Amfilohija kao blagoslova, ali i kao opomene. Njihova duhovna bliskost, njihova reč, njihova suza – ostaju urezani u dušu naroda. I neka ne zaboravimo: ako ne budemo hteli da ih čujemo, oni će nam oprostiti. Ali istorija i budućnost – neće.
Advokat Aleksandar Radovanović, glavni pravni savetnik Eparhije raško-prizrenske, u svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, analizira novi napad na crkvu Hrista Spasitelja u Prištini kroz lažne optužbe i razotkriva skrivene motive šovinističke propagande.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Sve više pravoslavaca iz Srbije i sveta dolazi na Kosovo i Metohiju — ne kao turisti, već kao hodočasnici koji tragaju za svetlošću, utehom i korenima. U svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, Maria Vasić, otkriva se kako meštani, zatečeni tom radošću, širom otvaraju vrata svojih domova — i svojih srca.
Incident u Severnoj Mitrovici izazvao je buru u javnosti i oštar odgovor Crkve, koja upozorava na rastuće pritiske nad Srbima na Kosovu i apeluje da hitno reaguju kako bi se sprečila dalja eskalacija.
Nedaleko od Kosovske Kamenice, sabrali su se vernici iz raznih krajeva okupili na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene. Pod vođstvom mitropolita Teodosija, osveštane su nove crkvene prostorije, a liturgija je odisala jedinstvom, verom i nadom u opstanak Srba na svetoj kosovskoj zemlji.
U manastiru posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu, na mestu koje je nekada bilo srušeno i zapaljeno, dešavaju se nepojmljive isceliteljske priče; tu, pod senkom minareta, Božija sila spaja ono što ljudski um ne može razumeti – muslimane i pravoslavce u tišini oproštaja i zajedničke vere u čudo.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Prepodobnog Savu Osvećenog po starom kalendaru, dok po novom kalendaru proslavljaju Svetog Sevastijana. Katolici se nalaze u trećoj nedelji Adventa, Jevreji obeležavaju peti dan Hanuke, a muslimani posvećuju dan redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Priča o čoveku koji je grešio ceo život, ali se iskreno pokajao, otkriva večni dijalog između ljudske nesavršenosti i božanske milosti – i pruža nadu svakome ko traži unutrašnje oslobođenje.
Tokom skupa u blizini Bele kuće Ana Paulina Luna je naglasila da američki poreski obveznici ne bi smeli podržavati režime koji krše prava vernika i upozorila da ignorisanje progona širom sveta može imati ozbiljne posledice i po sopstvenu domovinu.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
U povratničkom selu kod Istoka, pod svetlom agregata i pred obnovljenim oltarom, više od sto vernika okupilo se na slavi crkve – među porušenim kućama, sećanjima na progon i nadom da će se život ipak vratiti.
Posle još jednog nasrtaja na hram u sredini gde Srba jedva da je ostalo, iz Eparhije raško-prizrenske stiže oštro upozorenje o kontinuiranom zastrašivanju.
Priča o čoveku koji je grešio ceo život, ali se iskreno pokajao, otkriva večni dijalog između ljudske nesavršenosti i božanske milosti – i pruža nadu svakome ko traži unutrašnje oslobođenje.
Tokom skupa u blizini Bele kuće Ana Paulina Luna je naglasila da američki poreski obveznici ne bi smeli podržavati režime koji krše prava vernika i upozorila da ignorisanje progona širom sveta može imati ozbiljne posledice i po sopstvenu domovinu.
Prizori sa krstovima, kandilima i šapatom o „dozvoli odozgo“ kod dela ljudi bude poverenje, ali prorojerej Vladimir Dolgih precizno objašnjava zašto takva praksa nema nikakvo uporište u učenju pravoslavne crkve.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Prizori sa krstovima, kandilima i šapatom o „dozvoli odozgo“ kod dela ljudi bude poverenje, ali prorojerej Vladimir Dolgih precizno objašnjava zašto takva praksa nema nikakvo uporište u učenju pravoslavne crkve.
Uz pažljivo sečenje, miris ruzmarina i nekoliko osnovnih sastojaka, obična namirnica dobija novu formu i postaje jelo koje spaja meru, ukus i tišinu pravoslavnog posta.
