Foto: preuzeto sa spc.rsHodočasnici u hramu manastira Visoki Dečani
Sve više pravoslavaca iz Srbije i sveta dolazi na Kosovo i Metohiju — ne kao turisti, već kao hodočasnici koji tragaju za svetlošću, utehom i korenima. U svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, Maria Vasić, otkriva se kako meštani, zatečeni tom radošću, širom otvaraju vrata svojih domova — i svojih srca.
Živeli smo s jezivom mišlju da su nas svi napustili i ostavili – ovde, na našoj rođenoj zemlji. Ali danas je sve drugačije! Ljudi dolaze na Kosovo i Metohiju: ostaju, putuju, razgovaraju sa nama, kosovskim Srbima. Život, makar prividno, ide dalje!
Nedavno se u malenom gradu Orahovcu, na jugu Kosova i Metohije, za samo jedan dan okupilo na stotine hodočasnika.
Kosovski Srbi su ovih dana bili zatečeni — ali ovoga puta od radosti. Mali grad Orahovac, na jugu Kosova i Metohije, preplavljen je stotinama hodočasnika koji su stigli u jednom danu. Nešto takvo je do juče bilo nezamislivo u našem vremenu i u našoj situaciji. A kao da to nije bilo dovoljno: gradovi i sela poznati po svojim pravoslavnim svetinjama, a u kojima Srbi još žive, gotovo da nisu imali nijedno slobodno mesto u prenoćištima — morali smo da zamolimo meštane da nas prime u svoje domove. I, naravno, rado su otvorili vrata svojih kuća.
Foto: SPC
Hodočasnici u hramu manastira Visoki Dečani
A šta se to dogodilo? Razlog je što svetinje Kosova i Metohije sve češće postaju mesta hodočašća, i to ne samo za vernike iz centralne Srbije, već i iz drugih zemalja, pa i onih udaljenih — i broj hodočasnika raste iz godine u godinu, hvala Bogu!
Šta je to što pokreće pravoslavne hrišćane da putuju (ponekad čak i pešice!) na mesta gde stradanje radi Hrista nije pesnička metafora, već stvarnost života? Zašto sve više mladih Srba teži da stigne u Prizren, Gračanicu, Visoke Dečane i još nekoliko svetih mesta naše zemlje? Šta to poseduju Kosovo i Metohija što im nedostaje u „bezbednom“ Beogradu?
Foto: SPC / Eparhija raško-prizrenska
Sve više hodočasnika iz Srbije, ali i ostalih krajeva, obilazi kosovske svetinje
Odgovore na ova pitanja dobijam od Strahinje Ivljanina, studenta Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu:
- Čim skreneš sa autoputa koji povezuje Beograd i Solun ka zapadu, prema Kosovu, počinješ da shvataš da ulaziš u neku drugu stvarnost, sasvim drugačiju dimenziju. Stigneš u Visoke Dečane i osećaš se kao da si se vratio nekoliko vekova unazad — tamo vreme drugačije teče. Ili uzmi Prizren — jeste, gotovo da više nema Srba u njemu, ali u utrobi osećaš da je grad i dalje naš, pravoslavan, srpski! Taj osećaj se ne može opisati rečima — mislim da ga možeš doživeti jedino ako si u Kosovu i Metohiji. S jedne strane me je sramota, a s druge strane to iznenađuje i raduje - priča Strahinja i dodaje:
- Tek ovde shvatam da sam Srbin i pravoslavac. Vraćam se svom narodu i počinjem da razumem šta mi znače Crkva, njeno sveštenstvo i monaštvo. Iskreno i srdačno gostoprimstvo, zagrljaji, radosna zahvalnost što nas još neko pamti, priče o nekadašnjem životu i sadašnjem stradanju... Uveren sam da svaki Srbin, ako sebe tako doživljava, jednostavno mora da poseti Dečane, Pećku patrijaršiju i Gračanicu — bar jednom u životu! A iskustvo pokazuje: ako si jednom bio u Kosovu i Metohiji, zauvek ćeš želeti da se vratiš u naše svete krajeve.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Vladika raško-prizrenski Teodosije, sa sveštenstvom ispred manastira Gračanica
Da, većina se vraća, a još više njih dolazi prvi put. Imaju osećaj da moraju da budu na Kosovu — kao da je to živa voda svetosavskog izvora. Marija Nešić često dolazi na Kosovo, ali je ovoga puta pošla sa prijateljicom Marijom Đorđević, koja je prvi put ovde. Dve prijateljice govore šta ih je dovelo prvi put i šta ih tera da ponovo dođu, iznova i iznova.
- To je zaista neka osnovna, iskonska potreba, traganje za korenima, težnja da se oseti svetlost, pa čak i svetost. Ovde mnogo jasnije razumeš značenje reči: "Crkva je utemeljena na krvi mučenika" — recite šta hoćete, ali na Kosovu ima dovoljno stradanja. Ali to je jedna posebna vrsta stradanja — za Hrista — to ovde osećaš. Naravno, ovde je i tvoja nacionalna istorija i kulturno nasleđe, koje ovde ne razumeš kao nešto udaljeno, već celim svojim bićem. I da, ovo je naša otadžbina, naša kolevka. Nikada neću zaboraviti — kako smo se približavali manastiru Visoki Dečani, obuzeo nas je neki silni, svetli osećaj. Ili, kada dođeš do Pećke Patrijaršije — kao da dolaziš kući, svojoj majci, posle dugog izbivanja. Kasnije i samu reč ‘svetinja’ izgovaraš drugačije, svesnije, ili nešto slično tome - kaže Marija Đorđević.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Pećka patrijaršija
Marija Nešić je rođena Beograđanka. Prvi put je došla na Kosovo zbog posla, ali su mir, posebni duh svete zemlje i pravoslavni živalj ovoga kraja zauvek osvojili njeno srce. „Ne mogu više“, kaže, „ne mogu bez Kosova.“
- Imam utisak da kosovski Srbi žive u miru s Bogom. Svaki put kada vas posetim, vidim nešto novo, svetlo i blago. Svaki put to ponovo izgovaram! To je, znate, prava hrišćanska inspiracija. Mučila me je sumnja pre poslednjeg putovanja. ‘Ako sve u svom životu prepustimo u Božje ruke, hoće li sve biti u redu? Da li će zaista tako biti?’ I evo odgovora koji sam dobila tokom ovog hodočašća, a koji me je uverio: "Opusti se, Bog će sve srediti. Sve će biti u redu — samo Mu veruj."
Marija dalje dodaje:
- Zanimljivo, nikada nisam osetila strah ni paniku tokom hodočašća. Bog zaista vodi sve. Čak i kad se čini čudno — nalaziš se na okupiranoj zemlji, u neprijateljskom okruženju — hiljadu razloga da se bojiš. A srce ti je ispunjeno mirom i potpunim poverenjem u Hrista. To je zaista snažan osećaj i nadam se da će me pratiti zauvek. Zato je to hitna potreba — biti na svetim mestima i moliti se. Najpre sam putovala u manastir Draganac, potom u Gračanicu, a tek onda u svetinje Metohije. Velika Hoča nije samo neko selo na jugu pokrajine – ona je postala naš simbol.
SPC / Eparhija raško-prizrenska
Sve više hodočasnika iz Srbije, ali i ostalih krajeva, obilazi kosovske svetinje
Simbol strpljenja, vere, otpora i lepote – i to ne samo svojom spoljašnošću. Zato to selo nazivaju i Malim Hilandarom. Ili biserom Metohije. I zaista jeste „biser“ – ne samo po broju crkava, manastira, istorijskih i kulturnih spomenika, već i po svojim ljudima, čija blagost i ljubav osvajaju srca svih koji u njega dolaze s mirom.
Milena Petrović, master književnosti iz Velike Hoče, kaže:
- Ovde imamo crkve i manastir, kulu Lazara Kujundžića, konak, drevne freske, pesme koje potiču još iz srednjeg veka, stare običaje i predanja. Ovo nije samo neka 'kulturna baština', već pravi život, živa istorija koja se pred vama odvija, kada je vidite i osetite. Ovo je zemlja vinogradara, poznatih metohijskih vina. Svako domaćinstvo pravi vino – ne po receptima iz knjiga, već po onima koji su se rađali iz duše i iz davnina. Vino ovde nije samo piće, već svedočanstvo o jedinstvu vremena, duha i borbe. Ko ga okusi, osetiće sunce, radost molitve i trud na sopstvenoj zemlji. Pisac i nobelovac Peter Handke jednom je rekao da ljudi ovde ne dolaze samo da bi uživali u očiglednoj lepoti, kao turisti. Ovde se oseća nešto istinski duboko i zaista važno – nešto što verovatno ne možete ni da objasnite, ali bez čega život gubi i smisao i radost.
Hodočašća na Kosovo i Metohiju osvetljavaju zidove Visokih Dečana toplotom voska sa sveća, prelivaju čudotvorne ikone Pećke patrijaršije suzama i vraćaju duhovni vid narodu.
Svakog dana i svakog časa, Kosovo se moli za sve pravoslavne hrišćane, a Srbi ponovo zadobijaju nadu. Ovo nije metafora, već stvarnost – verujte mi! A za meštane, hodočašća znače mnogo i u materijalnom smislu. Evo šta o tome kaže Kata Brkić:
- Pre svega, prema mom zapažanju, meštani se više ne osećaju izolovano: vide one koji dolaze, koji su iskreno zainteresovani za njihov život, koji su dobronamerni i radoznali. Drugim rečima, više niste neželjeni pustinjak iza bodljikave žice, već dostojanstveni domaćin, koji će vam rado ispričati i pokazati sve o svom životu ovde, ili samo razmeniti koju reč sa sunarodnicima na maternjem jeziku. Ili, neko ko će mladima ispričati poneku priču. Takođe, postoji mogućnost da se iznajmi soba hodočasnicima, stan za duži boravak, ili da se prodaju ručno rađeni suveniri i vino – pošteno zarađen hleb nikome ne može da škodi. Možda nije mnogo, ali je dovoljno. Ali najvažnije je, ponavljam – mogućnost da se komunicira.
U međuvremenu, posle nedeljne Liturgije, upravo kad je poslednji autobus sa hodočasnicima napustio Orahovac, ovde je spaljena zastava Srpske pravoslavne crkve.
Printskrin: Youtube / Wikipedia
Manastir Budisavci, nedaleko od Peći
Ova objava usledila je odmah nakon radosne vesti o porastu broja pravoslavnih hodočasnika koji posećuju svetinje u pokrajini. Ubrzo je stigla nova vest: nezavisna kosovska policija privela je dvanaest srpskih hodočasnika u Đakovici i Prizrenu. Dokazi? Motiv? Ma, kakvi – to su prazne reči za sadašnje vlasti! „Sila je zakon!“ Jesi li Srbin? Pravoslavan? E pa, izvoli!
Mi koji živimo u okupiranoj pokrajini, nimalo se ne iznenađujemo ovakvim stvarima. Strašno kako zvuči – ali mi smo se već navikli na rušenja, paljevine i bezakonje. Kako se borimo protiv toga? Tako što molitvom obnavljamo ono što je porušeno. Ne samo zidove i krovove, već još više – svoje duše.
Naš kraj je pretrpeo mnogo stradanja. Toliko mržnje, progona… U jednom trenutku činilo se da će naše pesme zauvek utihnuti, da će presušiti vino za liturgiju iz Velike Hoče i Orahovca, da će se ugasiti svetlost nade za one koji su ostali ovde.
Ali, znate šta? U poslednje vreme nešto se menja, uprkos svemu: kao da život ponovo niče. Hodočasnici se vraćaju i donose ono najvažnije – nadu.
youtube/printscreen/DIVERGENT
Manastir Zaočište, nadomak Velike Hoče
Naš pisac Živojin Rakočević jednom je rekao: „Niko ne ume da izdrži i da čeka kao Srbin sa Kosova.“ I verujem da je to istina!
To što danas toliko pravoslavnih hodočasnika dolazi u naš napaćeni kraj, a ovoga puta ih je bilo na stotine, nije samo podatak – to je znak da Srbi još nisu zaboravili ko su.
Sećam se praznih ulica, praznih pogleda, bezvoljnosti, gotovo očaja kod svojih komšija i rođaka, pre samo nekoliko godina. A sada, hvala Bogu, to se menja. Kao da se nada vratila u našu zemlju.
Naravno, neprijatelj pokušava da poseje strah. Ali šta znače njegovi pokušaji kad sam Hristos kaže: U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer Ja nadvladah svet (Jovan 16, 33). Zato – ne, ne bojimo se! Jer znamo zašto stradamo: za Njega i sa Njim. A kad si sa Hristom, nema mesta strahu – uverite se i sami.
Na Lazarevu subotu, u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena, vladika Teodosije služio je svetu liturgiju, a mnogobrojni vernici, pristigli iz raznih krajeva Kosmeta, još jednom su posvedočili kome pripada ova svetinja i koliko traje srpski koren pod njenim svodovima.
Više od pet stotina Srba sabralo se u Visokim Dečanima na prazničnoj liturgiji koju je služio mitropolit Teodosije. Dolazak vernog naroda doneo je duhovnu snagu i ohrabrenje onima koji istrajavaju na svojim ognjištima na Kosovu i Metohiji.
Na Veliki petak, pred ikonama i kandilima, uz pojanje bogoslova iz Prizrena i vizantijskih horova, izvezeno Hristovo telo položeno je na stoček u hramu gde su stolovali srpski patrijarsi – dok se sveti zavet s Kosova obnavljao u molitvi i suzama.
U duhovnom centru srpske crkve na Kosmetu, patrijarh je odao počast Vaskrsenju, dok je mladim studentima i učenicima sa ovog prostora omogućio obrazovni napredak kroz donaciju iz Zadužbine Sime A. Igumanova.
U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“, u četvrtak druge sedmice po Vaskrsu, ruski svetac razmatra duboku istinu o sudbini svakog čoveka prema delima koja čini.
Sve više pravoslavaca iz Srbije i sveta dolazi na Kosovo i Metohiju — ne kao turisti, već kao hodočasnici koji tragaju za svetlošću, utehom i korenima. U svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, Maria Vasić, otkriva se kako meštani, zatečeni tom radošću, širom otvaraju vrata svojih domova — i svojih srca.
Na sednici su podneti izveštaji, doneti novi planovi i još jednom potvrđena misija Crkve da bude živi svedok vere, nade i ljubavi u svakodnevici vernog naroda.
Obraćajući se rimokatoličkim i anglikanskim hodočasnicima, patrijarh Vartolomej govorio je o neostvarenim snovima ekumenskog dijaloga, nadajući se da će novi papa nastaviti putem jedinstva – iako većina pravoslavnih to ne vidi kao put koji vodi u pravcu istine.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Pred polazak, srpskog sportistu i njegove prijatelje ispratio je blagoslov vladike topličkog Petra iz Saborne crkve u Beogradu, dok ih je na Kosovu i Metohiji dočekao vladika raško-prizrenski Teodosije.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“, u četvrtak druge sedmice po Vaskrsu, ruski svetac razmatra duboku istinu o sudbini svakog čoveka prema delima koja čini.
Obraćajući se rimokatoličkim i anglikanskim hodočasnicima, patrijarh Vartolomej govorio je o neostvarenim snovima ekumenskog dijaloga, nadajući se da će novi papa nastaviti putem jedinstva – iako većina pravoslavnih to ne vidi kao put koji vodi u pravcu istine.
Mnoga deca u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu nisu čula za Deževu i Miščiće. Vode ih na ekskurzije u Grčku i Tursku, a zaobilaze postojbinu Stefana Nemanje i Svetog Save, kazuje penzionisani profesor Mirko Popovac, koji svakodnevno prolazi pored ostataka Saborne crkve Nemanjića.
Na taj način će se obogatiti postojeći sportsko-rekreativni i turistički sadržaji i povećati ekonomska i ekološka konkurentnost opštine na turističkoj mapi Srbije.
Kardinali Katoličke crkve, koji se ove sedmice okupljaju kako bi razgovarali o pitanjima koja se tiču globalne crkve pre nego što počne glasanje za novog papu, diskutovali su o Bečuovom slučaju.
Na mestu gde je hrana tiha molitva i dar Božiji, nastao je recept za obrok-salatu od pasulja crnog oka, komorača i avokada - laganu, posnu i prožetu smirenjem koje oplemenjuje svakodnevnu trpezu.
