Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Na Veliku subotu, 19. aprila 2025. godine, patrijarh srpski Porfirije služio je svetu Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, jednom od svetih stubova pravoslavlja na Kosovu i Metohiji. U svetinji čija tišina vekovima svedoči i stradanje i veru, a u danu koji povezuje Krst i Vaskrsenje, reči Njegove Svetosti utemeljile su se na jevanđelskoj istini: da je smrt poslednji neprijatelj – ali i neprijatelj koji je već pobeđen.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Vladika Teodosije dočekuje patrijarha
– Danas je Velika subota... Gospod je iz ljubavi prema nama pobedio smrt. On je Ljubav po sebi, i to je učinio za svakog čoveka – rekao je patrijarh, podsećajući vernike da ono što čovek sam ne može ostvariti, ostvaruje Bog – ne silom, već samoprinošenjem.
U besedi koja je bila duboko nadahnuće i opomena, patrijarh je ukazao da zaborav na stvarnog neprijatelja – smrt – otvara prostor da druge ljude posmatramo kao protivnike, stvarajući u sebi neprijateljstva koja nisu od Boga.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Visoki Dečani
– Nemamo drugog neprijatelja. Sve druge neprijatelje smo sami stvorili – poručio je, podsetivši da je u temeljima svakog unutrašnjeg sukoba zapravo strah od smrti – jedine činjenice koja u ovom svetu važi za svakog rođenog.
U Liturgiji u Visokim Dečanima sasluživali su mitropolit raško-prizrenski Teodosije, iguman Sava sa bratstvom, kao i članovi patrijarhove pratnje.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Patrijarh Porfirije
U danima kada Crkva ćuti pred Hristovim Grobom, a nebo u duši svakog pravoslavnog vernika iščekuje zoru Vaskrsenja, patrijarh Porfirije je naglasio da je upravo Velika subota trenutak kada smrt gubi svoju moć.
– Smrt se prevarila. Gospoda je uzela u svoje čeljusti, ali Njega kao mamac. Progutavši Njega, On je kao protivotrov smrti iznutra smrt razorio – rekao je, ukazujući na dubinu Božjeg domostroja spasenja i na snagu vere koja ne traži dokaz, već iskustvo prisustva.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Na Veliku subotu, patrijarh srpski služio je liturgiju u Visokim Dečanima
Naglasivši da granica između dobra i zla ne prolazi kroz granice naroda, već kroz sredinu svakog ljudskog srca, patrijarh je pozvao na lično preobraženje kao jedini put ka društvenom miru i istinskoj radosti.
– Ako mi budemo bolji, ja budem bolji, ti budeš bolji – sve će onda biti bolje. A to možemo samo ako razumemo ko nam je neprijatelj – rekao je, dodajući da vernik, ako je Hristov, ne može imati neprijatelje, već samo bližnje koje treba zagrliti.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Patrijarh porfirije celiva plaštanicu
– Radujući se Njemu, radovaćemo se svakom, a grleći Njega, grlićemo i svakog – završio je svoju besedu Njegova Svetost, donoseći reč utehe i vere narodu koji više od dve decenije živi u napetosti i iskušenjima.
Nakon bogosluženja, patrijarh se zadržao u razgovoru sa monasima i vernicima koji su pristigli iz raznih krajeva Metohije. Tišina Visokih Dečana bila je svedok susreta čoveka sa Bogom, pastira sa svojim narodom i vere sa nadom.
Poseta Kosovu i Metohiji se nastavlja. Narednog dana, na praznik Vaskrsenja Hristovog, patrijarh Porfirije će služiti Liturgiju u Pećkoj Patrijaršiji, i tom prilikom podeliti stotinu godišnjih stipendija učenicima i studentima sa Kosova i Metohije iz fonda Zadužbine Sime Andrejevića Igumanova – još jedno svedočanstvo da Crkva, uz reč, daruje i konkretno dobro.
Na prostoru gde vekovima traje isposništvo, mučeništvo i molitva, patrijarhova reč o pobedi nad smrću nije bila teološka apstrakcija, već živa poruka narodu koji zna šta znači nositi Krst – i nastaviti da veruje u Vaskrsenje.
Više od pet stotina Srba sabralo se u Visokim Dečanima na prazničnoj liturgiji koju je služio mitropolit Teodosije. Dolazak vernog naroda doneo je duhovnu snagu i ohrabrenje onima koji istrajavaju na svojim ognjištima na Kosovu i Metohiji.
Na Veliki četvrtak, iz Hrama Svetog Save, poglavar Srpske pravoslavne crkve najavio je da će Hristovo Vaskrsenje proslaviti u Pećkoj patrijaršiji, uprkos zabrani ulaska na teritoriju Kosova i Metohije iz maja prošle godine, poručivši da bez Boga nismo ništa, a s Njim postajemo učesnici večnog života.
Na Veliki petak, pred ikonama i kandilima, uz pojanje bogoslova iz Prizrena i vizantijskih horova, izvezeno Hristovo telo položeno je na stoček u hramu gde su stolovali srpski patrijarsi – dok se sveti zavet s Kosova obnavljao u molitvi i suzama.
U svetoj tišini svetinje, gde vekovima kuca srce srpskog pravoslavlja, poglavar Srpske pravoslavne crkve bogoslužio je u prisustvu monaštva, sveštenstva i vernog naroda, uz pojanje hora iz Beograda.
Na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene, patrijarh srpski služio je liturgiju u Beogradu i u nadahnutoj besedi poručio da prava sloboda ne znači činiti šta god poželimo, već biti oslobođen od đavola, smrti i greha kroz zajednicu sa Hristom.
U potresnom susretu s poznanicom koja se nakon razvoda preobrazila u osobu punu bola i očajanja, arhimandrit nudi snažan duhovni savet: molitva, ispovest i život sa Hristom nisu kraj, već novi početak.
Iz Patre dolazi svedočenje o sedmogodišnjoj devojčici sa agresivnim oblikom leukemije. Veče pred zakazanu hemoterapiju, njena majka se u suzama molila Svetom Paisiju.
Dok Srpska pravoslavna crkva 3. juna slavi Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu, tiho i dostojanstveno slavi se i sveta podvižnica iz Dečana - kćerka kralja Milutina i sestra Svetog Stefana Dečanskog, čije su svete mošti vekovima svedočile čuda i čuvale svetinju od zla.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Nedoumicu je za čitaoce portala religija.rs rešio sveštenik Nenad Stojanović, navodeći šta smemo, a šta ne bi trebalo da radimo sa pokvarenim vaskršnjim jajima.
U vaskršnjem intervjuu episkop budimljansko-nikšićki ne ostaje nem na pitanja savremenog čoveka, već otvoreno i sa apostolskom smelošću ukazuje na duhovne zablude koje su nas, kao narod, dovele do duhovnog sloma i identitetskog posrnuća.
Na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene, patrijarh srpski služio je liturgiju u Beogradu i u nadahnutoj besedi poručio da prava sloboda ne znači činiti šta god poželimo, već biti oslobođen od đavola, smrti i greha kroz zajednicu sa Hristom.
Arhimandrit Metodije prvi put u istoriji posetio je Mitropoliju dabrobosansku, donevši blagoslov sa Svete gore, a njegov dolazak dočekan je sa dubokim poštovanjem, molitvenim sabranjem i dodelom najvišeg crkvenog priznanja.
Na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, u prisustvu vernika i predstavnika vlasti, soveštani su temelji hrama Hrista Spasitelja koji će, kako je poručeno, svedočiti veru, ljubav i identitet srpskog naroda u ovom delu Republike Srpske.
U jedinstvenoj liturgijskoj svečanosti, popred presvlačenja moštiju Svetog Zosima Tumanskog, patrijarh srpski u nadahnutoj besedi poručio da bez vere nema ni znanja, ni zajednice, ni života – jer vera otvara vrata čudima i večnosti.
Iz Patre dolazi svedočenje o sedmogodišnjoj devojčici sa agresivnim oblikom leukemije. Veče pred zakazanu hemoterapiju, njena majka se u suzama molila Svetom Paisiju.
U neposrednoj blizini čuvenog zamka i Malkoč-begove džamije, ova crkva čuva arhitektonske vrednosti i istorijska sećanja, i svedoči o duhovnoj snazi i istrajnosti srpske zajednice koja vekovima neguje veru i identitet u mađarskoj Baranji.
U neposrednoj blizini čuvenog zamka i Malkoč-begove džamije, ova crkva čuva arhitektonske vrednosti i istorijska sećanja, i svedoči o duhovnoj snazi i istrajnosti srpske zajednice koja vekovima neguje veru i identitet u mađarskoj Baranji.
Više od dve decenije nakon upokojenja oca Gavrila (Antonijeviča), njegove reči – o krvavom mesecu nad Kosovom, Beogradu bez blagoslova i sudbini pravoslavlja – i dalje bude snažne emocije, tumačenja i poziv na pokajanje.
