Arhijereji i fariseji su razumeli da je Gospod govorio priče na njihov račun, da im je otvarao oči kako bi videli istinu. Pa ipak, šta su uradili? Tražili su način na koji bi ga ubili (Mt.21,45-46). Da predubeđenje nije smetalo njihovom zdravom rasuđivanju, oni bi, ako ne poverovali (kako je zahtevala očevidnost ukazanog), a ono pažljivo rasudili da li je zaista i na samom delu onako kako Spasitelj objašnjava.
Predubeđenje ih je gurnulo na krivi put i oni su, zatim, postali bogoubice. I uvek je tako, pa i danas. Nemci, a posle njih i naši, onemčivši (onemevši) umom, čim u Jevanđelju sretnu čudo, odmah viču: „Nije istina, nije istina. To nije bilo, niti je moglo biti. To treba precrtati“. Nije li to isto što i ubiti?
Pogledajte sve knjige tih „mudraca“: ni u jednoj nećete naći ukazanje zbog čega oni tako misle. Ni jedan od njih ne može reći ništa protiv onoga čime se dokazuje jevanđelska istina, i ni jedan od njih se nije pozabavio da pronikne u razloge kojima zdravomisleći ljudi opovrgavaju njihovu laž. Oni jednako tvrde svoje, tj. da to ne može biti. Stoga i ne veruju Jevanđelju. I sa njima se ništa ne može uraditi. Oni su spremni da idu i protiv samog Boga.
