INTERVJU SA MATI ZOSIMOM IZ MANASTIRA NA PRVOJ LINIJI FORNTA U DOMBASU: „Narod čija je ideja odbacivanje drugih ne može opstati“

Obitelj Manastira Svetog Nikolaja je sad skoro potpuno uništena: nalazi se na liniji borbenog dodira u DNR. Stotine monaha i monahinja, izbeglica iz drugih manastira koje su bili primorani da napuste svoje kelije, našli su privremeno utočište u nekoliko mesta u Donbasu. Deo monaha je ostao, bez obzira na sve.

Igumanija obitelj Manastira Svetog Nikolaja, mati Ana je stalno na putu: sve vreme obilazi sestre, pruža im utehu i donosi pomoć. Prati je monahinja Zosima koja nam je ispričala nešto o sadašnjem životu progonjene braće i sestara obitelji koje je osnovao starac Zosima (Sokur).

Foto: pravoslavie.ru

Mamanastir Uspenja Presvete Bogorodice i svetog Nikolaja i Vasilija izgrađen je zahvaljujući radu starca Zosime (Sokura) i trudu dobročinitelja iz redova njegove duhovne dece, a sad je u ruševinama. U njemu živi samo mali deo braće i sestara koji su odlučili da ga ne napuste bez obzira na to što je linija fronta blizu.

Čak se ne radi o blizini, već se obitelj, odnosno ono što je od nje ostalo nalazi na liniji borbenog dodira. Na pitanje da li činjenica da je obitelj fizički razorena i skoro uništena u ratu predstavlja povod za padanje u očaj, mati Zosima u razgovoru za pravoslavie.ru monaškom smirenošću odgovara:

- Ništa nije povod za očaj! O tome jasno svedoči biblijska knjiga o Jovu koju je naš otac Zosima često ponavljao u propovedima: „Zar ćemo od Boga primati samo dobro, a loše nećemo primiti?“ (Jov 2, 10) i čuveno: „Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospodnje!“ (Jov 1, 21).

U Nikoljskom manastiru sad živi 50 ljudi – polovinu čine braća, a polovinu sestre. U toku sveg ovog strašnog vremena bogosluženja se nijednom nisu prekinula. Braća i sestre koji su ostali „na borbenoj straži“ svakodnevno služe liturgije i sva bogosluženja po Kanonu i obavljaju monaško pravilo.

Naravno, čovek mora imati jake nerve da bi izdržao u ovakvim uslovima. Slabiji su morali da otputuju. Psihičko stanje nije bilo pod pritiskom samo zbog stalne paljbe (linija borbenog dodira se nalazi na udaljenosti od jednog kilometra), već i zbog straha da će se, ne daj Bože, ova linija pomeriti prema nama i da će u manastir doći ljudi koji se otvoreno izjašnjavaju kao neprijatelji hrišćanstva.

Foto: pravoslavie.ru

 

To je bio beskrajan užas. Uostalom, svako ima svoj strah. Ali ima onih koji lakše podnose strah od rata kao što su preostala braća i sestre koji se mole u svetoj obitelji.

Godine 2014. kad je u Donbasu sve počelo, borbena dejstva nisu direktno dotakla manastir. Mnogo smo se brinuli za prijatelje i poznanike koji su se našli u epicentru događaja. Ponekad smo noću telefonom slušali jezive zvuke paljbe po Donjecku tešeći uplašene ljude i pružajući im podršku.

A 2022. godine, kad je sve počelo, rekla bih da smo se ispočetka prema granatiranju odnosili s izvesnim dobrodušnim nerazumevanjem. Smatrali smo da su u pitanju strašni, ali slučajni promašaji ukrajinskih artiljeraca. Tada je u obitelji bilo oko 150 sestara, 100 braće i oko 500 izbeglica s dečicom i starcima.

Ubeđivali smo sebe da nije moguće da neko namerno otvara paljbu po mestu na kojem se nalazi toliko ljudi koji nemaju nikakve veze s vojskom. Tada smo spremali hranu za sve u kuhinji u konaku za stare.

Ručak se obično služio od 11 do 12 sati. Svi ovi naši pohodi u kuhinju odlično su se videli pomoću dronova (to smo kasnije shvatili) i tačno u 11 sati je počinjala paljba iz minobacača na sam manastir, upravo u vreme kad su svi išli po hranu. Ili uveče kad smo išli na službu.

Prvo su se svi međusobno uveravali: „Ne gađaju nas, ne otvaraju paljbu po manastiru. To je greška artiljerijske posade. Greška.“ Među izbeglicama je bio i jedan čovek koji je ranije bio artiljerac. Uzdahnuo je i rekao: „Ljudi, kakva greška ako se oni koji otvaraju paljbu nalaze na par kilometara od nas? Da gađaju s velike udaljenosti, još bi se moglo reći da je greška. Zato su sve ove mine namenjene lično nama.“

I nekoliko ljudi je pogođeno. Imamo i poginulih. Mama naše igumanije, Ana Jakovljevna, je jedna od njih.

Foto: pravoslavie.ru

 

Kako čovek da shvati da ga neko mrzi?

- To je neobjašnjivo, čini mi se da se ne može shvatiti. I ne dao Bog da nešto slično osetimo prema drugom čoveku, ko god to bio. Ne dao Bog narodu da nešto slično oseti prema drugom narodu. Jer, kao što vidimo, mržnja je snaga koja samu sebe uništava – i kad je reč o pojedincu, i kad je reč o društvu u celini.

Ne bismo pobedili u Drugom svetskom ratu da smo dozvolili da nama upravlja ovo osećanje. Ne mogu da zamislim da ruski vojnik počne da ubija civile i decu u Nemačkoj. A i sad je teško zamisliti da ruski vojnici namerno otvaraju paljbu po civilima ili manastirima.

Ne smemo da dozvolimo da mržnja zavlada u našem srcu. Ne mogu opstati narod i država čija se nacionalna ideja sastoji u odbacivanju drugog naroda i mržnji prema njemu.

Foto: pravoslavie.ru

 

To se verovatno može uporediti s alkoholizmom ili narkomanijom i s njihovim razornim dejstvom na čovekovu dušu i telo.

- Mislim da je ovo još gore. Pijanstvo i narkomanija su ljudski poroci, a zloba i mržnja čine da čovek postane nalik na satanu, jer je „on čovekoubica od početka“ (Jn. 8, 44).

Sećam se kako smo jednom prilikom kad je paljba otvorena iz pravca Ugljedara videli ženu koja je potpuno mirno išla oko hrama i snimala video sa severne strane. Svi novinari obično hitaju kod ljudi, što je i logično: treba preneti misli, mišljenja i osećanja čoveka, zar ne?

Mati Ana, igumanija, kaže: „Verovatno biste želeli da razgovarate sa izbelicama, sa monahinjama i monasima? Dođite što pre, opasno je!“ Dama se predstavila kao novinarka nekog izdanja i nerado je sišla u donji hram u kojem su se svi nalazili. Ispričali smo joj nešto o svom životu. Na kraju je čak i zaplakala. Možda je čak bilo iskreno.

Noću je u nakon njenog odlaska usledila paljba po hramu. Komplet nekih izuzetno jakih projektila (većih od raketa „grad“) pao je upravo na mesto odakle je snimala. Spasila nas je galerija koja je izgrađena oko hrama i koja je poslužila i dalje služi kao utočište za one koji se nalaze u donjem hramu.

I znate, pomislila sam: čak i nakon što je videla život manastira pod opsadom i stradanje izbeglica i monaha, ipak je dala „tačne“ koordinate onima koji žele da nas likvidiraju. Čak i nakon što je videla decu, nakon što je videla da ovde nema vojnika i nakon što je pustila neku suzu...

Foto: pravoslavie.ru

 

U čemu je razlika između plemenite jarosti i paklene mržnje?

- Mislim da je u umeću da se u neprijatelju vidi čovek. U sposobnosti da se požali poraženi neprijatelj. U podeli mržnje prema grehu koja rukovodi tvojim neprijateljem i milosti prema palom koji je već prestao da bude tvoj neprijatelj. U sposobnosti da se čovek moli za neprijatelja.

Ispostavlja se da ste odgovorili na pitanje o šteti svih prenosa i translacija u kojima se bukvalno kultiviše osećaj mržnje.

- Svi mediji su u principu osnivani da bi masovno uticali na psihu i da bi u društvu formirali raspoloženje i mišljenje koje odgovara njihovim gospodarima. Zato će razuman čovek nesumnjivo ograničavati količinu i paziti na kvalitet informacija koje „troši“, i neće gutati sve odreda kao kit-ulješura.

Naravno, poželjno je da dan započinje i završava molitvom, a ne pregledom vesti. Inače se ispostavlja da vrlo često nemamo vremena da pročitamo glavu iz Jevanđelja, a vrlo lako nam je da provedemo po nekoliko sati na internetu.

Da li osećate da ste nesrećni?

- Hristos je vaskrsao – kako mi, hrišćani, možemo biti nesrećni? „Smrti! Gde ti je žalac? Pakle, gde je tvoja pobeda?“ (1 Kor. 15, 55). Međutim, Hristovo Vaskrsenje se odvija kroz Golgotu, raspeće i strašne muke Spasitelja. „Se bo pride Krestom radost vsemu miru“ – radost je došla upravo kroz krst, razumete? I svaki put trpeći stradanja i nevolje treba da imamo na umu da nakon Golgote neminovno dolazi Vaskrsenje.

Zašto mislite da nas je otac Zosima (Sokur), jedan od staraca današnjice, vrlo strogo upozoravao da „ne jurimo za raznoraznim čudima“?

- Nisam očekivala ovo pitanje. Čini mi se da je otac glavnim čudom u čovekovom životu smatrao njegovo okretanje Bogu i veri i pokajanje, odnosno promenu života u skladu sa Hristom.

U izvesnom smislu čuda o kojima toliko volimo da govorimo predstavljaju samo „štake vere“. Gospod je rekao: „Ako meni ne verujete, verujte Mojim delima“ (up. Jn. 10, 38). U Isusa Hrista kao Sina Božijeg nismo poverovali zato što nas je ubdedio mnoštvom čuda. Ne. Poverovali smo u njega zato što smo ga zavoleli.

I veliko je čudo to što se naše srce odazvalo na Božiji poziv. A zar svakodnevno presuštastvljenje hleba i vina u Telo i Krv Gospoda našeg za vreme liturgije i mogućnost da svaki vernik postane zajedničar ove tajne nije glavno čudo u životu hrišćanina?

Uzgred rečeno, kad je otac Zosima iskusio kliničku smrt i kad je video život u drugoj dimenziji, uporno je molio svoju pastvu i svu duhovnu decu da se obavezno pričešćuju, da se ne udaljavaju od Boga, da Mu ni u kom slučaju ne okreću leđa. „Smrt grešnika je ljuta“ – nije samo lep pesnički obrt iz Psaltira.

Otac je video sirote duše odstupnika od Boga i bogoboraca, kao i grešnika koji svesno nisu hteli da se pokaju i video je kakva ih sudbina tamo očekuje.

Foto: pravoslavie.ru

 

Koji je, po vašem mišljenju, uzrok naših današnjih patnji?

- Naše duhovno stanje, odstupanje od Boga i njegovih zapovesti. Uvrena sam da se ovo ne odnosi samo na pojedinca, već i na društvo. Kako što strada čovek koji vodi grešan život, isti je slučaj i sa društvom.

Zapravo, u stanju smo da lijemo suze nad mačićima i kučićima (naravno, i njih nam je žao), ali ako ubijamo milione naše nerođene dece, šta možemo da očekujemo, kakve posledice? Očigledno je da ja naša patnja posledica naših grehova.

Kako čovek da se oslobodi patnje?

- U ovom zemaljskom životu verovatno nikako – nevolje i patnja su u njemu neizbežni. Samo možemo različito da se odnosimo prema njima. Jedni pateći hule na Boga i proklinju život kao onaj nerazumni razbojnik, a drugi su poput razumnog razbojnika svesni da „primaju ono što su zaslužili“ i mole Boga da im da snage i strpljenja da nose svoj krst ispunjavajući na taj način reči Spasitelja: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram je moj blag, i breme je moje lako“ (Mt. 11, 28-30).

 

P.S. Draga braćo i sestre, ako neko ima želju i mogućnost da pruži koliko može pomoć obitelji shiarhimandrita Zosime, to može da učini po sledećim instrukcijama:

Kartica Sberbanke:

Broj: 2202 2036 9238 4367

Vezana je za telefon: +79895049703 (primalac Jelena Viktorovna M. (igumanija Ana)

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara