Sveti Teofan u misli za 27. ponedeljak po Pedesetnici ističe duboko teološko shvatanje stradanja Hrista i njegovog nastavka kroz verujuće.
Sveti Teofan poručuje da sve do Hristovog povratka, vreme bude vreme njegovog stradanja, koje se ne završava sa njegovom žrtvom na krstu. Iako je Isus Hristos lično stradao u jedno određeno vreme, On nastavlja da strada kroz verujuće, kroz njihovu borbu u veri, kroz njihov odgoj i vaspitanje u hrišćanskom duhu, i kroz stradanja koja dolaze usled spoljašnjih i unutrašnjih neprijateljstava. Sveti Teofan dalje objašnjava da je savez između Boga i verujućih živ, a ne samo apstraktan ili moralni. Hristos, kao glava, ujedinjen je sa svakim vernikom, tako da sve što oni pate, On takođe deli.
Posebnu pažnju posvećuje duhovnim bolovima koje donose padovi verujućih i otpadništvo od vere. To su, prema Svetom Teofanu, najteže rane, jer se odnos Hrista prema verujućima ne menja, ali bol zbog njihovog odstupanja od vere teži i za Hrista. Međutim, još teže od padova i otpadništva, za verujuće je, prema Svetom Teofanu, uverenje u neverstvo i širenje nevernih misli, što je označeno kao "ognjene strele nečastivog".
Kroz ovu misao, Sveti Teofan nas podseća na važnost ustrajnosti u veri, na značaj molitve i strpljenja, i na to da stradanje i bol, kako na individualnom tako i na kolektivnom nivou, imaju duboko teološko značenje. Iako je vreme stradanja bolno, ono nije bez nade. Dan slave Gospodnje će doći, i tada će verujući, nakon svih patnji, doživeti radost sa Gospodom, a tajne tame biće otkrivene i prevaziđene.
"Gospod je rekao da će se Sin Čovečiji javiti u svoj dan kao što munja sine sa neba i obasja sve što je pod nebom. Zatim je dodao: Ali mu najpre treba mnogo postradati i odbačenu biti od roda ovoga (Lk.17,24-25). Očigledno je da stradanje treba da prethodi javljanju u slavi. Prema tome, sve vreme do tog dana jeste vreme Njegovog stradanja. On je lično stradao u jedno određeno vreme. Posle toga, Njegova stradanja se produžavaju kroz verujuće – kroz stradanja njihovog rađanja, njihovog vaspitanja u hrišćanskom duhu i čuvanja od neprijateljskih dejstava, bilo unutrašnjih bilo spoljašnjih. Jer, savez Gospoda i Njegovih vernih jeste živ, a ne samo mislen i naravstven. Sve njihovo On prima kao svojom glavom. Sledeći tu misao, može se videti da Gospod mnogo strada. Veoma bolne žalosti za Njega jesu padovi verujućih. Još bolnije na Njega deluje otpadanje od vere. Međutim, to su rane koje dokrajčuju. Postojane, pak, strele su žalosti, sablazni i kolebanja vere neverjem. Reči i pisanja koja odišu neverjem su ognjene strele nečastivog. U sadašnje vreme je lukavi unajmio mnogo kovača za kovanje takvih strela. Srca verujućih boluju, bivajući sama pogođena ili videći druge pogođenim. Sa njima i Gospod trpi. Ipak, javiće se dan slave Gospodnje: tada će se otkriti tajne tame, i stradalnici će se obradovati sa Gospodom. A do toga vremena potrebno je trpeti i moliti se".
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
Sveti Teofan naglašava da je važno potpuno prekinuti sa svime što nas odvaja od Božijeg puta, bez izgovora i čekanja na "sutra". Svaka odlaganja samo iscrpljuju savest i otežavaju pravi duhovni napredak. Ljudi koji odlažu istinsku promenu, doći će u stanje u kojem će verovati da nisu učinili ništa loše, iako se zapravo nalaze u unutrašnjoj praznini. Poruka svetog Teofana je jasna: pravi put ka spasenju zahteva iskrenu i potpunu promenu života, bez izgovora i kompromisa. Samo tako možemo biti pripravljeni za Božije Carstvo.
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
