Kada je car stavio na teške muke Minu i Ermogena, tada se javio Evgraf sa rečima: "I ja sam hrišćanin".
Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja Svete mučenike Minu, Ermogena i Evgrafa.
Mina i Ermogen su bili rodom iz Atine.
Obojica su živela u Carigradu i uživali su veliko poštovanje i od cara i od naroda. Mina je poznat zbog velike učenosti i krasnorečivosti. Pravio se da je neznabožac, ali je bio ortodoksni hrišćanin.
Ermogen je bio eparh carigradski, i bio je neznabožac, ali je bio milosrdan i činio je mnoga dobra dela.
Kada buknu neka raspra između hrišćana i neznabožaca u Aleksandriji, car Maksimin je poslao Minu, da smiri metež i da hrišćanstvo istrebi iz toga grada.
Mina je otišao i uspostavio mir, ali objavi da je hrišćanin, i obrati mnoge neznabošce u veru rečitošću i drugim čudesima.
Čuvši za ovo, car je poslao Ermogena, da kazni Minu i da uguši hrišćanstvo.
Ermogen je izveo Minu na sud, odsekao mu stopala i jezik, i izbode oči, pa ga onda baci u tamnicu. U tamnici Mini se javi sam Gospod Isus, isceli ga i uteši.
Videvši Minu, čudesno isceljenog, Ermogen se krsti i poče propovedati hrišćanstvo. Uskoro je postavljen za episkopa u Aleksandriji.
"Tada razjareni Maksimin sam ode u Aleksandriju i stavi Minu i Ermogena na velike muke, koje oni hrabro izdržaše, pomagani blagodaću Božjom. Videći hrabrost ovih Hristovih vojnika i čudesa Božja na njima, javi se pred sudilištem Evgraf, tajnik i prijatelj svetog Mine, i viknu caru u lice: "I ja sam hrišćanin!“, piše u žitijama.
Car je Evgrafa odrubio glavu. Potom je naredio dželatima da isto poseku Svete Minu i Ermogena.
Mošti su im bačene u more, ali "čudesnim načinom doploviše u Carigrad, gde ih episkop, kome se u snu o tome javi, svečano dočeka i česno sahrani".
Dok je još bio u kolevci, jednom se spustio roj pčela na njega, izlio mu med na usta i odleteo. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki: "Celujte, jer ću i ja biti episkop“.
Rano je uvideo i prezreo sujetu ovozemaljskog sveta i rešio da se udalji u pustinju Misirsku, gde se predao molitvama.
Pravedni Joakim i Ana nisu imali dece punih pedeset godina svog braka, a onda im se javio Arhangel Gavrilo i rekao da su im molitve uslišene od Boga i da će dobiti ćerku Mariju.
Na ovaj način pripremamo se za najradosniji hrišćanski praznik Božić i ovo "vezivanje" ima veoma jaku simboliku.
U ovom Jevanđelju po Luki pripoveda se o tome kako je vera spasila bolesnog čoveka, koji se uzdao u Hrista, ali i o drugim duhovnim savetima Isusa namenjenim ljudima.
Sveti Teofan poručuje da sve do Hristovog povratka, vreme bude vreme Njegovog stradanja, koje se ne završava sa Njegovom žrtvom na krstu. Iako je Hristos lično stradao u jedno određeno vreme, On nastavlja da strada kroz verujuće, kroz njihovu borbu u veri, kroz njihov odgoj i vaspitanje u hrišćanskom duhu, i kroz stradanja koja dolaze usled spoljašnjih i unutrašnjih neprijateljstava. Sveti Teofan dalje objašnjava da je savez između Boga i verujućih živ, a ne samo apstraktan ili moralni. Hristos, kao Glava, ujedinjen je sa svakim vernikom, tako da sve što oni pate, On takođe deli.
Kada je car stavio na teške muke Minu i Ermogena, tada se javio Evgraf sa rečima: "I ja sam hrišćanin".
Nakon što je Hajat Tahrir al-Šam preuzeo vlast, hrišćanske zajednice suočavaju se sa radikalizacijom. Kako će međunarodna zajednica reagovati na sve veću opasnost po kulturno i versko nasleđe Bliskog istoka?
U duhovnom pristupu bračnim krizama, otac Gojko Perović ističe važnosti ljubavi i strpljenja, ali govori i o granicama koje ne treba preći i kada je pomirenje besmisleno.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Iguman manastira Ribnica objašnjava kroz konkretne primere da li iza nečijih problema stoji bolest ili delovanje zlih sila, daje duhovne savete i ukazuje na molitveni put koji otkriva pravu prirodu patnje.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Zbog zastrašujućih događaja na Bliskom Istoku, koji unose nemir i strah, mnogi se vraćaju rečima svetogorskog monaha iz 20 veka, koje je pre mnogo godina predvideo ono čemu sada svedočimo.
Sveti Teofan poručuje da sve do Hristovog povratka, vreme bude vreme Njegovog stradanja, koje se ne završava sa Njegovom žrtvom na krstu. Iako je Hristos lično stradao u jedno određeno vreme, On nastavlja da strada kroz verujuće, kroz njihovu borbu u veri, kroz njihov odgoj i vaspitanje u hrišćanskom duhu, i kroz stradanja koja dolaze usled spoljašnjih i unutrašnjih neprijateljstava. Sveti Teofan dalje objašnjava da je savez između Boga i verujućih živ, a ne samo apstraktan ili moralni. Hristos, kao Glava, ujedinjen je sa svakim vernikom, tako da sve što oni pate, On takođe deli.
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
Sveti Teofan naglašava da je važno potpuno prekinuti sa svime što nas odvaja od Božijeg puta, bez izgovora i čekanja na "sutra". Svaka odlaganja samo iscrpljuju savest i otežavaju pravi duhovni napredak. Ljudi koji odlažu istinsku promenu, doći će u stanje u kojem će verovati da nisu učinili ništa loše, iako se zapravo nalaze u unutrašnjoj praznini. Poruka svetog Teofana je jasna: pravi put ka spasenju zahteva iskrenu i potpunu promenu života, bez izgovora i kompromisa. Samo tako možemo biti pripravljeni za Božije Carstvo.
Prema predanju, Bogorodica je dala Bogorodičino pravilo, zaveštavajući da će imati osobiti udeo u spasenju svakog ko ga bude sprovodio.
Na ovaj način pripremamo se za najradosniji hrišćanski praznik Božić i ovo "vezivanje" ima veoma jaku simboliku.
Rano je uvideo i prezreo sujetu ovozemaljskog sveta i rešio da se udalji u pustinju Misirsku, gde se predao molitvama.
Za vreme Drugog svetskog rata, zbog opasnosti od Nemaca, njegove mošti su bile prenete u sabornu crkvu u Požarevac, ali su posle rata opet vraćene u Gornjak.
Dok je još bio u kolevci, jednom se spustio roj pčela na njega, izlio mu med na usta i odleteo. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki: "Celujte, jer ću i ja biti episkop“.
Priča igumana manastira Nimnik otkriva potresnu sudbinu mlade mučenice, čije su mošti postale mesto molitve za roditelje iz svih krajeva. Vernici se mole da dobiju potomstvo ili za zdravlje svoje dece. Njena žrtva za Boga i Crkvu dirnula je generacije, dok se mnogi nadaju njenoj kanonizaciji.
Hrišćani, a naročito pravoslavci, veruju da su iskrene molitve upućene Majci Božijoj one koje se najbrže ostvaruju. Bogorodica je Hristu najbliža, te zato njene reči imaju veoma veliku moć i Sin ispunjava.
Iako je ova rečenica poznata svima, Nebojša Lazić otkriva koji je tačan procenat ljudi koji proslavljaju Nikoljdan, ovog 19. decembra.
U najtežim trenucima, dok su životi njihove dece visili o koncu, tri porodice su pronašle utehu i nadu u Svetoj tajni krštenja. Prezviter Aleksandar Cavka donosi duboko potresnu priču o veri, ljubavi i Božjoj milosti koja menja sudbine.
Na praznik Svetog sveštenomučenika Klimenta, episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički služio je svetu liturgiju i krstio Barbaru Konatar iz Venecuele, primajući je u pravoslavnu veru.
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava zašto je pomoć drugima suština hrišćanskog života, kako prepoznati iskrenu potrebu i zašto su reči Svetog Jovana Zlatoustog i danas neprolazne – „Neka milostinja u tvojoj ruci orosi.“
Tradicija nošenja kipe nije izvedena iz nijednog biblijskog stiha. To je običaj koji se razvijao kao znak priznanja da postoji neko „iznad“ nas ko prati svaki naš postupak.
