SPC danas slavi Svetog Amvrosija, episkopa mediolanskog (milansko).
Sveti Amvrosije je poticao iz znamenite porodice. Otac mu je bio carski namesnik Galije i Španije, ali je bio neznabožac, a majka hrišćanka.
Dok je još bio u kolevci, jednom se spustio roj pčela na njega, izlio mu med na usta i odleteo. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki: "Celujte, jer ću i ja biti episkop“.
Posle smrti oca, car ga je postavio za svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj je Mediolan bio glavni grad.
Kada je umro episkop toga grada, bila je velika raspra među pravoslavnim i jereticima arijevcima oko izbora novog episkopa. Amvrosije je po dužnosti ušao u crkvu da održava red. Tada je neko dete, koje je majka držala na grudima, uzviknulo: "Amvrosije – episkop!“
Ovo ceo narod primio kao glas Božji i, nasuprot volji Amvrosijevoj, izabraše ga jednoglasno za episkopa.
Amvrosije se krstio i kroz nedelju dana prođe sve prethodne činove i bi rukopoložen za episkopa. Kao episkop Amvrosije je utisnuo veru pravoslavnu, potisnuo jeretike, ukrasio crkve, proširio veru među neznabošcima, napisao mnoge poučne knjige i služio primerom pravog hrišćanina i hrišćanskog pastira.
On je sastavio i poznatu blagodarstvenu pesmu: Tebe Boga hvalim.
Ovaj slavni jerarh, zbog čije su mudrosti i slatkorečivosti posećivali ga ljudi iz dalekih zemalja, bio je veoma uzdržljiv, trudoljubiv i bodrstven. Spavao je malo, radio je i molio se Bogu neprestano, postio je sve dane izuzev subote i nedelje.
Otkrio je mošti svetih mučenika Protasija, Gervasija, Nazarija i Kelsija.
"Krotak prema malim ljudima, on je bio neustrašiv pred velikim. Izobličio je caricu Justinu kao jeretkinju, Maksima tiranina i ubicu prokleo, caru Teodosiju zabranio pristup u hram sve dok nije pokajao svoj greh, s Evgenijem nasilnim i samozvanim carem ne hte se susresti", piše u žitijama.
Kaže se i da je mrtve vaskrsavao, demone iz ljudi izgonio, bolesnike od svake bolesti isceljivao, i u budućnost prozirao. Skončao je mirno na osvitku Vaskrsa 397. godine.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
Svetoj Varvari su pre pogubljenja odsekli grudi.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
