ZBOG ČEGA SMO STALNO NEZADOVOLJNI: Arhimandrit Andrej otkriva kako prepoznati prepreke na putu ka pravoj sreći i kako ih otkloniti

Čovek često zaboravlja na bogatstvo Božjih blagoslova, jer se neprestano osvrće na ono što mu nedostaje. Kada ne umemo da se radujemo darovima koje imamo, životna iskušenja nas lako obeshrabre. Ipak, suze današnjice sutra postaju sećanja, a vera u Božju promisao donosi sigurnost da će iza svakog oblaka zasijati sunce, otkrivajući nove milosti i radosti koje nas čekaju.

U nastavku prenosimo reči arhimandrita Andreja Konanosa, koji na jednostavan i pristupačan način odgovara na pitanja o zahvalnosti, veri i životnim iskušenjima. Arhimandrit Andrej, nekadašnji profesor teologije i cenjeni pravoslavni besednik, poznat je po svom toplom i duhovitom pristupu, kojim uspeva da duboke životne i duhovne teme približi svakom čoveku.

Arhimandrit Andrej piše:

„Strah da bi se moglo desiti nešto nepovoljno ili strašno može nas zaista dovesti do bolesti i lišiti mira, mnogo pre nego što se stvarno desi to čega se pribojavamo, ako se uopšte i desi.

Često se razbolimo ili nas snađe neka nevolja, i naš život tada postaje crn i nesrećan, ali ne toliko zbog samih problema, koliko zbog naših pomisli u vezi s tim problemima. I, taman što nam Bog reši jedan problem, a mi već sebi nađemo novi.

shutterstock.com

Dok je još bila mlada, moja majka je govorila: ‘Ako budemo obezbedili to i to za našu kuću, sve će se urediti i svi ćemo biti srećni.’ Čim bi se ostvarilo to što je zamislila, ona bi nalazila neku novu brigu. Otac mi je govorio: ‘Samo da odem u penziju. Tada ću biti veoma srećan!’ Otišao je u penziju, i sada ga snalaze neke druge tuge i novi problemi. Kada će se čovek već jednom smiriti i reći da je život prekrasan?

Tajna je u tome da se naučimo da budemo spremni na sve što nas može snaći i da budemo pribrani kada nas to i snađe. Oluja se smirila i nastupilo je zatišje, ali koliko dugo će ono potrajati? Pet dana, nedelju dana, godinu dana? I opet će početi nova oluja. Mudrost je u tome da to shvatimo.“

Jedna žena mi je rekla: „Oče, ne mogu da se udam! Imam već 35 godina, a ne mogu da nađem nikoga za koga bih se udala!“ „Udaćeš se, kćeri moja!“ „Ne, neću! Moj život će biti nesrećan!“ „Otkuda ti to znaš? To ti govore pomisli. Udaćeš se, obećavam ti.“

Rekao sam joj to da je utešim, i na njenu i našu radost, tri godine kasnije, zaista se udala, u svojoj 38. godini. Tada sam je upitao: „I, jesi li konačno radosna?“ „Veoma sam radosna, oče!“ „Upravo sam to čekao! Da pronađeš mir i da svi odahnemo.“

youtube/ΙΕΡΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΣ ΚΑΙΣΑΡΙΑΝΗΣ

Ali, nije prošlo ni godinu dana, a kod nje su počeli problemi u braku. Opet je počela da me zivka telefonom, da se žali, govoreći: „U mom životu nema radosti.“ „Ali, zašto, dete moje? Zar se nisi udala?“ „Da, ali nemamo dece!“ „Pa, rodićeš dete! Crkva teši bezdetne bračne parove i daje im nadu.“

Posle godinu dana, ona se porodila. Tada sam je pitao:

"Kako je sad? Jesi li se napokon umirila?"

"Sada, oče, nemam više za šta da molim Boga. Proslavljam Ga neprestano i tako sam spokojna!"

Ali, posle nekoliko meseci, telefon je ponovo počeo da zvoni — ponovo nemir, ponovo muka:

"Oče, dete još nije progovorilo! Vodimo ga lekaru, ali ono uopšte ne može da izgovori cele reči!"

I, da ne dužimo: roditelji uvek sebi nalaze čime će novim da se bave — da se dete upiše u vrtić, da se upiše u osnovnu školu i završi je, da se upiše u srednju školu i završi je, da odsluži vojsku, da se oženi ili uda, da deca rode svoju decu, da baka i deka dobiju unuke... I tako, sve dok čovek ne umre, uvek će biti nečega novog čime se treba zanimati i baviti, zbog čega treba brinuti. Svi hoće nešto drugo, a ne ono što imaju. Mi smo stalno nezadovoljni u ovom životu, ovaj svet nas ne zadovoljava i čini nam se da je naš život težak i bez radosti. Međutim, uopšte nije tako.

Kada bismo blagodarili za ono što nam Bog daruje u ovom kratkovremenom životu, imali bismo više životne snage i izdržljivosti i bili bismo srećniji na duži rok. Bog nam daje mnogo radosti u ovom životu, premda "u porcijama": malo danas, malo kroz mesec dana, malo kroz nekoliko meseci. I zato bi trebalo da se trudimo da tu radost zadržimo što duže, kako bi nas ona napajala i da je ne bismo tako lako zaboravljali.

youtube/ΙΕΡΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΣ ΚΑΙΣΑΡΙΑΝΗΣ

Ako bih vas pitao da se setite šta je sve u životu Bog učinio za vas, kakve vam je sve darove dao, shvatićete da je On za vas učinio i darovao vam mnogo toga. Mi, naravno, sve darove zaboravljamo, zato što smo stalno okrenuti unapred, ka onom što je novo. Kada se čovek ne raduje zbog dara koji je dobio, onda lako zaboravlja da je srećan čim se suoči sa prvim životnim iskušenjem.

Danas zbog nečega plačemo, a sutra već kažemo: "Prošlo je!" Danas se osećam ovako, a sutra ćemo se osećati potpuno drugačije. Zato je važno da stalno imamo na umu da bol ili žalost koje osećamo danas neće trajati zauvek. Sve oko tebe i u tebi tada će biti drugačije nego što je danas, jer ti je Bog pripremio darove koje danas ne možeš ni zamisliti. Veruješ li ti u to? U tome je cela stvar. Veruješ li u to da Bog još uvek nije stavio tačku na tvoj život, u to da će ti On još mnogo toga dati? Ako duboko u sebi imamo takvu veru, naš život će biti smislen i ispunjen.

Mnogi ljudi, neprestano čekajući nešto veliko, propuštaju ono što je malo. Danas ste lepo ručali? Da li ima još nekoga ko je ostao gladan? "Svi smo lepo jeli, slava Bogu! A, ne znamo kako će biti sutra..." Boli li te sada stomak, glava, zub? "Ne, sada me ne boli ništa, slava Bogu, danas sam potpuno zdrav!

A, sutra ću možda imati nekih problema, snaći će me neka briga." Pusti sada razmišljanje o tome šta te "može sutra snaći" — ne bavi se time dok te nije snašlo. Bol ćeš trpeti kada te bude zabolelo, plakaćeš kada nastupi težak čas. Nemoj plakati već sada od straha jer se još uvek ništa nije desilo. Mnogi govore: "Toliko sam se bojala da će mi se desiti to i to, što se na kraju nije ni desilo. A, ja sam tako strepela unapred!"

Naše pomisli mogu da nas dovedu do stanja izbezumljenosti. Često oboljevamo, psihički ili čak i telesno, zbog svojih misli. Zato u svoj um treba da unosimo svetle misli, da čitamo Jevanđelje i da iz njega crpimo nadu i smelost i da govorimo: "Bog me neće ostaviti! Moj um neće sve gledati u crnim bojama! Život nije samo crn, razići će se današnji oblaci i zasijaće sunce!" Treba živeti radošću današnjega dana i biti svestan da će nam Bog možda već sutra dati da ispijemo i čašu žuči, ali će nam posle toga opet dati da pijemo čašu meda....

Profimedia

Neki čovek mi je rekao: "Oče, bio sam na Svetoj gori i upoznao sam sledeće starce...", pa je počeo da nabraja njihova imena. "Bio sam u Jerusalimu 16 puta! Bio sam kod starca tog i tog, kod starca onog i onog..." Ja sam u sebi prokomentarisao: "I ti si isti kao ja! Površan!" Kakve to veze ima što poznaješ ovog ili onog starca? Kakve? A, ako pitam tvoju ženu kakav si kod kuće, šta će mi ona reći o tebi? Hoće li mi ona reći: "Moj muž se vratio sa Svete gore kao anđeo"? U tome je stvar.

Da bi bio istinski radostan u životu, moraš iznutra da se promeniš. Crkva hoće da nas izmeni iznutra, a mi se obično menjamo samo spolja. Živimo kao ukrašen izlog, pokazujemo se kakvi u stvari nismo. Naš stvarni život, ono kakvi smo zaista, počinje tek kada zatvorimo vrata svoga doma! Bog nas i tada gleda, Bog gleda šta radimo kod kuće, kako razgovaramo sa našim ukućanima, kako se ponašamo u svakodnevici, kakvi smo zaista. U svojoj kući, iza zatvorenih vrata, mi svoj život činimo lepim i srećnim ili, pak, ružnim i nesrećnim”, zaključuje arhimandrit Andrej Konanos.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara