U vreme kada su Srbi bili izloženi brojnim napadima svojih komšija Albanaca, Mati Ilarija se hrabro suprotstavljala svim izazovima kako bi sačuvala duhovnu baštinu manastira.
Mati Ilarija (1918-2003) je ostavila neizbrisiv trag u istoriji manastira Svete Trojice u Mušutištu, čiji je bila igumanija u teškim vremenima za srpski narod na Kosovu i Metohiji.
U vreme kada su Srbi bili izloženi brojnim napadima svojih komšija Albanaca, Mati Ilarija se hrabro suprotstavljala svim izazovima kako bi sačuvala duhovnu baštinu manastira.
Provela je skoro tri decenije u manastiru Svete Trojice, čuvajući tradiciju i običaje srpskog naroda na ovim prostorima. Njen doprinos očuvanju duhovne i kulturne baštine ne može biti prenaglašen, jer je učinila sve da manastir bude sigurno utočište vernicima u vreme nemira.
- Imamo mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled nas seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u stomak… - pričala je tada mati.
Nakon perioda provedenog u manastiru Svete Trojice, Mati Ilarija je preuzela ulogu igumanije u manastiru Pokajnica, nastavljajući svoju misiju duhovnog vođstva i čuvanja tradicije.
Nakon niza verbalnih i fizičkih napada, kao i pretnji koje su upućivane monahinjama manastira, mati Ilarija i sestrinstvo su se našli u situaciji da se sami organizuju i brane od potencijalnih napada.
Ova neobična situacija za ženski manastir dovela je do toga da su monahinje morale da preduzmu nekonvencionalne mere kako bi se zaštitile od mogućih napadača.
U strahu od napada i krađa šume i stoke, mati Ilarija je bila primorana da uvek nosi pušku sa sobom, naročito kada bi sa ostalim sestrama odlazila u polje da obrađuje zemlju.
Jedan od ključnih faktora koji je uticao na odluku monahinja da se same organizuju i brane jeste tadašnji nedostatak pomoći države. Njihova borba za očuvanje imovine i lične bezbednosti ostala je neprimećena od strane nadležnih institucija, što ih je navelo da preuzmu stvar u svoje ruke i pronađu način da se efikasno zaštite.
Stalni strah od napada i silovanja bio je deo svakodnevnog života monahinja u manastiru. Ova teška situacija uticala je na njihovu svakodnevicu i rad u manastiru, ali ih nije sprečila da pruže otpor i preduzmu mere samoodbrane kako bi zaštitile sebe i svoju imovinu.
- Bila sam izložena životnoj opasnosti. Tuđi duh vremena izdajstva i mržnje dolazi... Manastir je uvek bio potcenjen. Uvek nas ismejavaju... Nikad nismo zaštićeni, pogotovo ovde na Kosovu. Ja ništa nisam ubila u životu. Znam da sve ima pravo na život i zato nemam pravo da ga uništim. U manastirima je monaštvo najsvetije, ali je i najprezrenije. Zamislite, uhvati nevernik da bije sveštenika, a tamo ima vernika koji neće da ga brane. Brani rod svoj - rekla je u filmu mati Ilarija tada.
Međutim, sudbina manastira se drastično promenila 1999. godine kada je miniran, a od njega je jedino ostao zvonik kao nemi svedok prošlih vremena. Ovo razaranje predstavlja jedan od najtužnijih događaja u istoriji manastira.
Film “Ilarija” o igumaniji manastira Svete Trojice na Kosovu, tačnije u Metohiji, snimljen avgusta 1980. godine u produkciji “Vardar filma” iz Skoplja, govori otvoreno o odbrani ovog manastira u Mušutištu, zbog čega je i bio zabranjen u Jugoslaviji onog vremena. Svakako predstavlja živo, neposredno i otvoreno svedočenje, zableženo filmskom kamerom i bez ikakvog upliva u veštačko “obogaćivanje” scenarija. Upravo to je predstavljalo razlog da film ne bude prikazan na tadašnjoj televiziji. Za prikazivanjem drugačijeg, lošijeg stanja, niti je postojala potreba, niti se moglo osmisliti stanje gore od onoga kakvo je zavladalo.
Prema pisanju Večernjih novosti od septembra 2016. godine, tamošnji Albanci tvrde da se “noću pred praznik crkve, čuje ženski plač”.
- Ne smem da govorim i ne smem da kažem (svoje) ime, ali vama da kažem: mi noću pred praznik crkve čujemo odozgo ženski plač” – kaže stari Albanac.
- Čitavu noć neko plače. Od toga se ne spava, a da kažem (javno), jutro ne bih dočekao.
Istoričari umetnosti kažu da su to uobičajene predstave sunca i meseca, ali teorije to nije umanjilo.
Istorija ove svetinje usko je povezana sa dolaskom Srba u Panonsku niziju i njihovim trudom da očuvaju pravoslavnu veru i tradiciju na tim prostorima.
Transplantacija organa menja sudbinu Nemca Johana Vagnera, otkrivajući mu snove o krvavoj prošlosti Balkana, duhovnim iskušenjima i ljubavi koja je prešla granice naroda.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve otvoreno je govorio o teškom položaju Srba na Kosovu i Metohiji, uskraćenoj slobodi kretanja i svetinjama koje su pod stalnim pritiskom – evropski parlamentarci obećali su da će preneti njegovu poruku u Brisel.
Razlika je i u vaskršnjoj trpezi.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Dok su vernici uzvikivali: „Čekamo Blagodatni oganj!“, policija je blokirala aerodrom, pretresla arhiepiskopa i oduzela mu pasoš. Moskovska patrijaršija osudila je ovaj čin kao grubo kršenje verskih sloboda i pozvala na hitnu istragu.
Kaže da i svešteničke porodice ovaj praznik provode kao i sve, uz jednu razliku.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Crkva je odlučila da instalira avatar sa veštačkom inteligencijom, pri čemu je nakon diskusije izabrana figura Isusa kao najbolje rešenje.
Episkopnovobrdski smatra da mnogi Albanci sa razlogom osećaju da te svetinje pripadaju i njima, zato što se u velikom broju slučajeva neko od njihovih predaka, kao pravoslavni Srbin, molio u tim svetinjama.
Među ubijenima i cele porordice, svetinje se masovno uništavaju, hrišćani u nemilosti nove vlasti Sirije.
Svaki veliki narod je u ljubavi Božjoj, govorio je vladika Atanasije.
Razlika je i u vaskršnjoj trpezi.
Dok su vernici uzvikivali: „Čekamo Blagodatni oganj!“, policija je blokirala aerodrom, pretresla arhiepiskopa i oduzela mu pasoš. Moskovska patrijaršija osudila je ovaj čin kao grubo kršenje verskih sloboda i pozvala na hitnu istragu.
Kaže da i svešteničke porodice ovaj praznik provode kao i sve, uz jednu razliku.
Pravoslavlje porodicu posmatra kao svetu zajednicu, blagoslovjenu od Boga.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U susret Vaskrsu, tradicionalno se farbaju jaja - najčešće crvenom, ali i drugim bojama. Jedno posebno jaje izdvaja se i čuva u kući tokom cele godine kao tzv. čuvarkuća.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
Prema predanju, Isus Hristos je na Veliku subotu telom u grobu, a dušom u Adu razrušio vrata pakla.
Dok društvene mreže i portali u trci za klikovima nude stotine savremenih načina da ispletete pogaču i ostala peciva za najveći hrišćanski praznik, na Svetoj gori se vekovima ne menja recept za Artos – sveti hleb koji se mesi u tišini, peva molitvama i čuva kao blagoslov.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
