U vreme kada su Srbi bili izloženi brojnim napadima svojih komšija Albanaca, Mati Ilarija se hrabro suprotstavljala svim izazovima kako bi sačuvala duhovnu baštinu manastira.
Mati Ilarija (1918-2003) je ostavila neizbrisiv trag u istoriji manastira Svete Trojice u Mušutištu, čiji je bila igumanija u teškim vremenima za srpski narod na Kosovu i Metohiji.
U vreme kada su Srbi bili izloženi brojnim napadima svojih komšija Albanaca, Mati Ilarija se hrabro suprotstavljala svim izazovima kako bi sačuvala duhovnu baštinu manastira.
Provela je skoro tri decenije u manastiru Svete Trojice, čuvajući tradiciju i običaje srpskog naroda na ovim prostorima. Njen doprinos očuvanju duhovne i kulturne baštine ne može biti prenaglašen, jer je učinila sve da manastir bude sigurno utočište vernicima u vreme nemira.
- Imamo mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled nas seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u stomak… - pričala je tada mati.
Nakon perioda provedenog u manastiru Svete Trojice, Mati Ilarija je preuzela ulogu igumanije u manastiru Pokajnica, nastavljajući svoju misiju duhovnog vođstva i čuvanja tradicije.
Nakon niza verbalnih i fizičkih napada, kao i pretnji koje su upućivane monahinjama manastira, mati Ilarija i sestrinstvo su se našli u situaciji da se sami organizuju i brane od potencijalnih napada.
Ova neobična situacija za ženski manastir dovela je do toga da su monahinje morale da preduzmu nekonvencionalne mere kako bi se zaštitile od mogućih napadača.
U strahu od napada i krađa šume i stoke, mati Ilarija je bila primorana da uvek nosi pušku sa sobom, naročito kada bi sa ostalim sestrama odlazila u polje da obrađuje zemlju.
Jedan od ključnih faktora koji je uticao na odluku monahinja da se same organizuju i brane jeste tadašnji nedostatak pomoći države. Njihova borba za očuvanje imovine i lične bezbednosti ostala je neprimećena od strane nadležnih institucija, što ih je navelo da preuzmu stvar u svoje ruke i pronađu način da se efikasno zaštite.
Stalni strah od napada i silovanja bio je deo svakodnevnog života monahinja u manastiru. Ova teška situacija uticala je na njihovu svakodnevicu i rad u manastiru, ali ih nije sprečila da pruže otpor i preduzmu mere samoodbrane kako bi zaštitile sebe i svoju imovinu.
- Bila sam izložena životnoj opasnosti. Tuđi duh vremena izdajstva i mržnje dolazi... Manastir je uvek bio potcenjen. Uvek nas ismejavaju... Nikad nismo zaštićeni, pogotovo ovde na Kosovu. Ja ništa nisam ubila u životu. Znam da sve ima pravo na život i zato nemam pravo da ga uništim. U manastirima je monaštvo najsvetije, ali je i najprezrenije. Zamislite, uhvati nevernik da bije sveštenika, a tamo ima vernika koji neće da ga brane. Brani rod svoj - rekla je u filmu mati Ilarija tada.
Međutim, sudbina manastira se drastično promenila 1999. godine kada je miniran, a od njega je jedino ostao zvonik kao nemi svedok prošlih vremena. Ovo razaranje predstavlja jedan od najtužnijih događaja u istoriji manastira.
Film “Ilarija” o igumaniji manastira Svete Trojice na Kosovu, tačnije u Metohiji, snimljen avgusta 1980. godine u produkciji “Vardar filma” iz Skoplja, govori otvoreno o odbrani ovog manastira u Mušutištu, zbog čega je i bio zabranjen u Jugoslaviji onog vremena. Svakako predstavlja živo, neposredno i otvoreno svedočenje, zableženo filmskom kamerom i bez ikakvog upliva u veštačko “obogaćivanje” scenarija. Upravo to je predstavljalo razlog da film ne bude prikazan na tadašnjoj televiziji. Za prikazivanjem drugačijeg, lošijeg stanja, niti je postojala potreba, niti se moglo osmisliti stanje gore od onoga kakvo je zavladalo.
Prema pisanju Večernjih novosti od septembra 2016. godine, tamošnji Albanci tvrde da se “noću pred praznik crkve, čuje ženski plač”.
- Ne smem da govorim i ne smem da kažem (svoje) ime, ali vama da kažem: mi noću pred praznik crkve čujemo odozgo ženski plač” – kaže stari Albanac.
- Čitavu noć neko plače. Od toga se ne spava, a da kažem (javno), jutro ne bih dočekao.
Istoričari umetnosti kažu da su to uobičajene predstave sunca i meseca, ali teorije to nije umanjilo.
Istorija ove svetinje usko je povezana sa dolaskom Srba u Panonsku niziju i njihovim trudom da očuvaju pravoslavnu veru i tradiciju na tim prostorima.
Transplantacija organa menja sudbinu Nemca Johana Vagnera, otkrivajući mu snove o krvavoj prošlosti Balkana, duhovnim iskušenjima i ljubavi koja je prešla granice naroda.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve otvoreno je govorio o teškom položaju Srba na Kosovu i Metohiji, uskraćenoj slobodi kretanja i svetinjama koje su pod stalnim pritiskom – evropski parlamentarci obećali su da će preneti njegovu poruku u Brisel.
Svetogorski starac objašnjava zašto sveta tajna ispovesti nije puko nabrajanje grešnih pomisli i kako duhovna budnost može doneti mir i duhovno jačanje.
U selu Ljubižda, nakon gotovo tri decenije tišine, raseljeni meštani su se ponovo sabrali oko svog hrama, pretvarajući bogosluženje u snažnu poruku opstanka Srba na Kosovu i Metohiji.
Sretenje se takođe naziva i "Hristovo sretenje u hramu" ili "Hristovo prikazanje".
Napustiti Svetu liturgiju bez ozbiljnog razloga smatra se velikim grehom, jer se time pokazuje nemar prema svetinji i prekida zajedništvo u najuzvišenijem trenutku sabranja Crkve.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Crkva je odlučila da instalira avatar sa veštačkom inteligencijom, pri čemu je nakon diskusije izabrana figura Isusa kao najbolje rešenje.
Izgradnja monaškog konaka iskorišćena je za optužbe protiv Srpske pravoslavne crkve i opštine Gračanica, uz narativ o "zaštiti kulturnog nasleđa" koji dolazi iz sredine u kojoj su crkve paljene.
Svetogorski starac objašnjava zašto sveta tajna ispovesti nije puko nabrajanje grešnih pomisli i kako duhovna budnost može doneti mir i duhovno jačanje.
Napustiti Svetu liturgiju bez ozbiljnog razloga smatra se velikim grehom, jer se time pokazuje nemar prema svetinji i prekida zajedništvo u najuzvišenijem trenutku sabranja Crkve.
I dobro i loše je od Gospoda.
Nevidljiva podvala na carigradskim pijacama, san arhiepiskopa i čudo koje je odredilo kako hrišćani do danas razumeju smrt, sećanje i vaskrsenje.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Nakon niza tvrdnji o"„selidbi" i navodnoj nelegalnoj izgradnji, Eparhija raško-prizrenska prvi put sistematski iznosi odluke Sabora, zakonske dozvole i stručna mišljenja, odbacujući optužbe koje su uzburkale javnost.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
