Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“ nas opominje ad oholost dolazi pred pogibao i da je nemar prema mislima prvi korak ka duhovnom padu. Ljudi ih prepuštaju stihiji, dozvoljavajući im da se roje i preplavljuju um, nesvesni da se upravo u toj unutrašnjoj zbrci prikrada đavo, polažući u srce zlo. Kada se jednom ustoliči u srcu, zlo čoveka tiho i neprimetno gura ka propasti, a na njemu ostaje – da se ili bori ili preda. Nažalost, kako Sveti Teofan ističe, retki biraju borbu, dok većina, „kao vezana“, srlja u greh.
“Oholost dolazi pred pogibao (Prič.16,18). Dakle, radi se o tome da treba da odbijamo zle misli, ako ne želimo da padamo. Međutim, o čemu se vodi najmanja briga? Baš o mislima. Njima se dozvoljava da se propinju koliko i kako hoće.
Niko ne misli da ih treba ukrotiti i usmeriti ka nekom korisnom i razumnom zanimanju. I tako se u toj unutrašnjoj gužvi prikrada đavo i polaže u srce zlo, obmanjuje ga i podstiče na rđavštinu. I sam ne primećujući kako, čovek postaje spreman na zlo. I njemu ostaje - ili da ispuni zlo koje je skovano u srcu, ili da se bori. No, teško nama što se ovog drugog gotovo niko ne laća, nego [gotovo] svi, kao vezani, idu ka zlu.”
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje.
U četvrtku treće sedmice Velikog posta Sveti Teofan Zatvornik upozorava da je jezik, ako mu se da na volju, najširi otvor kroz koji odlazi duhovna toplina
U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“ za četvrtak četvrte sedmice Velikog posta veliki duhovnik podseća na opasnosti popustljivosti prema telu i način na koji nas ona može udaljiti od dobra.
Grešnik misli da ga niko ne vidi, ali Božje oko sve zna – pokajanje je jedini put spasenja, poručuje svetitelj u svojim duhovnim poukama za utorak pete sedmice Velikog posta.