U pravoslavlju, manastiri su mnogo više od kamenih zidina — oni su živi stubovi naše vere, mesta gde se nebesko susreće sa zemaljskim, gde se duša odmara, pronalazi i obnavlja. Kada svetinja zapadne u zaborav, kada joj se zidovi uruše, tada nastupa molitva, vera i blagodat Božija, koja ih vraća u život i daje nov dah starim temeljima.
Priča o manastiru Svete Marine na dalekom grčkom ostrvu Andros upravo je jedno takvo svedočenje vere i čuda.
Godine 1975, Visokopreosvećeni mitropolit Sire, Tine i Androsa, gospodin Dorotej, prolazeći pored ruševina tog svetog manastira, duboko se rastužio zbog zapuštenog stanja u kojem se nalazio. Sa srcem ispunjenim molitvom obratio se Svetoj Marini, moleći je da ga udostoji da vidi obnovu njenog svetog doma pre nego što se upokoji.
Tada je zamolio svog đakona, jeromonaha Kiprijana — koji je ranije bio arhondarik čuvenog manastira Konstamonit na Svetoj Gori — da preuzme na sebe zadatak obnove manastira. Kiprijan je tada odbio ovu molbu.
Arhimandrit Kiprijan, sada je iguman obnovljenog manastira Svete Marine
Ali upravo te večeri, u snu, Svetiteljka mu se javlja i poručuje da ona sama, zajedno sa svojim sestrama monahinjama, mora da se vrati i ponovo nastani svetinju — jer bez njih obnove nema.
Kako je kasnije svedočio otac Kiprijan, koji je kasnije postao i iguman manastira:
— Nakon odbijanja, osetio sam nemir i popeo se u svoju sobu da se pomolim. Pred ikonom Svete Marine rekao sam: „Sveta moja Marino, ne gledaj na moju odbijenicu kao na odbijanje tvog svetog lika. Volim te, ti si mi najmilija od svih svetiteljki i znaš moju svetu želju.“
Spokojno sam legao da spavam, ali ne znam koliko je bilo sati kada sam osetio kako se cela soba zatrese, kao da je zemljotres. Pomislio sam: „Ako je zemljotres, neću uspeti da se spustim niz stepenice — zatrpaće me ruševine.“
Prekrstio sam se i rekao: „Ostani ovde, Kiprijane, pokrij se ćebetom i neka bude volja Božija.“
Tada sam osetio da me nešto podiže i prenosi na drugo mesto.
Probudio sam se sa mišlju da je obnova manastira nemoguća, jer su ostale samo gomile kamenja i gusta šuma. Dok sam razmišljao o tome, zid moje sobe se rascepao, i ukazao se put koji vodi ka vrhu planine.
Tri mlade monahinje išle su tim putem i rukom mi pokazivale da ostanem gde jesam.
Manastir Svete Marine
Kada su stigle do mene, prva mi se obratila: „Raduj se, Kiprijane…“ Uplašen, poklonio sam se i rekao: „Blagoslovite, prepodobne mati…“ Tada je odlučno rekla: „Manastir će se obnoviti, Kiprijane, i ti moraš poslušati zapovest svog vladike.“
Počeo sam da se pravdam, govoreći da nema vode, a ona me je odvela na jedno mesto u manastiru i rekla:
„Ovde imam vodu, Kiprijane, da pije celo ostrvo Andros!“ — svedočio je otac Kiprijan, prenosi grčki pravoslavni portal vimaorthodoxias.gr.
Zaista, upravo na tom mestu, koje je Svetiteljka ukazala, kasnije je pronađena obilna izvorska voda. Taj izvor postao je ne samo fizički uslov za obnovu, već i simbol duhovnog života koji se iznova razlio kroz svetinju.
Ovo svedočanstvo igumana Kiprijana nosi snažnu poruku o veri, poslušnosti i predanju. Kada je volja Božija na delu, i najrazrušenija mesta mogu ponovo da zasijaju. Tamo gde ljudske ruke odustanu, nebeska blagodat otvara puteve — kroz snove, svetitelje i čuda — ka novom životu svetinje.
Ovo narod veruje od pamtiveka, a nikada nije bilo tačno: svetac je iz Starog zaveta, a svetica iz vremena Rimskog carstva. Njih ne spajaju krvne veze, već samo narodna mašta i mitski strah od groma i ognja.
U duhovnoj pesmi koja plamti kao sama vera mučenice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički opevao je duhovnu snagu ove svetiteljke – kao primer nepokolebljive ljubavi prema Hristu i trijumfa nad zlom kroz molitvu i trpljenje.
Sveta mučenica Marina, koja je među narodom poznata kao Ognjena Marija, ubraja se među velike hrišćanske svetice, a njen dan je u crkvenom kalendaru označen crnim slovom, što govori o posebnom poštovanju koje joj se ukazuje.
Sveta Marina rođena je krajem trećeg veka tokom vladavine cara Dioklecijana u Južnoj Anadoliji, u Antiohiji.
