Ruska pravoslavna crkva/tatarstanska mitropolija,Freepik
I među verujućima se događa prekid trudnoće, a tada ostaje teško pitanje koje ne prestaje da progoni roditelje – gde odlaze nevine duše? Protojerej Aleksandar Ermulin govori o složenosti ovog pitanja i Božjem promislu.
Pravoslavna crkva u svom učenju jasno i nedvosmisleno osuđuje abortus, smatrajući ga prekidom života koji Bog daruje. Život, prema Svetom Pismu i Svetom Predanju, počinje od začeća, a svaki pokušaj njegovog prekidanja predstavlja greh protiv Boga i Njegove zapovesti: „Ne ubij“.
Ipak, i među verujućima se, nažalost, događa da dođe do namernog prekida trudnoće. A tada, naročito majke, ali i očevi, ostaju sami sa teškim mislima i grižom savesti, među kojima se često izdvaja jedno pitanje koje proganja – gde odlaze duše nerođene dece?
Na ovo bolno i složeno pitanje odgovara protojerej Aleksandar Ermulin, ističući da Crkva po ovom pitanju nema jedinstven dogmatski stav:
– Ovo je veoma složeno pitanje. Zašto? Zato što Crkva po tom pitanju nema jedinstveno mišljenje. Dakle, ne postoji nikakav dogmat ili neka – kao što, na primer, rade katolici – dogmatska konstitucija. Oni, kada okupe svoje sabore, potom donesu takva zvanična dokumenta. Kod nas nema takvog jedinstvenog dokumenta, niti postoji potpuno saglasno mišljenje svetih otaca Crkve. Mislim da vaše pitanje, uzgred budi rečeno, podstiče ozbiljnu bogoslovsku raspravu.
printskrin youtube/ Новости Татарстан 24
Protojerej Aleksandar Ermulin
Mesto pokoja ili rajske dveri?
Otac Aleksandar naglašava da, iako Crkva još nema zvaničan opštecrkveni odgovor, o ovom pitanju možemo razmišljati ovako:
– Budući da to dete, pošto nije ni u čemu krivo – zapravo, ono još nije ni rođeno – nije učinilo nijedan svesni greh, teško je poverovati da bi takva deca mogla otići na mesto nekog paklenog mučenja. Jednostavno, nema razloga za to, nema za šta da budu osuđena.
S druge strane, važno je razumeti da ona takođe nisu učinila ništa što bi im otvorilo rajske dveri. Zato mislim da Bog ima neki Svoj promisaoni plan o tome. On verovatno ima neko mesto pokoja, gde se ona nalaze u stanju radosti, mira i utehe.
U svom odgovoru, otac Aleksandar dodaje i ozbiljnu opomenu roditeljima, posebno onima koji svesno prekidaju trudnoću:
– Abortus je, u krajnjoj liniji, „muško lice“ – to je ipak veoma ozbiljan podsetnik na to kako su pogrešno živeli. Zato, dragi prijatelji, setimo se još jednom kakvu odgovornost nose roditelji te nerođene dece, jer im je Gospod dao to dete, a oni iz nekog svog sebičnog nagona nisu mogli da ga rode, odgaje i učine dostojnim hrišćaninom – zaključuje otac Aleksandar, prenosi portal foma.ru.
U pravoslavnom razumevanju, konačan sud o dušama nerođene dece pripada samo Bogu, Koji poznaje i srca roditelja i tajne puteve Svoga promisla. No, odgovornost za darovani život ostaje sveta i neizbrisiva – i u ovom, i u budućem veku.
Uspešna žena u inostranstvu, unapređenje u karijeri, neplanirana trudnoća – i odluka koja je već bila doneta. Sve do trenutka kada se, doslovno, dogodio Božiji dodir. Dirljiva priča o veri, savesti i čudu koje menja čoveka iz korena.
Pravoslavni hrišćanin je pozvan da neprestano radi na sebi - ne da bi bio bolji od drugih, već da bi bio bliži onome što je čovečno i božansko u njemu.
Sveti Jovan Lestvičnik je o požudi govorio kao o obmanjivačici čula, poroku koji ne priznaje granice, požaru koji se raspiruje dodirima, pogledima, mirisima i rečima.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
