U pravoslavnom učenju, pitanje vaskrsenja mrtvih vekovima intrigira vernike: šta se tačno događa posle Sudnjeg dana? Da li vaskrsavaju samo duše, koje su besmrtne, ili i tela pokojnika? Sveti Jovan Damaskin, jedan od najvećih teologa Crkve, daje jasan odgovor, osvetljavajući suštinu pravoslavne vere u život večni.
Vaskrsenje mrtvih - duša i telo ujedinjeni
„Verujemo pak i u vaskrsenje mrtvih. Jer biće, zaista će biti vaskrsenje mrtvih. A govoreći o vaskrsenju, imajmo na umu vaskrsenje tela. Naime, vaskrsenje je vaspostavljanje onoga što je palo; jer kako će vaskrsnuti duše koje su besmrtne? A ako smrt opisuju kao razdvajanje duše od tela, onda je vaskrsenje svakako, ponovno spajanje duše i tela, odnosno drugo vaspostavljanje razdvojenog i palog živog bića“, podseća Sveti Jovan Damaskin.
Ovim rečima jasno je da pravoslavna vera ne vidi smrt kao konačan kraj, već kao privremeno razdvajanje tela i duše. Duša ostaje besmrtna, ali vaskrsenje podrazumeva i ponovno spajanje sa telom, jer ljudsko biće nije samo duhovno, već i telesno stvorenje. Vaskrsenje, dakle, obnavlja ono što je palo – telo koje je bilo podložno smrti biće ponovo uspostavljeno u svojoj punini, zajedno sa besmrtnom dušom.
Nada i večni život kroz vaskrsenje
Za vernike, ovo učenje nosi ogromnu utehu i nadu. Smrt ne uništava čoveka u njegovoj suštini, već je prolazna, dok Bog obećava novi život – život večni u kojem će telo i duša biti ujedinjeni u potpunoj harmoniji. Sveti Jovan Damaskin nas podseća da je vaskrsenje stvarnost, a ne samo apstraktna ideja, i da predstavlja suštinsku nagradu pravde i vere.
Vernici kroz vekove pronalaze snagu u ovoj poruci: nada u vaskrsenje podseća nas da život ne prestaje smrću, već da se otvara u večnosti, gde će sva bića biti obnova onoga što je palo, u slavnom sjaju Božije milosti.
U besedi za 10. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički upozorava na iznenadni i neizbežni Sud koji će razotkriti svaku tajnu, razoriti sve prolazno i suditi svakom čoveku posebno – dan Gospodnji.
U besedi za 9. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da nas očekuje trenutak koji će zauvek razdvojiti pravedne od nepravednih, radost od žalosti, svetlost od tame — i da nas taj čas može zateći nespremne.
Veliki propovednik 19. veka nas uči da žalost nikada ne sme da prevlada veru i nadu u Boga: i kada je srce obuzeto tugom, molitva i nada otvaraju vrata utehe i smisla.
Dok nas mnogi strahovi parališu i udaljavaju od Boga, jedan jedini može postati putokaz ka vrlinama, molitvi i spasenju – strah od večnog gubitka.