Pravoslavlje nas uči da svaki događaj nosi Božiji smisao, da sreća nije nagrada izvan Boga i da je život vođen ljubavlju i milošću Pravednog – lekcija koja menja pogled na svaki naš trud i odluku.
Čovek kroz život često traži odgovore na pitanja koja nadmašuju svakodnevicu: da li je naš put unapred određen ili je sve posledica naših izbora? Pravoslavna tradicija vekovima nas podseća da ništa ne događa slučajno i da prava sreća ne leži u prolaznim užicima, već u prisustvu Božije volje i duhovnom životu.
– Ko prihvata „slepu sudbinu“, samo time priznaje da nije u stanju da shvati uzrok i smisao nekog događaja. Postoji li sudbina? Ako postoji sreća, ne postoji Sud. Ako postoji sreća, ne postoji vera. Ako postoji sreća, ne postoji Bog. Ako postoji sreća, ne postoji vrlina. Ako postoji sreća, ne postoji zlo. Ako postoji sreća, sve činimo nepravdeno i sve trpimo uzaludno.
Sveti Jovan Zlatoust kaže i ovo:
– Mit o „sreći“ i „sudbini“ ne važi. Jer ono što činimo, ne činimo iz nužde, već slobodom svoje volje.
A potom dodaje:
– Čemu služe borbe, napori i znoj radi vrline? Ako je nekome sudbina da postane dobar, čak i ako spava i hrče, postaće dobar… Ali takvog ne možemo nazvati dobrim, jer je postao dobar nužno, a ne slobodno.
Razmatrajući pitanje "sudbine", Sveti Jovan Zlatoust je rekao:
– Ako se nužno mora dogoditi ono što je zapisano u sudbini, bilo da se mi trudimo ili spavamo, onda neka nijedan zemljoradnik ne zapregne volove, nijedan ne vuče plug, nijedan ne kopa brazde u polju, nijedan ne seje seme, nijedan ne sadi i neka svi napuste svaku poljoprivrednu brigu i sede kod kuće i spavaju celu godinu, jer ono što je zapisano da se dogodi – dogodiće se…
Sveti Porfirije Kavsokalivit dodaje:
– Ništa se ne dešava slučajno… Sve ima svoj cilj. I ništa se ne događa bez postojanja uzroka. Ni iglica bora ne pada sa bora ako to ne želi Bog.
A Sveti Jakov Calikis upozorava:
– Srećan nije onaj koji dobija na lutriji, već onaj koji primi u svoj život Svetog Duha.
Sveti Anastasije Sinait ističe:
– Ako hrišćanin prizna „sreću“, onda je pao iz Hrišćanske vere i hrišćanskog duha.
Sveti vladika Nikolaj je govorio:
– Ko prihvata „slepu sudbinu“, time priznaje da nije u stanju da shvati uzrok i smisao nekog događaja. Ništa od onoga što se događa ljudima ne događa se bez Pravednog i Milostivog Boga. U suštini, astrologija je slepa pokornost sudbini.
I ava Zosim je bio direktan:
– „Sreća“ je pseudonim Boga, kada ne želimo da stavimo Njegov potpis.
Pravoslavlje nas uči da sudbina nije nepokolebljiva sila koja upravlja našim životom, a sreća nije prolazni užitak ili materijalna nagrada. Svaki događaj nosi Božiji smisao, a prava sreća leži u životu u skladu sa Bogom i slobodnoj volji kojom težimo vrlini. Naš put nije slepo određen, već vođen ljubavlju i milošću Pravednog Boga, a jedini cilj života je delovanje koje vodi ka večnosti i zajedništvu sa Njim.
U pravoslavnoj tradiciji, molitvenik se smatra duhovnim saputnikom svakog vernika.
Iguman manastira Svetog Nikole, otac Ignjatije, tvrdi da znakovi sa glinenih pločica prikazuju geometrijske obrasce, a ne reči, otvarajući novu perspektivu na jednu od najvećih arheoloških dilemma.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Svečanim činom osvećenja nekadašnje evangelističke crkve, mitropolit nemački Grigorije utemeljio je novi duhovni dom Srpske pravoslavne crkve na jugozapadu Nemačke.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 21. četvrtak po Duhovima prikazuje kako greh gnoji dušu i zašto je čišćenje uma prvi korak ka miru i Božjoj svetlosti.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
U pravoslavnoj tradiciji, molitvenik se smatra duhovnim saputnikom svakog vernika.
Iguman manastira Svetog Nikole, otac Ignjatije, tvrdi da znakovi sa glinenih pločica prikazuju geometrijske obrasce, a ne reči, otvarajući novu perspektivu na jednu od najvećih arheoloških dilemma.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 21. četvrtak po Duhovima prikazuje kako greh gnoji dušu i zašto je čišćenje uma prvi korak ka miru i Božjoj svetlosti.
Reči svetogorskog starca nas podsećaju da prava molitva i ljubav prema bližnjem počinju oslobađanjem srca od osuđivanja jer samo tada u nama može zasijati toplina Božje prisutnosti.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Ova svetiteljka, koju Srbi naročito poštuju, smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, ali i čuvarkom doma i porodice.
Reči svetogorskog starca nas podsećaju da prava molitva i ljubav prema bližnjem počinju oslobađanjem srca od osuđivanja jer samo tada u nama može zasijati toplina Božje prisutnosti.
Mladi Britanci primili su Svetu tajnu krštenja u parohiji Svetog Jovana Krstitelja u Halifaksu i postali deo duhovne porodice Srpske patrijaršije.
Jedno je kad te grize savest, a drugo je pokajanje, istakao je otac Vladimir.
