Pravoslavlje nas uči da svaki događaj nosi Božiji smisao, da sreća nije nagrada izvan Boga i da je život vođen ljubavlju i milošću Pravednog – lekcija koja menja pogled na svaki naš trud i odluku.
Čovek kroz život često traži odgovore na pitanja koja nadmašuju svakodnevicu: da li je naš put unapred određen ili je sve posledica naših izbora? Pravoslavna tradicija vekovima nas podseća da ništa ne događa slučajno i da prava sreća ne leži u prolaznim užicima, već u prisustvu Božije volje i duhovnom životu.
– Ko prihvata „slepu sudbinu“, samo time priznaje da nije u stanju da shvati uzrok i smisao nekog događaja. Postoji li sudbina? Ako postoji sreća, ne postoji Sud. Ako postoji sreća, ne postoji vera. Ako postoji sreća, ne postoji Bog. Ako postoji sreća, ne postoji vrlina. Ako postoji sreća, ne postoji zlo. Ako postoji sreća, sve činimo nepravdeno i sve trpimo uzaludno.
Sveti Jovan Zlatoust kaže i ovo:
– Mit o „sreći“ i „sudbini“ ne važi. Jer ono što činimo, ne činimo iz nužde, već slobodom svoje volje.
A potom dodaje:
– Čemu služe borbe, napori i znoj radi vrline? Ako je nekome sudbina da postane dobar, čak i ako spava i hrče, postaće dobar… Ali takvog ne možemo nazvati dobrim, jer je postao dobar nužno, a ne slobodno.
Razmatrajući pitanje "sudbine", Sveti Jovan Zlatoust je rekao:
– Ako se nužno mora dogoditi ono što je zapisano u sudbini, bilo da se mi trudimo ili spavamo, onda neka nijedan zemljoradnik ne zapregne volove, nijedan ne vuče plug, nijedan ne kopa brazde u polju, nijedan ne seje seme, nijedan ne sadi i neka svi napuste svaku poljoprivrednu brigu i sede kod kuće i spavaju celu godinu, jer ono što je zapisano da se dogodi – dogodiće se…
Sveti Porfirije Kavsokalivit dodaje:
– Ništa se ne dešava slučajno… Sve ima svoj cilj. I ništa se ne događa bez postojanja uzroka. Ni iglica bora ne pada sa bora ako to ne želi Bog.
A Sveti Jakov Calikis upozorava:
– Srećan nije onaj koji dobija na lutriji, već onaj koji primi u svoj život Svetog Duha.
Sveti Anastasije Sinait ističe:
– Ako hrišćanin prizna „sreću“, onda je pao iz Hrišćanske vere i hrišćanskog duha.
Sveti vladika Nikolaj je govorio:
– Ko prihvata „slepu sudbinu“, time priznaje da nije u stanju da shvati uzrok i smisao nekog događaja. Ništa od onoga što se događa ljudima ne događa se bez Pravednog i Milostivog Boga. U suštini, astrologija je slepa pokornost sudbini.
I ava Zosim je bio direktan:
– „Sreća“ je pseudonim Boga, kada ne želimo da stavimo Njegov potpis.
Pravoslavlje nas uči da sudbina nije nepokolebljiva sila koja upravlja našim životom, a sreća nije prolazni užitak ili materijalna nagrada. Svaki događaj nosi Božiji smisao, a prava sreća leži u životu u skladu sa Bogom i slobodnoj volji kojom težimo vrlini. Naš put nije slepo određen, već vođen ljubavlju i milošću Pravednog Boga, a jedini cilj života je delovanje koje vodi ka večnosti i zajedništvu sa Njim.
Spontani pobačaj često ne donosi samo tugu, već i niz teških pitanja, preispitivanja i unutrašnjih borbi.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Gruzijski svetitelj nas uči - umesto da čekamo da sreća ili nevolja dođu sami od sebe, svaka odluka i svaki čin oblikuju naš put ka spasenju.
Spontani pobačaj često ne donosi samo tugu, već i niz teških pitanja, preispitivanja i unutrašnjih borbi.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
