Kako prihvatiti nepravdu, izbeći osvetu i pronaći unutrašnju snagu - saznajte kroz pouke jednog od najvećih učitelja Crkve.
Koliko često pomislimo da smo zbog nepravde koju smo pretrpeli oštećeni više nego iko drugi? Sveti Jovan Zlatoust, veliki učitelj i propovednik, podseća nas da je istinsko trpljenje ono koje je doživeo naš Gospod – vezan, bičevan, udaran, pljuvan, podneo smrt najstrašniju i najponižavajuću, uprkos brojnim dobrim delima. Ako želimo da razumemo težinu nepravde, moramo prvo pogledati kroz prizmu njegovog iskustva i pouka.
– Kažeš da si mnogo nepravdi pretrpeo? Međutim, nisi pretrpeo ono što je pretrpeo Onaj, tvoj Gospod, koga su vezali, koga su bičevali, koga su udarali i pljuvali služitelji. Podneo je smrt – i kakvu smrt!
Sveti Jovan Zlatoust nas ne uči samo da prepoznamo veličinu trpljenja, već i da sami postanemo nosioci pravde i dobrote. Ako smo povredili nekoga, bilo poznatog ili nepoznatog, on nam pokazuje put: vrati i nadoknadi, podeli dobro s onima kojima je potrebno i time ublaži zlo koje je nastalo.
– Ako poznaješ one koje si oštetio, vrati im to, imitirajući Zakheja, i to s viškom. Ako pak ne poznaješ one koje si povredio, pokazujem ti drugi put, da ne budeš isključen iz spasenja: podeli ono što si stekao nepravdom onima kojima je potrebno. Tako ćeš ublažiti zlo.
Ali nepravda nije samo čin prema drugima – ona uništava i one koji je nanose i one prema kojima je učinjena. Zlatoust jasno objašnjava: onaj koji je pretrpeo nepravdu - postaje obuzet njome i pretvara se u roba gneva, straha, brige i unutrašnje uznemirnosti.
– Onaj koji nepravdu čini, obuzima ga gnev, pogađa ga bes, stvara u sebi nebrojene talase misli, pribegava nebrojenim sredstvima; obuzima ga strah, briga i trepet oko toga kako da sprovede nepravdu, a na kraju postiže samo da uništi sebe.
Vrhunac duhovne hrabrosti, prema Svetom Jovan Zlatoustu, nije samo u nečinjenju zla, već u tome da se ne osvetimo kada nas nepravedno povrede. Podneti nepravdu sa zahvalnošću Bogu – to je kruna trpljenja.
– Dobro je ne činiti nepravdu, ali još veća vrednost je ne osvetiti se kada budemo nepravedno povređeni. Podneti nešto nepravedno – to je kruna. Šta god nepravedno pretrpimo od nekoga, Bog to uzima u račun – ili radi oprosta naših greha, ili da nam dodeli nagradu.
On nas uči i sažaljenju prema onima koji nas povrede, jer svaka uvreda nosi sa sobom unutrašnju bolest onog koji je čini. Ako pogledamo kroz prizmu svetog, više ćemo sažaljevati nego gneviti.
– Kada te neko povredi, seti se pakla koje će ta osoba pretrpeti, i tada nećeš samo da se naljutiš na nju, nego ćeš i zaplakati.
Zlatoust nas poziva da budemo nepobedivi iznutra. Kao što grad ne može biti osvojen ako njegovi stanovnici ne izdaju unutrašnju tvrđavu, tako ni nepravedna dela drugih ne mogu nas povrediti ako čuvamo svoje misli, svoja osećanja i svoj duh.
– Niko ne može da me povredi niti da mi učini nepravdu – ni sam đavo – ako najpre ne učinim nepravdu i ne povredim sebe.
I na kraju, podseća nas da duhovna nepravda nije samo čin nasilja ili krađe, već i propust dobrih dela. Ako ne činimo dobro kada možemo, i to je nepravedno prema bližnjem.
– Ako je ovo u materijalnim pitanjima velika nepravda, koliko li je veća u duhovnim pitanjima, gde nije dovoljno samo ne činiti zlo, nego i propust dobrih dela nosi težinu.
Sveti Jovan Zlatoust nas poziva da trpljenje prihvatimo kao školu duhovne snage, oprost kao krunu, a dobrotu kao put koji oslobađa i nas i druge. Njegove reči ostaju trajni kompas za svakog vernika koji želi da živi u miru, pravdi i unutrašnjoj slobodi.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Podvižnik iz palestinske pustinje koji je kroz post, molitvu i tišinu izgradio put koji i danas nadahnjuje vernike da preispitaju sopstvene izbore.
Njegova jednostavna, ali oštra poruka razotkriva zašto nas svakodnevica lomi i kako da se izborimo, a da ne izgubimo lice ni dušu.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U pravoslavnom učenju ništa što nam se dešava nije slučajno, već deo delovanja duhovnih zakona koji vraćaju svako dobro i svako zlo, čak i kroz generacije.
Od nekih gubitaka se ljudi nikada sasvim ne oporave.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Njegova jednostavna, ali oštra poruka razotkriva zašto nas svakodnevica lomi i kako da se izborimo, a da ne izgubimo lice ni dušu.
U jednoj svojoj pouci svetogorski podvižnik opisuje preokret vrednosti u kojem se ono što je nekada budilo stid danas predstavlja kao napredak.
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za peti mesec 2026. leta Gospodnjeg, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Poslastica koja se ne jede na brzinu – prhka osnova od oraha i lagani šne od belanaca stvaraju desert koji opstaje danima i vraća duh porodičnih okupljanja.
