Kako prihvatiti nepravdu, izbeći osvetu i pronaći unutrašnju snagu - saznajte kroz pouke jednog od najvećih učitelja Crkve.
Koliko često pomislimo da smo zbog nepravde koju smo pretrpeli oštećeni više nego iko drugi? Sveti Jovan Zlatoust, veliki učitelj i propovednik, podseća nas da je istinsko trpljenje ono koje je doživeo naš Gospod – vezan, bičevan, udaran, pljuvan, podneo smrt najstrašniju i najponižavajuću, uprkos brojnim dobrim delima. Ako želimo da razumemo težinu nepravde, moramo prvo pogledati kroz prizmu njegovog iskustva i pouka.
– Kažeš da si mnogo nepravdi pretrpeo? Međutim, nisi pretrpeo ono što je pretrpeo Onaj, tvoj Gospod, koga su vezali, koga su bičevali, koga su udarali i pljuvali služitelji. Podneo je smrt – i kakvu smrt!
Sveti Jovan Zlatoust nas ne uči samo da prepoznamo veličinu trpljenja, već i da sami postanemo nosioci pravde i dobrote. Ako smo povredili nekoga, bilo poznatog ili nepoznatog, on nam pokazuje put: vrati i nadoknadi, podeli dobro s onima kojima je potrebno i time ublaži zlo koje je nastalo.
– Ako poznaješ one koje si oštetio, vrati im to, imitirajući Zakheja, i to s viškom. Ako pak ne poznaješ one koje si povredio, pokazujem ti drugi put, da ne budeš isključen iz spasenja: podeli ono što si stekao nepravdom onima kojima je potrebno. Tako ćeš ublažiti zlo.
Ali nepravda nije samo čin prema drugima – ona uništava i one koji je nanose i one prema kojima je učinjena. Zlatoust jasno objašnjava: onaj koji je pretrpeo nepravdu - postaje obuzet njome i pretvara se u roba gneva, straha, brige i unutrašnje uznemirnosti.
– Onaj koji nepravdu čini, obuzima ga gnev, pogađa ga bes, stvara u sebi nebrojene talase misli, pribegava nebrojenim sredstvima; obuzima ga strah, briga i trepet oko toga kako da sprovede nepravdu, a na kraju postiže samo da uništi sebe.
Vrhunac duhovne hrabrosti, prema Svetom Jovan Zlatoustu, nije samo u nečinjenju zla, već u tome da se ne osvetimo kada nas nepravedno povrede. Podneti nepravdu sa zahvalnošću Bogu – to je kruna trpljenja.
– Dobro je ne činiti nepravdu, ali još veća vrednost je ne osvetiti se kada budemo nepravedno povređeni. Podneti nešto nepravedno – to je kruna. Šta god nepravedno pretrpimo od nekoga, Bog to uzima u račun – ili radi oprosta naših greha, ili da nam dodeli nagradu.
On nas uči i sažaljenju prema onima koji nas povrede, jer svaka uvreda nosi sa sobom unutrašnju bolest onog koji je čini. Ako pogledamo kroz prizmu svetog, više ćemo sažaljevati nego gneviti.
– Kada te neko povredi, seti se pakla koje će ta osoba pretrpeti, i tada nećeš samo da se naljutiš na nju, nego ćeš i zaplakati.
Zlatoust nas poziva da budemo nepobedivi iznutra. Kao što grad ne može biti osvojen ako njegovi stanovnici ne izdaju unutrašnju tvrđavu, tako ni nepravedna dela drugih ne mogu nas povrediti ako čuvamo svoje misli, svoja osećanja i svoj duh.
– Niko ne može da me povredi niti da mi učini nepravdu – ni sam đavo – ako najpre ne učinim nepravdu i ne povredim sebe.
I na kraju, podseća nas da duhovna nepravda nije samo čin nasilja ili krađe, već i propust dobrih dela. Ako ne činimo dobro kada možemo, i to je nepravedno prema bližnjem.
– Ako je ovo u materijalnim pitanjima velika nepravda, koliko li je veća u duhovnim pitanjima, gde nije dovoljno samo ne činiti zlo, nego i propust dobrih dela nosi težinu.
Sveti Jovan Zlatoust nas poziva da trpljenje prihvatimo kao školu duhovne snage, oprost kao krunu, a dobrotu kao put koji oslobađa i nas i druge. Njegove reči ostaju trajni kompas za svakog vernika koji želi da živi u miru, pravdi i unutrašnjoj slobodi.
Ruski svetitelj govorio je o borbi sa strastima, promeni misli i delima koja čoveka vode ka Bogu.
Ovaj praznik čuva sećanje na pronalazak svetinje na Golgoti, njeno odnošenje u Persiju i povratak u Jerusalim, uz priču o caru Irakliju koji je Krst poneo bosonog.
Neke navike prenose se generacijama, ali nisu deo pravoslavnog predanja: evo šta treba izbegavati prilikom posete grobovima bližnjih.
Praznik Vozdviženja Časnog krsta posvećen je sećanju na pronalazak svetinje na Golgoti i njeno vraćanje u Jerusalim, a crkveni tipik za ovaj dan propisuje poseban oblik uzdržanja.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje.
Priča o čoveku koji je grešio ceo život, ali se iskreno pokajao, otkriva večni dijalog između ljudske nesavršenosti i božanske milosti – i pruža nadu svakome ko traži unutrašnje oslobođenje.
Pouka shi arhimandrita Ilije o duhovnom zdravlju razotkriva da svaka rana, ako se nosi sa verom, postaje znak Božje blizine, a ne kazne.
U pravoslavnom učenju ništa što nam se dešava nije slučajno, već deo delovanja duhovnih zakona koji vraćaju svako dobro i svako zlo, čak i kroz generacije.
Ruski svetitelj govorio je o borbi sa strastima, promeni misli i delima koja čoveka vode ka Bogu.
Neke navike prenose se generacijama, ali nisu deo pravoslavnog predanja: evo šta treba izbegavati prilikom posete grobovima bližnjih.
Praznik Vozdviženja Časnog krsta posvećen je sećanju na pronalazak svetinje na Golgoti i njeno vraćanje u Jerusalim, a crkveni tipik za ovaj dan propisuje poseban oblik uzdržanja.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Bog ih je, prema predanju, obdario i darom čudotvorstva, pa su kod njih dolazili brojni bolesnici tražeći isceljenje.
Kremast, mirisan i bogat, ovaj namaz od nekoliko dostupnih sastojaka odlično se slaže sa vrućom projom, hlebom, ali i kao dodatak jutarnjem ili glavnom obroku.
Od neprestane potrage za sigurnošću i zadovoljstvom do tišine, molitve i prihvatanja sopstvenog Krsta, put izlaska iz unutrašnjeg nemira počinje tamo gde savremeni čovek najmanje očekuje.
Pred novim hramom Sabora Svetog arhangela Gavrila patrijarha srpskog dočekali mitropolit Hrizostom, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i brojni verni narod.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
