ISTERIVANJE ĐAVOLA – SLUČAJEVI EGZORCIZMA OPISANI U BIBLIJI: Sveštenik podseća kako je Hristos izbavio dečaka iz kandži demona

Slučajevi kada je neko posednut demonima, koje opisuju jevanđelisti, omogućavaju da se stekne predstava o karakterističnim znacima ove bolesti. Od tih znakova, najtipičniji i svima zajednički jeste sledeći: posednuti ne priznaju da su bolesni i ne traže pomoć. Takvi ljudi nikada sami od sebe ne dolaze Hristu radi isceljenja — njih dovode k Njemu. Ili pak, Hristos ih Sam isceljuje iz Svoga milosrđa, ili na molbu njihovih rođaka i prijatelja.

Raznovrsnost posednuća

Po obliku posednuće je veoma raznovrsno. Najteži primer je posednuće dvojice gadarinskih ljudi, koji su godinama pokazivali nasilno bezumlje i neprestano se samoranjavali. Slučaj mesečara dečaka takođe je bio veoma težak, jer je u njemu bila pogođena i duša i telo, premda je bilo izvesnih razmaka i slabljenja napada između mladina.

Wikipedia

 

U drugim slučajevima posednuće, ne dodirujući dubinu ljudskog duha, pogađalo je samo pojedine organe (sluh, vid, govor) ili čitav telesni sklop (kao u slučaju žene koja je bila pogurena). Tako se može videti da posednuće može pogoditi dušu, telo, ili oboje zajedno. Iz ovoga se zaključuje da ne postoji određen „klinički“ skup simptoma za ovu bolest; to je bolest duha i može biti povezana s bilo kojom telesnom bolešću, zbog neraskidivog jedinstva ljudskog sastava. Đavo se koristi ljudskom slabošću, koja je posledica istočnog greha, da bi udario na najosetljiviju tačku.

U svakom slučaju, ne postoje „medicinski“ lekovi za posednuće. To je bolest duha i leči se isključivo duhovnim sredstvima. Ne treba grešiti u raspoznavanju posednuća: nije svaki slučaj epilepsije, niti svaki slučaj paranoje ili cirkularne psihoze — posednuće. Između toga nema znaka jednakosti, premda često postoje poklapanja, koja mogu razabrati samo istinski lekari neoštećeni predrasudama materijalističkog pogleda na svet.

Prema svedočanstvu Svetog Jovana Kronštatskog, karakter bolesti kod ogromne većine bolesnika u duševnim bolnicama jeste duhovne, a ne psihofizičke prirode.

Isceljenje mesečara, posednutog demonima

(Mt. 17, 14–21; Mk. 9, 14–29; Lk. 9, 37–42)

Isceljenje dečaka posednutog demonima dogodilo se u Galileji, dan nakon Preobraženja Gospodnjeg. Jevanđelist Matej daje kratak izveštaj o ovom čudu, koji drugi Sinoptici dopunjuju.

Shutterstock

 

Jevanđelje po Mateju kaže:

„I kada oni (to jest, Hristos i oni koji su Ga pratili na Tavor — Petar, Jakov i Jovan) dođoše mnoštvu, priđe Mu jedan čovek, klečeći pred Njim i govoreći: Gospode, pomiluj sina moga, jer je mesečar i muči se teško; jer mnogo puta pada u oganj, a mnogo puta i u vodu. I dovedoh ga učenicima Tvojim, i ne mogoše ga isceliti. A Isus odgovori i reče: O rode neverni i pokvareni, dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti? Dovedite ga Meni ovamo. I zapreti Isus đavolu, i iziđe iz njega; i ozdravi dete od onoga časa.“

Jevanđelist Marko iznosi živopisnu sliku Hristovog pojavljivanja pred narodom. On piše da, kada Hristos dođe, veliko mnoštvo okružilo je grupu Njegovih učenika i književnike iz Jerusalima, koji su se prepirali među sobom. Spor je, izgleda, bio žestok i neprijatan za učenike, ali je Hristov dolazak prekinuo raspravu.

„I odmah sav narod, ugledavši Ga, začudi se veoma, i pritrčavši, pozdravljaše Ga.“ Moguće je da je nebeska svetlost, koja je zasjala na Hristu na Tavoru, još uvek blistala u Njegovim očima i odražavala se na čitavom Njegovom telu, licu, glasu i pokretima.

Hristos upita književnike: „Šta raspravljate s njima?“ Ali oni ćutahu. Tada jedan čovek iz naroda odgovori i reče: „Učitelju, dovedoh k Tebi sina svoga, koji ima duha nemoga… i rekoh učenicima Tvojim da ga isteraju, ali ne mogoše.“

Može se pretpostaviti da je otac dečakov ranije pokušao da dovede sina neposredno Hristu, ali Ga tada nije zatekao, pa je pomoć potražio od učenika. Međutim, oni nisu uspeli da isteraju demona. Verovatno je upravo to bila tema spora između književnika i učenika, a ujedno i razlog njihovog stida.

SviatlanaLaza/Shutterstock

 

Simptomi dečakove bolesti

Iz svedočanstva Jevanđelista Marka može se dobiti potpuna slika karakterističnih simptoma bolesti ovog dečaka. Po spoljašnjim znacima, ona se u mnogo čemu podudara sa onim što savremena medicina naziva epilepsijom. Ipak, potpuno poistovećivanje ovde nije moguće.

Napadi su se javljali „o mladini“ i nastupali iznenada; u tim trenucima, kao da ga neko zgrabi, padao bi na zemlju, škrgutao zubima, pena mu je izlazila na usta, a telo mu se trzalo od grčeva. Činio je i pokušaje samouništenja, jer je „padao u oganj i u vodu“. U isto vreme bio je „gluv i nem“. Međutim, sama periodičnost napada — o mladini — potpuno je netipična za klasičnu epilepsiju.

Za lekare, uzrok napada leži u nepravilnostima moždane supstance ili sastava krvi. Za Jevanđeliste, takve nepravilnosti, ako ih ima, nisu uzrok, već posledica ulaska u čoveka tuđeg, patogenog duha. Dečakov otac bio je uveren da je njegov sin posednut „nemim duhom“, a njegova nesreća se sastojala u tome što učenici Hristovi nisu uspeli da ga iscele.

I gluvoća i nemost, premda se povremeno mogu javiti uz epilepsiju, nisu njen tipičan simptom. Još manje se može reći da je sklonost ka samoubistvu stalni znak te bolesti; to je, pre, retka pratilja. Zbog toga bi savremeni lekari slučaj iz Jevanđelja mogli svrstati u tzv. epilepsiju „psihogenog“ ili „histeričnog“ karaktera, ukorenjenu u ljudskoj psihi. A to, u osnovi, i nije netačno, jer je upravo patogeni duh, ovladavši psihom, izazivao sva patološka stanja u dečaku.

Hristovo čudo

Bolest dečaka bila je toliko teška da je učenici Hristovi nisu mogli izlečiti. Tada Hristos, žalosteći se u srcu i čudeći se neverju ljudi porobljenih zlom, reče: „O rode neverni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti?“ I zapovedi da mu dovedu dečaka. A dok se dečak približavao, „demon ga stade tresti, i pade na zemlju, i valjaše se penušeći“. Bio je to najžešći napad.

„I upita oca njegova: Od kada mu se to zbiva? A on reče: Od detinjstva.“ A potom, očajnim vapajem, otac se obrati Hristu: „Ako šta možeš, pomozi nam, smiluj se na nas.“ U tim rečima čulo se više nadanja nego vere. Tada Gospod, u Svome milosrđu, osnaži očevu nadu i probudi u njemu začetke vere: „Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje.“ I odmah, po rečima Jevanđeliste Marka, otac dečakov povika kroz suze: „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju!“ (Mk. 9, 19–24).

Ove reči ostale su nezaboravne. Vekovima ih ponavljaju svi koji su pritisnuti tugom i traže utehu u veri u Božiju pomoć. Iz patnje i suza nesrećnog oca rodila se vera koja je prevladala njegovo ranije neverje.

Dok se razgovor između Hrista i dečakovog oca odvijao, narod se sa svih strana okupljao da vidi čudo. Tada Isus zapreti nečistom duhu: „Duhu nemi i gluhi, zapovedam ti: iziđi iz njega i više ne ulazi u njega.“ Demon povika, silno ga zatrese i iziđe iz njega. Dečak posta kao mrtav, tako da mnogi rekoše: „Umro je.“ Ali Hristos ga podiže i preda ocu njegovom (Lk. 9, 42).

Kasnije, kada se narod razišao, učenici su nasamo pitali Hrista zašto oni sami nisu mogli isterati demona. Gospod im odgovori: „Zbog neverja vašega; jer zaista vam kažem: ako imate veru koliko zrno gorušičino, reći ćete ovoj gori: Pređi odavde tamo — i preći će; i ništa vam neće biti nemoguće“ (Mt. 17, 20). A zatim doda: „Ovaj se rod ne može isterati ničim drugim do molitvom i postom“ (Mk. 9, 29).

Istinski put isceljenja

Dakle, istinski put isceljenja ovakvih stradalnika, kako je Sam Hristos pokazao, jeste: vera, molitva i post.

A šta bi na ovakav Gospodnji savet rekli savremeni psihijatri, većinom zaraženi neverjem? Najverovatnije bi se samo nasmehnuli. Ali, avaj, njihov osmeh nema isceliteljsku silu i ne može izbaviti stradalnika iz kandži njegove teške bolesti.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara