Arhimandrit kritskog porekla, nekadašnji iguman manastira Iviron, ostavio je za sobom bogato duhovno nasleđe, stotine duhovne dece i spise koji će nastaviti da svetle kao putokaz pravoslavlju u savremenom svetu.
Tiho i smireno, kao što je i živeo, u Gospodu se upokojio starac Vasilije Gontikakis – svetogorac, podvižnik i učenjak čija je reč osvetljavala put mnogima. Njegov odlazak ostavio je duboku prazninu, ali i duhovno nasleđe koje ostaje kao živo svedočanstvo vere i ljubavi.
Opelo u manastiru Iviron
Kritskog porekla arhimandrit bio je "duhovni otac stotinama vernika", ostavivši za sobom bogatstvo koje se već ubraja u dragocenost cele pravoslavne crkve. Opelo će biti služeno u četvrtak, 18. septembra, u 14 časova u manastiru Iviron na Svetoj gori, gde je dugi niz godina sa smirenjem i doslednošću služio. Očekuje se prisustvo monaha, njegove duhovne dece, kao i vernika iz svih krajeva Grčke i inostranstva, koji će doći da odaju poslednju poštu.
Shutterstock/wabeno,vimaorthodoxias.gr
Otav Vavsilije bio je iguman manastira Ivirion
Više od monaha – duhovni učitelj
Otac Vasilije nije bio samo jedan svetogorac. Bio je učen čovek, pisac, nadahnitelj i pastir. Svojim spisima, besedama i javnim delovanjem darivao je svetlost pitanjima duhovnog života i dao snažno svedočanstvo o tome kako savremeni čovek može da pronađe put Hristov.
Kao proiguman manastira Iviron, stavio je u prvi plan duhovnu obnovu i živo iskustvo pravoslavlja, a postao je i most između svetogorske tradicije i savremenog sveta.
Glas koji se čuo van granica Svete gore
Njegova slava prešla je granice Grčke, učinivši ga poštovanim u čitavoj pravoslavnoj vaseljeni. Mnogi sveštenici, univerzitetski profesori i mirjani dolazili su kod njega po duhovne savete i pouke, a njegova krotost i mudrost postali su tačke oslonca, ističe starac Josif sa Svete gore, prenosi portal vimaorthodoxias.gr.
Upokojenje starca Vasilija ostavlja nenadoknadivu prazninu, ali njegovo delo ostaje živo i nastaviće da nadahnjuje pokolenja vernih. Sveta gora i vascelo pravoslavlje opraštaju se od duhovnog oca čiji će život i dela ostati kao zavet vere, smirenja i istinske ljubavi.
Grčka pravoslavna crkva
Starac Vasilije
Duhovno nasleđe starca Vasilija
Blaženopočivši starac Vasilije, nekadašnji iguman manastira Iviron, bio je jedna od najznačajnijih ličnosti savremenog monaštva. Rođen na Kritu, spojio je podvižničko iskustvo sa rečju, ostavljajući za sobom značajne knjige, članke i besede koje su uticale na duhovni život pravoslavlja.
U svojim tekstovima u "Vima tis Kirijakis" obrađivao je sa dubinom i bogoslovskom osetljivošću teme koje su se odnosile kako na Crkvu, tako i na društvo. Godine 2004. objavio je spis „Susret helenizma i hrišćanstva – Sukob između Fanara i Atina“, gde je analizirao unutarcrkvene napetosti u svetlu vekovne veze helenizma i pravoslavlja.
Još 1999. naglašavao je: "Crkva ne funkcioniše po svetovnim ustanovama. Ustanova i neodređenost slobode", ukazujući da Crkva ne može biti sputana svetovnim kategorijama.
Spisi koji ostaju
Među njegovim delima posebno mesto zauzimaju: „Božanstvena liturgija kao bogoslovska sveštenoradna“, „Oče naš – Tumačenje Gospodnje molitve“, „Dostojno jest – Devičanski praznik“ i „Položaj Presvete Bogorodice u Pravoslavnoj Crkvi“. Jednako su značajna i njegova razmatranja o odnosu nauke i pravoslavne teologije, kao i *„Pravoslavni pogled na čoveka po svetom Kozmi Etolskom“*.
Njegove reči doticale su se i teme obrazovanja i kulture: „Sveta gora i Evropska unija“, „Sveta gora i prosveta našeg naroda“, kao i tekstovi o „Savremenom monaškom životu“ i „Teologiji vizantijskih ikona“.
Putokaz u 21. veku
Nasleđe starca Vasilija ne ograničava se na Svetu goru. Njegovi tekstovi i besede ostaju duhovni putokaz za sve koji traže istinu i svetlost pravoslavlja u burnom 21. veku.
Nekadašnji iguman manastira Iviron i jedan od najznačajnijih duhovnih otaca 20. veka ostavio je neizbrisiv trag u životu Atosa i srpskoj bogoslovskoj misli, gde je generacijama prenosio duh liturgijske obnove i živu veru u Hrista.
Od Biblije i Talmuda do kabale i hrišćanske tradicije, izvori nude različita tumačenja: od Božijeg sluge i nebeskog protivnika do simbola unutrašnjeg nagona i sile tame koja oblikuje razumevanje dobra i zla.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Dok se broj dolazaka na Atos višestruko povećava usled ratova i nesigurnosti Svetoj zemlji, manastiri prvi put posle dugo vremena suočavaju se sa ozbiljnim izazovom.
Vozilo je sletelo s puta na nepristupačnom terenu nakon iznenadnog gubitka kontrole; sumnja se na zdravstveni problem, povređeni saputnik zbrinut u bolnici, bratstvo tuguje za poštovanim sabratom
Snažan udar od 4,9 stepeni pokrenuo je seriju slabijih potresa u kratkom razmaku, dok stručnjaci prate razvoj situacije i upozoravaju da će naredni sati biti ključni, iako za sada nema izveštaja o šteti i povređenima.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Razdvajamo autentično svedočanstvo o svetiteljki od mitova, uključujući i priču o navodnom susretu sa Staljinom, i otkrivamo kako je zaista izgledao njen život u vremenu progona i stradanja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
