Jerej Moskovske eparhije objašnjava zašto istinsko dobro nije pitanje moralne pristojnosti, već traganja za svetošću i Božijom blagodaću u svakodnevnom životu.
Neretko čujemo kako neko, pravdajući svoj izostanak sa nedeljnih i prazničnih liturgija, kaže: "Važnije je biti dobar čovek nego redovno ići u crkvu". Naizgled plemenita misao, često se izgovara s uverenjem da Bog više gleda na srce nego na prisustvo u hramu. Međutim, postavlja se pitanje – šta zapravo znači biti dobar čovek i da li se time zaista ispunjava ono na šta nas Hristos poziva?
Na to pitanje odgovara sveštenik Sergej Fejzulin, ističući da je pojam „dobar čovek“ u suštini relativan.
– Šta to znači biti dobar čovek? To je samo relativan pojam – svi ljudi su dobri. Bog je sve stvorio dobro, i čovek je kruna tvorevine, njen najsavršeniji deo – objašnjava otac Sergej. – Čovek može da se upodobi Bogu, jer je stvoren po liku Božijem. To je ujedno i naš zadatak – da taj lik otkrijemo u sebi, da Mu postanemo slični, da Mu postanemo rođeni. U tom smislu, svaki čovek je dobar, čak i predivan. Čovek je savršenstvo.
Ipak, dodaje on, u svakodnevnom govoru kada nekog nazivamo „dobrim čovekom“, obično mislimo na nekog ko je „čovek od reda“. A to, naglašava otac Sergej, nije pouzdan kriterijum.
– Svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš. Neko može biti izuzetan lekar, ali nepodnošljiv u ličnim odnosima. Drugi može biti spreman da pogine za Otadžbinu, a da pritom bude surov prema neprijatelju. Pa, da li je to dobar čovek? Za koga je dobar? – pita se otac Sergej.
Zato Crkva, kako kaže, ne poziva čoveka da bude samo dobar, jer je takva želja često zamka.
– Želja da budemo dobri sa svima nije ljubav prema čoveku, nego čovekougađanje i licemerje. O tome govori i Sam Gospod: Teško vama kada svi ljudi govore o vama dobro. Takvi ljudi troše duševnu snagu pokušavajući da se svima dopadnu, i time gube ono što je najvažnije – istinu i iskrenu ljubav – ističe otac Sergej, prenosi portal pravmir.ru..
– Nismo pozvani da budemo dobri, već sveti.
Ta misao oca Sergeja otvara suštinu hrišćanskog poziva. Svetost nije isto što i društveno prihvatljivo „dobročinstvo“. Svetost je neprestano preispitivanje sebe, osećaj da uvek nedostaje ljubavi, vere i nade.
– Paskal je govorio da se svi ljudi mogu podeliti na pravednike i grešnike. Pravednici su oni koji sebe smatraju grešnicima, a istinski grešnici su oni koji sebe smatraju pravednicima i dobrim ljudima. Jer, čim pomislimo da smo dobri – prestajemo da rastemo – podseća otac Sergej.
Takvo samozadovoljstvo, kaže, najveća je prepreka na putu ka Bogu.
– Čovek koji misli da je dovoljno dobar, prestaje da traga za Bogom. A onaj koji vidi svoju nemoć i nedostatak ljubavi – otvara prostor da Božija blagodat uđe u njegovo srce.
Crkva, prema njegovim rečima, ne služi da bi potvrdila našu dobrotu, već da bi nas naučila pokajanju – da vidimo i iscelimo svoju ranjenu dušu.
– Crkva ne poziva čoveka da bude dobar, to je najdublja zabluda. Crkva pomaže da osetimo svoju grehovnost i duboku narušenost ličnosti. Ali istovremeno, dok nas suočava sa našim manama, ona nas isceljuje – zaključuje otac Sergej Fejzulin.
Jer, kako kaže, ljubav nije zadovoljstvo sobom, već neprestano traganje za Bogom u sebi i drugima. A tek kada čovek to oseti, shvata da put ka istinskom dobru ne vodi samo kroz moralnu pristojnost – već kroz Liturgiju, pokajanje i svetost.
Da li je, dakle, važnije biti dobar čovek ili redovno ići u Crkvu?
Otac Sergej nam jasno pokazuje da se ta dva pojma ne suprotstavljaju – već dopunjuju. Crkva je, zapravo, mesto gde čovek uči da postane istinski dobar – onako kako nas Bog vidi, a ne kako nas svet meri.
Kako se ponašati u crkvi da bi duša zaista bila spremna za susret sa Bogom — saveti jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka koji i danas pomažu vernom narodu širom vaseljene.
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Drevna himna „Svjatij Bože, Svjatij Krјepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ prvi put je zapevana tokom zemljotresa u Carigradu, a i danas odzvanja hramovima kao molitva koja spaja ljude, anđele i Boga.
Pravoslavci danas proslavljaju Svete mučenike Paramona i Filumena po starom kalendaru, a po novom Svetog Spiridona Čudotvorca, dok katolici slave Gospu Guadalupsku, a u islamu i judaizmu je dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Jedna jednostavna, ali duboka metoda svetogorskog podviznika pokazuje kako se fokusiranom borbom protiv glavne strasti oslobađa duša i otvara put ka istinskoj unutrašnjoj slobodi.
Dvodnevni skup posvećen Prvom vaseljenskom saboru – 1.700 godina trajnog nasleđa na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu okupio je teologe, istoričare i crkvene velikodostojnike, uz izložbu umetničkih dela i bogat program predavanja.
Tokom posete Srbiji šeih Imran Hosein izneo je tumačenje proročanstava koja, kako tvrdi, ukazuju na burne događaje — od predstojećeg sukoba do simboličkog pomena Konstantinopolja.
Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Jedna jednostavna, ali duboka metoda svetogorskog podviznika pokazuje kako se fokusiranom borbom protiv glavne strasti oslobađa duša i otvara put ka istinskoj unutrašnjoj slobodi.
Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
Pitanje koje često izaziva nedoumice jeste da li je greh imati polne odnose dok traje post, a posebno da li je greh zatrudneti u tom periodu.
Sve češće se dešava da ljudi postove svede isključivo na izmenjen jelovnik.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Sve češće se dešava da ljudi postove svede isključivo na izmenjen jelovnik.
Ovaj rukopis nastao je samo nekoliko decenija nakon originalnog pisanja Jevanđelja, što ga čini jednim od najznačajnijih novozavetnih otkrića do danas.
Otac Onufrije Hilandarac u svojoj knjizi „Svetogorski kuvar s pričama“ otkrio je kako nastaje ovaj skroman hleb s prazilukom koji je vekovima hranio bratstvo.
