Jerej Moskovske eparhije objašnjava zašto istinsko dobro nije pitanje moralne pristojnosti, već traganja za svetošću i Božijom blagodaću u svakodnevnom životu.
Neretko čujemo kako neko, pravdajući svoj izostanak sa nedeljnih i prazničnih liturgija, kaže: "Važnije je biti dobar čovek nego redovno ići u crkvu". Naizgled plemenita misao, često se izgovara s uverenjem da Bog više gleda na srce nego na prisustvo u hramu. Međutim, postavlja se pitanje – šta zapravo znači biti dobar čovek i da li se time zaista ispunjava ono na šta nas Hristos poziva?
Na to pitanje odgovara sveštenik Sergej Fejzulin, ističući da je pojam „dobar čovek“ u suštini relativan.
– Šta to znači biti dobar čovek? To je samo relativan pojam – svi ljudi su dobri. Bog je sve stvorio dobro, i čovek je kruna tvorevine, njen najsavršeniji deo – objašnjava otac Sergej. – Čovek može da se upodobi Bogu, jer je stvoren po liku Božijem. To je ujedno i naš zadatak – da taj lik otkrijemo u sebi, da Mu postanemo slični, da Mu postanemo rođeni. U tom smislu, svaki čovek je dobar, čak i predivan. Čovek je savršenstvo.
Ipak, dodaje on, u svakodnevnom govoru kada nekog nazivamo „dobrim čovekom“, obično mislimo na nekog ko je „čovek od reda“. A to, naglašava otac Sergej, nije pouzdan kriterijum.
– Svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš. Neko može biti izuzetan lekar, ali nepodnošljiv u ličnim odnosima. Drugi može biti spreman da pogine za Otadžbinu, a da pritom bude surov prema neprijatelju. Pa, da li je to dobar čovek? Za koga je dobar? – pita se otac Sergej.
Zato Crkva, kako kaže, ne poziva čoveka da bude samo dobar, jer je takva želja često zamka.
– Želja da budemo dobri sa svima nije ljubav prema čoveku, nego čovekougađanje i licemerje. O tome govori i Sam Gospod: Teško vama kada svi ljudi govore o vama dobro. Takvi ljudi troše duševnu snagu pokušavajući da se svima dopadnu, i time gube ono što je najvažnije – istinu i iskrenu ljubav – ističe otac Sergej, prenosi portal pravmir.ru..
– Nismo pozvani da budemo dobri, već sveti.
Ta misao oca Sergeja otvara suštinu hrišćanskog poziva. Svetost nije isto što i društveno prihvatljivo „dobročinstvo“. Svetost je neprestano preispitivanje sebe, osećaj da uvek nedostaje ljubavi, vere i nade.
– Paskal je govorio da se svi ljudi mogu podeliti na pravednike i grešnike. Pravednici su oni koji sebe smatraju grešnicima, a istinski grešnici su oni koji sebe smatraju pravednicima i dobrim ljudima. Jer, čim pomislimo da smo dobri – prestajemo da rastemo – podseća otac Sergej.
Takvo samozadovoljstvo, kaže, najveća je prepreka na putu ka Bogu.
– Čovek koji misli da je dovoljno dobar, prestaje da traga za Bogom. A onaj koji vidi svoju nemoć i nedostatak ljubavi – otvara prostor da Božija blagodat uđe u njegovo srce.
Crkva, prema njegovim rečima, ne služi da bi potvrdila našu dobrotu, već da bi nas naučila pokajanju – da vidimo i iscelimo svoju ranjenu dušu.
– Crkva ne poziva čoveka da bude dobar, to je najdublja zabluda. Crkva pomaže da osetimo svoju grehovnost i duboku narušenost ličnosti. Ali istovremeno, dok nas suočava sa našim manama, ona nas isceljuje – zaključuje otac Sergej Fejzulin.
Jer, kako kaže, ljubav nije zadovoljstvo sobom, već neprestano traganje za Bogom u sebi i drugima. A tek kada čovek to oseti, shvata da put ka istinskom dobru ne vodi samo kroz moralnu pristojnost – već kroz Liturgiju, pokajanje i svetost.
Da li je, dakle, važnije biti dobar čovek ili redovno ići u Crkvu?
Otac Sergej nam jasno pokazuje da se ta dva pojma ne suprotstavljaju – već dopunjuju. Crkva je, zapravo, mesto gde čovek uči da postane istinski dobar – onako kako nas Bog vidi, a ne kako nas svet meri.
Kako se ponašati u crkvi da bi duša zaista bila spremna za susret sa Bogom — saveti jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka koji i danas pomažu vernom narodu širom vaseljene.
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Drevna himna „Svjatij Bože, Svjatij Krјepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ prvi put je zapevana tokom zemljotresa u Carigradu, a i danas odzvanja hramovima kao molitva koja spaja ljude, anđele i Boga.
Crkva od prvih vekova uči da su Liturgija, pomeni i iskrena molitva za pokojne dragocena pomoć njihovim dušama.
Čovek koji živi molitvom ne postaje ravnodušan prema svetu, već slobodan od robovanja okolnostima.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 8. mesec 2026. godine, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Bez kiselog kupusa i bez komplikovanja, ova letnja varijanta tradicionalnog specijaliteta donosi bogat ukus uz sveže povrće, paradajz, začine i nezaobilaznu aromu pečenja u rerni.
Bila je supruga svetog kneza Lazara, majka svetog despota Stefana i žena koja je u najtežim danima srpske istorije preuzela odgovornost za opstanak države i vere.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Crkva od prvih vekova uči da su Liturgija, pomeni i iskrena molitva za pokojne dragocena pomoć njihovim dušama.
Čovek koji živi molitvom ne postaje ravnodušan prema svetu, već slobodan od robovanja okolnostima.
Pozivajući se na svedočanstvo apostola Petra, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu 9. sedmice po Duhovima otkriva zašto se duhovna briga svetih ne završava zemaljskim životom.
Jedna od pouka velikog pravoslavnog duhovnika otkriva zašto čovek često vodi najteže borbe sa sopstvenim mislima, a ne sa onim što se zaista dogodilo.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Episkopa raško-prizrenskog Teodosija u drevnoj zadužbini cara Dušana dočekali su iguman Mihailo sa bratstvom i vernim narodom, nakon čega je počela sveta arhijerejska liturgija.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnu Makrinu po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležavaju Sveti sveštenomučenici Makaveji. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Alfonsa Marije de Liguorija, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna od pouka velikog pravoslavnog duhovnika otkriva zašto čovek često vodi najteže borbe sa sopstvenim mislima, a ne sa onim što se zaista dogodilo.
Najvažnije promene odnose se na sastav zakonodavnog tela, upravljanje državom i organizaciju pravosuđa.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
