Jerej Moskovske eparhije objašnjava zašto istinsko dobro nije pitanje moralne pristojnosti, već traganja za svetošću i Božijom blagodaću u svakodnevnom životu.
Neretko čujemo kako neko, pravdajući svoj izostanak sa nedeljnih i prazničnih liturgija, kaže: "Važnije je biti dobar čovek nego redovno ići u crkvu". Naizgled plemenita misao, često se izgovara s uverenjem da Bog više gleda na srce nego na prisustvo u hramu. Međutim, postavlja se pitanje – šta zapravo znači biti dobar čovek i da li se time zaista ispunjava ono na šta nas Hristos poziva?
Na to pitanje odgovara sveštenik Sergej Fejzulin, ističući da je pojam „dobar čovek“ u suštini relativan.
– Šta to znači biti dobar čovek? To je samo relativan pojam – svi ljudi su dobri. Bog je sve stvorio dobro, i čovek je kruna tvorevine, njen najsavršeniji deo – objašnjava otac Sergej. – Čovek može da se upodobi Bogu, jer je stvoren po liku Božijem. To je ujedno i naš zadatak – da taj lik otkrijemo u sebi, da Mu postanemo slični, da Mu postanemo rođeni. U tom smislu, svaki čovek je dobar, čak i predivan. Čovek je savršenstvo.
Ipak, dodaje on, u svakodnevnom govoru kada nekog nazivamo „dobrim čovekom“, obično mislimo na nekog ko je „čovek od reda“. A to, naglašava otac Sergej, nije pouzdan kriterijum.
– Svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš. Neko može biti izuzetan lekar, ali nepodnošljiv u ličnim odnosima. Drugi može biti spreman da pogine za Otadžbinu, a da pritom bude surov prema neprijatelju. Pa, da li je to dobar čovek? Za koga je dobar? – pita se otac Sergej.
Zato Crkva, kako kaže, ne poziva čoveka da bude samo dobar, jer je takva želja često zamka.
– Želja da budemo dobri sa svima nije ljubav prema čoveku, nego čovekougađanje i licemerje. O tome govori i Sam Gospod: Teško vama kada svi ljudi govore o vama dobro. Takvi ljudi troše duševnu snagu pokušavajući da se svima dopadnu, i time gube ono što je najvažnije – istinu i iskrenu ljubav – ističe otac Sergej, prenosi portal pravmir.ru..
– Nismo pozvani da budemo dobri, već sveti.
Ta misao oca Sergeja otvara suštinu hrišćanskog poziva. Svetost nije isto što i društveno prihvatljivo „dobročinstvo“. Svetost je neprestano preispitivanje sebe, osećaj da uvek nedostaje ljubavi, vere i nade.
– Paskal je govorio da se svi ljudi mogu podeliti na pravednike i grešnike. Pravednici su oni koji sebe smatraju grešnicima, a istinski grešnici su oni koji sebe smatraju pravednicima i dobrim ljudima. Jer, čim pomislimo da smo dobri – prestajemo da rastemo – podseća otac Sergej.
Takvo samozadovoljstvo, kaže, najveća je prepreka na putu ka Bogu.
– Čovek koji misli da je dovoljno dobar, prestaje da traga za Bogom. A onaj koji vidi svoju nemoć i nedostatak ljubavi – otvara prostor da Božija blagodat uđe u njegovo srce.
Crkva, prema njegovim rečima, ne služi da bi potvrdila našu dobrotu, već da bi nas naučila pokajanju – da vidimo i iscelimo svoju ranjenu dušu.
– Crkva ne poziva čoveka da bude dobar, to je najdublja zabluda. Crkva pomaže da osetimo svoju grehovnost i duboku narušenost ličnosti. Ali istovremeno, dok nas suočava sa našim manama, ona nas isceljuje – zaključuje otac Sergej Fejzulin.
Jer, kako kaže, ljubav nije zadovoljstvo sobom, već neprestano traganje za Bogom u sebi i drugima. A tek kada čovek to oseti, shvata da put ka istinskom dobru ne vodi samo kroz moralnu pristojnost – već kroz Liturgiju, pokajanje i svetost.
Da li je, dakle, važnije biti dobar čovek ili redovno ići u Crkvu?
Otac Sergej nam jasno pokazuje da se ta dva pojma ne suprotstavljaju – već dopunjuju. Crkva je, zapravo, mesto gde čovek uči da postane istinski dobar – onako kako nas Bog vidi, a ne kako nas svet meri.
Kako se ponašati u crkvi da bi duša zaista bila spremna za susret sa Bogom — saveti jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka koji i danas pomažu vernom narodu širom vaseljene.
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Drevna himna „Svjatij Bože, Svjatij Krјepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ prvi put je zapevana tokom zemljotresa u Carigradu, a i danas odzvanja hramovima kao molitva koja spaja ljude, anđele i Boga.
Jedna navika koju mnogi smatraju bezazlenom može da donese svađe, udaljavanje i unutrašnji nemir, a svetogorski starac pokazuje kako se kroz tišinu i pažljivo birane reči čuva duhovna snaga.
Grčki pevač bio je gost u Patrijaršijskom dvoru, a razgovor nije ostao samo na muzici i predstojećem koncertu. Dotakli su se vere, umetnosti i vrednosti koje povezuju bratske narode.
Pedesetdvogodišnjak je priveden nakon prijava građana, a pojedini mediji navode da je reč o mitropolitu naukratskom iz Aleksandrijske patrijaršije.
Obe su u miru skončale, ali se ne zna gde.
Ovo pravilo je uspostavljeno još u vreme Vizantije.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Jedna navika koju mnogi smatraju bezazlenom može da donese svađe, udaljavanje i unutrašnji nemir, a svetogorski starac pokazuje kako se kroz tišinu i pažljivo birane reči čuva duhovna snaga.
Pedesetdvogodišnjak je priveden nakon prijava građana, a pojedini mediji navode da je reč o mitropolitu naukratskom iz Aleksandrijske patrijaršije.
Ovo pravilo je uspostavljeno još u vreme Vizantije.
Mnogi podvižnici kroz vekove svedočili su da je upravo dar suza bio jedan od najvećih darova koje su primili tokom svog duhovnog života.
Raketa američkog PVO sistema "patriot" pogodila je kompleks Kijevsko-pečerske lavre, tvrdi Ministarstvo odbrane Rusije.
Pravoslavni vernici čvrsto veruju da mošti svetaca u Kijevsko-pečerskoj lavri imaju snažno isceljujuće dejstvo.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Neobičan specijalitet iz starih monaških rukopisa pokazuje da su manastirske kuhinje nekada bile mesta u kojima su nastajali iznenađujuće zanimljivi ukusi.
Kađenje nije samo drevni crkveni običaj već dubok simbol molitve, blagodati i prisustva Božjeg, čiji koreni sežu do starozavetnih vremena.
Misa u crkvi San Karlo al Lacareto održana je povodom praznika Presvetog Srca Isusovog, ali je pažnju javnosti privukla zbog duginih boja, spornog natpisa na majici učesnika i rasprava o promenama u delu Crkve u Italiji.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
