Jerej Moskovske eparhije objašnjava zašto istinsko dobro nije pitanje moralne pristojnosti, već traganja za svetošću i Božijom blagodaću u svakodnevnom životu.
Neretko čujemo kako neko, pravdajući svoj izostanak sa nedeljnih i prazničnih liturgija, kaže: "Važnije je biti dobar čovek nego redovno ići u crkvu". Naizgled plemenita misao, često se izgovara s uverenjem da Bog više gleda na srce nego na prisustvo u hramu. Međutim, postavlja se pitanje – šta zapravo znači biti dobar čovek i da li se time zaista ispunjava ono na šta nas Hristos poziva?
Na to pitanje odgovara sveštenik Sergej Fejzulin, ističući da je pojam „dobar čovek“ u suštini relativan.
– Šta to znači biti dobar čovek? To je samo relativan pojam – svi ljudi su dobri. Bog je sve stvorio dobro, i čovek je kruna tvorevine, njen najsavršeniji deo – objašnjava otac Sergej. – Čovek može da se upodobi Bogu, jer je stvoren po liku Božijem. To je ujedno i naš zadatak – da taj lik otkrijemo u sebi, da Mu postanemo slični, da Mu postanemo rođeni. U tom smislu, svaki čovek je dobar, čak i predivan. Čovek je savršenstvo.
Ipak, dodaje on, u svakodnevnom govoru kada nekog nazivamo „dobrim čovekom“, obično mislimo na nekog ko je „čovek od reda“. A to, naglašava otac Sergej, nije pouzdan kriterijum.
– Svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš. Neko može biti izuzetan lekar, ali nepodnošljiv u ličnim odnosima. Drugi može biti spreman da pogine za Otadžbinu, a da pritom bude surov prema neprijatelju. Pa, da li je to dobar čovek? Za koga je dobar? – pita se otac Sergej.
Zato Crkva, kako kaže, ne poziva čoveka da bude samo dobar, jer je takva želja često zamka.
– Želja da budemo dobri sa svima nije ljubav prema čoveku, nego čovekougađanje i licemerje. O tome govori i Sam Gospod: Teško vama kada svi ljudi govore o vama dobro. Takvi ljudi troše duševnu snagu pokušavajući da se svima dopadnu, i time gube ono što je najvažnije – istinu i iskrenu ljubav – ističe otac Sergej, prenosi portal pravmir.ru..
– Nismo pozvani da budemo dobri, već sveti.
Ta misao oca Sergeja otvara suštinu hrišćanskog poziva. Svetost nije isto što i društveno prihvatljivo „dobročinstvo“. Svetost je neprestano preispitivanje sebe, osećaj da uvek nedostaje ljubavi, vere i nade.
– Paskal je govorio da se svi ljudi mogu podeliti na pravednike i grešnike. Pravednici su oni koji sebe smatraju grešnicima, a istinski grešnici su oni koji sebe smatraju pravednicima i dobrim ljudima. Jer, čim pomislimo da smo dobri – prestajemo da rastemo – podseća otac Sergej.
Takvo samozadovoljstvo, kaže, najveća je prepreka na putu ka Bogu.
– Čovek koji misli da je dovoljno dobar, prestaje da traga za Bogom. A onaj koji vidi svoju nemoć i nedostatak ljubavi – otvara prostor da Božija blagodat uđe u njegovo srce.
Crkva, prema njegovim rečima, ne služi da bi potvrdila našu dobrotu, već da bi nas naučila pokajanju – da vidimo i iscelimo svoju ranjenu dušu.
– Crkva ne poziva čoveka da bude dobar, to je najdublja zabluda. Crkva pomaže da osetimo svoju grehovnost i duboku narušenost ličnosti. Ali istovremeno, dok nas suočava sa našim manama, ona nas isceljuje – zaključuje otac Sergej Fejzulin.
Jer, kako kaže, ljubav nije zadovoljstvo sobom, već neprestano traganje za Bogom u sebi i drugima. A tek kada čovek to oseti, shvata da put ka istinskom dobru ne vodi samo kroz moralnu pristojnost – već kroz Liturgiju, pokajanje i svetost.
Da li je, dakle, važnije biti dobar čovek ili redovno ići u Crkvu?
Otac Sergej nam jasno pokazuje da se ta dva pojma ne suprotstavljaju – već dopunjuju. Crkva je, zapravo, mesto gde čovek uči da postane istinski dobar – onako kako nas Bog vidi, a ne kako nas svet meri.
Kako se ponašati u crkvi da bi duša zaista bila spremna za susret sa Bogom — saveti jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka koji i danas pomažu vernom narodu širom vaseljene.
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Drevna himna „Svjatij Bože, Svjatij Krјepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ prvi put je zapevana tokom zemljotresa u Carigradu, a i danas odzvanja hramovima kao molitva koja spaja ljude, anđele i Boga.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Jovana Vethopeščernika po starom i Svetog Atanasija Velikog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Atanasija Velikog, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Podvižnik iz palestinske pustinje koji je kroz post, molitvu i tišinu izgradio put koji i danas nadahnjuje vernike da preispitaju sopstvene izbore.
Njegova jednostavna, ali oštra poruka razotkriva zašto nas svakodnevica lomi i kako da se izborimo, a da ne izgubimo lice ni dušu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Njegova jednostavna, ali oštra poruka razotkriva zašto nas svakodnevica lomi i kako da se izborimo, a da ne izgubimo lice ni dušu.
U jednoj svojoj pouci svetogorski podvižnik opisuje preokret vrednosti u kojem se ono što je nekada budilo stid danas predstavlja kao napredak.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za peti mesec 2026. leta Gospodnjeg, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Poslastica koja se ne jede na brzinu – prhka osnova od oraha i lagani šne od belanaca stvaraju desert koji opstaje danima i vraća duh porodičnih okupljanja.
