Jerej Moskovske eparhije objašnjava zašto istinsko dobro nije pitanje moralne pristojnosti, već traganja za svetošću i Božijom blagodaću u svakodnevnom životu.
Neretko čujemo kako neko, pravdajući svoj izostanak sa nedeljnih i prazničnih liturgija, kaže: "Važnije je biti dobar čovek nego redovno ići u crkvu". Naizgled plemenita misao, često se izgovara s uverenjem da Bog više gleda na srce nego na prisustvo u hramu. Međutim, postavlja se pitanje – šta zapravo znači biti dobar čovek i da li se time zaista ispunjava ono na šta nas Hristos poziva?
Na to pitanje odgovara sveštenik Sergej Fejzulin, ističući da je pojam „dobar čovek“ u suštini relativan.
– Šta to znači biti dobar čovek? To je samo relativan pojam – svi ljudi su dobri. Bog je sve stvorio dobro, i čovek je kruna tvorevine, njen najsavršeniji deo – objašnjava otac Sergej. – Čovek može da se upodobi Bogu, jer je stvoren po liku Božijem. To je ujedno i naš zadatak – da taj lik otkrijemo u sebi, da Mu postanemo slični, da Mu postanemo rođeni. U tom smislu, svaki čovek je dobar, čak i predivan. Čovek je savršenstvo.
Ipak, dodaje on, u svakodnevnom govoru kada nekog nazivamo „dobrim čovekom“, obično mislimo na nekog ko je „čovek od reda“. A to, naglašava otac Sergej, nije pouzdan kriterijum.
– Svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš. Neko može biti izuzetan lekar, ali nepodnošljiv u ličnim odnosima. Drugi može biti spreman da pogine za Otadžbinu, a da pritom bude surov prema neprijatelju. Pa, da li je to dobar čovek? Za koga je dobar? – pita se otac Sergej.
Zato Crkva, kako kaže, ne poziva čoveka da bude samo dobar, jer je takva želja često zamka.
– Želja da budemo dobri sa svima nije ljubav prema čoveku, nego čovekougađanje i licemerje. O tome govori i Sam Gospod: Teško vama kada svi ljudi govore o vama dobro. Takvi ljudi troše duševnu snagu pokušavajući da se svima dopadnu, i time gube ono što je najvažnije – istinu i iskrenu ljubav – ističe otac Sergej, prenosi portal pravmir.ru..
– Nismo pozvani da budemo dobri, već sveti.
Ta misao oca Sergeja otvara suštinu hrišćanskog poziva. Svetost nije isto što i društveno prihvatljivo „dobročinstvo“. Svetost je neprestano preispitivanje sebe, osećaj da uvek nedostaje ljubavi, vere i nade.
– Paskal je govorio da se svi ljudi mogu podeliti na pravednike i grešnike. Pravednici su oni koji sebe smatraju grešnicima, a istinski grešnici su oni koji sebe smatraju pravednicima i dobrim ljudima. Jer, čim pomislimo da smo dobri – prestajemo da rastemo – podseća otac Sergej.
Takvo samozadovoljstvo, kaže, najveća je prepreka na putu ka Bogu.
– Čovek koji misli da je dovoljno dobar, prestaje da traga za Bogom. A onaj koji vidi svoju nemoć i nedostatak ljubavi – otvara prostor da Božija blagodat uđe u njegovo srce.
Crkva, prema njegovim rečima, ne služi da bi potvrdila našu dobrotu, već da bi nas naučila pokajanju – da vidimo i iscelimo svoju ranjenu dušu.
– Crkva ne poziva čoveka da bude dobar, to je najdublja zabluda. Crkva pomaže da osetimo svoju grehovnost i duboku narušenost ličnosti. Ali istovremeno, dok nas suočava sa našim manama, ona nas isceljuje – zaključuje otac Sergej Fejzulin.
Jer, kako kaže, ljubav nije zadovoljstvo sobom, već neprestano traganje za Bogom u sebi i drugima. A tek kada čovek to oseti, shvata da put ka istinskom dobru ne vodi samo kroz moralnu pristojnost – već kroz Liturgiju, pokajanje i svetost.
Da li je, dakle, važnije biti dobar čovek ili redovno ići u Crkvu?
Otac Sergej nam jasno pokazuje da se ta dva pojma ne suprotstavljaju – već dopunjuju. Crkva je, zapravo, mesto gde čovek uči da postane istinski dobar – onako kako nas Bog vidi, a ne kako nas svet meri.
Kako se ponašati u crkvi da bi duša zaista bila spremna za susret sa Bogom — saveti jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka koji i danas pomažu vernom narodu širom vaseljene.
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Drevna himna „Svjatij Bože, Svjatij Krјepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ prvi put je zapevana tokom zemljotresa u Carigradu, a i danas odzvanja hramovima kao molitva koja spaja ljude, anđele i Boga.
Ajet 42:15 sura Eš-Šura nas uči kako istrajati u veri, poštovati različitosti i ostati smiren čak i pod pritiskom okoline.
Veliki duhovnik sa Svete gore iz 20. veka nas podseća da svaka tuga nosi svoju svrhu; kroz molitvu i predanje, pravoslavlje pretvara teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru.
Jerej Moskovske eparhije objašnjava zašto istinsko dobro nije pitanje moralne pristojnosti, već traganja za svetošću i Božijom blagodaću u svakodnevnom životu.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Učinio je veliku uslugu crkvi time što je, prema jevrejskom tekstu, ispravio mnoga mesta u Svetom pismu, koja su jeretici iskvarili.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Veliki duhovnik sa Svete gore iz 20. veka nas podseća da svaka tuga nosi svoju svrhu; kroz molitvu i predanje, pravoslavlje pretvara teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Sveti oci nas uče da je čovek mali svet, mikrokosmos i kada se u njemu uspostavi mir, taj mir se širi i na druge.
U besedi za 21. Ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički Vladika objašnjava kako sila Božjeg anđela pomaže onima koji se Njega boje, razbijajući svaku nepravdu i donoseći utehu u najmračnijim trenucima života.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Ova svetiteljka, koju Srbi naročito poštuju, smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, ali i čuvarkom doma i porodice.
Uz svetlost sveća i miris tamjana, verni narod se okuplja da prinese darove, osvešta slavske kolače i pokloni se moštima najpoštovanije svetiteljke u srpskom narodu.
U besedi za 21. Ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički Vladika objašnjava kako sila Božjeg anđela pomaže onima koji se Njega boje, razbijajući svaku nepravdu i donoseći utehu u najmračnijim trenucima života.
Od vizantijskog stila do lokalnih motiva, ikonografski prikazi Prepodobne mati Paraskeve čuvaju priču o njenom asketskom životu, zagovorništvu i vezi sa narodom kroz vekove.
Velika je sila reči upućenih ovoj prepodobnoj svetiteljki, čiji zagovor donosi utehu, snagu i mir duši, a vekovima je stub vere i nade u srcima srpskog naroda.
