Majčinska ljubav je bezuslovna i neograničena.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Kršteno kumstvo u pravoslavlju nije samo običaj, već istinsko duhovno srodstvo koje nastaje u svetoj tajni krštenja.
Mnogi podvizi koji se u hrišćanskom životu smatraju uzvišenim - post, molitva, milostinja - mogu izgubiti svoju suštinu ukoliko postanu sredstvo za zadobijanje ljudskog priznanja.
Od prvog znaka krsta na ulazu do pričešća i izlaska iz hrama, svaki pokret ima svoje značenje – zašto su tišina, pažnja i unutrašnja sabranost ključni i šta vernici najčešće rade pogrešno, a da toga nisu ni svesni.
U besedi za utorak 2. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači reči apostola Pavla o vaskrsenju, uz sliku novog života koji ne briše čoveka, već ga preobražava u nešto što nadilazi truležnost i kraj.
U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.
Crkva uči da je molitva za pokoj duše jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi, jer pruža ono što upokojeni sami više ne mogu da učine za sebe.
Sveštenik objašnjava zašto ovaj čuvar praznika, posta i porodičnog reda ima mesto koje nijedna aplikacija ne može da zameni.
U besedi za sredu druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako se iza jedne slike iz Jevanđelja krije drugačije razumevanje života, žrtve i ploda koji dolazi neočekivano.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Govoreći o pticama, veliki srpski duhovnik ostavio je snažnu pouku o nezadovoljstvu koje čovek sam nosi u sebi i miru koji počinje tek onda kada nauči da bude blagodaran.
Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.
Predstojatelj Srpske pravoslavne crkve služio je liturgiju u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja, a posebnu pažnju izazvali su darovi, poruke o Časnom Pojasu i dodela najvišeg monaškog čina igumanu manastira Podmajne.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Dok su vernici u tišini prilazili Časnom pojasu i ostavljali priloge, malo ko je slutio da će ti darovi postati pomoć porodicama na Kosovu i Metohiji koje žive u neizvesnosti, ali čuvaju veru i ognjišta.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Pouka svetogorskog starca otkriva kako se iz osećaja nepravde rađa sukob među ljudima i na koji način se taj tihi mehanizam može prekinuti pre nego što preraste u razdor između najbližih.
Hiljade ljudi satima čekaju u tišini pred Časnim pojasom, stvarajući prizor koji menja sliku grada i otvara pitanje duhovne stvarnosti Srbije.
Jednostavan recept iz pravoslavne tradicije spaja šumske plodove, miris luka i sporo pečenje pod sačem, u jelo koje je hranilo generacije tokom posta.
