MOLITVA BOGORODICI KOJA DONOSI UTEHU: Možete je izgovarati stalno, a Grci je izuzetno poštuju
Posvetimo se stoga, molitvi, jer je velika njena sila.
Ovaj praznik podseća nas na moć molitve i neiscrpnu duhovnu snagu koja se prenosi generacijama kroz vekove i prostore, od drevnog Carigrada do današnje Srbije.
Srpska pravoslavna crkva 15. juna slavi praznik Polaganja rize Presvete Bogorodice u drevnoj Vlahernskoj crkvi u Carigradu. Ovaj sveti dan duboko učvršćuje veru vernika kroz priču koja nas vraća u doba cara Lava Velikog, kada su carica Verina i patrijarh Genadije pratili dva plemenita carigradska plemića, Galvija i Kandida, na hodočašću po Svetoj zemlji.
U Nazaretu, u kući jedne pravedne Jevrejke, Galvije i Kandid otkriše tajnu odaju u kojoj je čuvana riza Presvete Bogorodice. Vera u Njenu svetost brzo se raširi, jer su mnogi bolesni i nevoljni, moleći se pred ovom dragocenom svetinjom, nalazili utehu, snagu i isceljenje.
Oduševljeni čudesnim dejstvom rize, Galvije i Kandid je sa velikom radošću prenesoše u Carigrad, a ovu divnu vest s ljubavlju preneseše caru i patrijarhu, koji je dočekaše sa velikim poštovanjem i svečanošću.

Prenos rize u Carigrad obeležio je svečano otvaranje Vlahernske crkve, sagrađene na obali zaliva nazvanog po Skitskom vojvodi Vlaherni. Od tog vremena, praznik Položenja rize Presvete Bogorodice postao je godišnja duhovna svečanost, podsećajući vernike na snagu vere, čudo molitve i neizmernu majčinsku zaštitu Presvete Bogorodice.
Vernici Srpske pravoslavne crkve sa dubokim poštovanjem obeležavaju ovaj praznik, moleći se i zahvaljujući Bogorodici za njen neprestani blagoslov i nebesku zaštitu, čuvajući tako bogato duhovno nasleđe koje ih povezuje sa drevnom tradicijom i tajnama vere.
Ovaj praznik nas poziva da, oslanjajući se na zagovor Presvete Bogorodice, produbimo svoju duhovnu povezanost sa Bogom i jedni sa drugima u ljubavi i nadi.
Posvetimo se stoga, molitvi, jer je velika njena sila.
Majka u pravoslavlju i u očima Boga, nije samo stub porodice - ona je prva učiteljica vere.
Mnogi supružnici svedoče da su, posle hodočašća u keliju ovog sveca na Egini i iskrenih molitava, dobili decu, a vernici veruju da ovaj svetitelj pomaže i u teškim životnim borbama, iskušenjima i molitvama za zaštitu porodice i naroda.
Na petu godišnjicu pretvaranja velike pravoslavne svetinje u džamiju, turski predsednik izazvao ogorčenje sveta rečima da je oslobodio spomenik i vratio ga „molitvi Muhameda“.
Ovaj praznik obeležavamo uz molitvu i zahvalnost Majci Božjoj za njen blagoslov i zaštitu. Na taj način čuvamo duhovno nasleđe koje nas povezuje s drevnom tradicijom vere i svetosti.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Sveti apostol i jevanđelist Matej bio je jedan od dvanaestorice Isusovih apostola, nekadašnji carinik iz Kapernauma koji je ostavio sve da bi ga sledio.
Sva trojica su bila ugledni građani Edeski koji su postradali zbog vere u Hrista.
U momentu kada je on razapet, otvorila se zemlja i progatula sudiju i mnoge druge neznabošce.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Iako se najčešće vezuje za uzdržavanje od određene vrste hrane, Crkva stalno naglašava da je suština posta mnogo dublja.
Jednostavni sastojci, strpljiva priprema i mirna rutina manastirskog života pretvaraju običan obrok u trenutak tihe kontemplacije i uživanja.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.