Uoči praznika Silaska Svetog Duha, vernici pale sveće i uznose molitve, verujući da se u zajedničkom bogosluženju briše granica između sećanja i nade u večni život.
Duhovske zadušnice (Letnje zadušnice), koje Srpska pravoslavna crkva obeležava u subotu uoči praznika Silaska Svetog Duha na apostole, ove godine je to 30. maj, okupljaju vernike u tiho sećanje na upokojene, ali i u molitvu koja, prema crkvenom shvatanju, prevazilazi granice vremena i zaborava.
U crkvama širom zemlje služi se sveta liturgija i parastos, uz čitanje molitava za sve preminule, od najbližih članova porodice do onih čija se imena više ne pominju u domovima, ali ostaju u liturgijskom sećanju Crkve. Nakon bogosluženja, vernici odlaze na groblja, gde pale sveće i učestvuju u pojedinačnim parastosima, dok sveštenici uznose molitve da Gospod bude milostiv prema upokojenima.
Srpska pravoslavna crkva na ovaj dan posebno naglašava vezu između bogosluženja i nade u vaskrsenje. Duhovske zadušnice uvek se obeležavaju u subotu uoči praznika Silazak Svetog Duha na apostole, koji u hrišćanskoj tradiciji označava silazak Svetog Duha na apostole i početak života Crkve u njenoj punini.
U liturgijskom smislu, molitva za upokojene ne posmatra se kao povremeni čin, već kao stalni deo crkvenog života. Posebno mesto u toj praksi zauzima proskomidija, deo Svete liturgije u kojem sveštenik iz prosfore vadi čestice za žive i za upokojene. U tom liturgijskom poretku imena pokojnika se pominju kao deo molitve Evharistije, što vernici doživljavaju kao jedan od najdubljih oblika crkvenog pomena.
Na groblja i u hramove donosi se kuvano žito, koljivo, koje u crkvenom predanju podseća na reči Jevanđelja o zrnu koje, kada „umre“, donosi rod. Na taj način žito postaje slika nade da smrt nije kraj, već prelazak u novi način postojanja, u svetlu vere u vaskrsenje. Vino kojim sveštenik preliva žito tumači se kao znak Božjeg milosrđa i utehe koja zaceljuje rane ljudske slabosti.
Sveća koja se pali u hramovima i na grobovima predstavlja simbol Hrista kao svetlosti sveta. Njeno svetlo u tišini groblja doživljava se kao znak molitve koja ne prestaje, već se nastavlja i onda kada reči utihnu.
Iza običaja koji na prvi pogled deluju jednostavno, poput donošenja žita ili paljenja sveće, stoji jasna poruka crkvenog predanja: upokojeni se ne pamte samo kao deo porodične prošlosti, već se pominju kao deo zajedničke molitve Crkve. Zato zadušnice nisu samo dan sećanja, već i dan u kojem se smrt sagledava kroz prizmu nade, a sećanje pretvara u duhovnu obavezu živih prema onima koji su preminuli.
Prema pravoslavlju, smrt se ne posmatra kao konačni kraj, već kao prelazak iz ovog, prolaznog života u večnost.
Crkvena tipik u pravoslavlju jasno određuje šta se prema bogoslužbenim knjigama stavlja u kovčeg pokojnika.
Groblje jeste mesto susreta sa uspomenama, ali duša čovekova nije vezana za zemlju, već za Boga.
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
Tumačeći Hristove reči o Utešitelju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu 7. sedmice po Vaskrsu otkriva zašto se unutrašnja snaga ne zadržava sama od sebe.
Uoči praznika Silaska Svetog Duha, vernici pale sveće i uznose molitve, verujući da se u zajedničkom bogosluženju briše granica između sećanja i nade u večni život.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog apostola Andronika po starom i prepodobnog Isakija ispovednika po novom kalendaru. Katolici slave Svetu Ivanku Orleanku, dok muslimani obeležavaju četvrti dan Kurban-bajrama, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Govoreći o pticama, veliki srpski duhovnik ostavio je snažnu pouku o nezadovoljstvu koje čovek sam nosi u sebi i miru koji počinje tek onda kada nauči da bude blagodaran.
Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Velike letnje zadušnice nisu samo odlazak na groblje i stari običaj koji se prenosi generacijama – tog dana vernici se kroz molitvu, parastose i milostinju sećaju svojih najbližih.
Duhovske zadušnice pominju se već od 12. veka i obežavaju se uoči praznika Svete Trojice ili Duhova, koji padaju 50. dana posle Vaskrsa i desetog posle Spasovdana.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog apostola Andronika po starom i prepodobnog Isakija ispovednika po novom kalendaru. Katolici slave Svetu Ivanku Orleanku, dok muslimani obeležavaju četvrti dan Kurban-bajrama, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.
Krvnik je pokušavao da ga natera da uzvikne "Živio Pavelić", ali odgovor starca iz Hercegovine i danas se pamti kao jedna od najpotresnijih scena iz vremena logora smrti.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Teodora Osveštanog po starom i Svetu mučenicu Teodosiju Tirsku po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetih Euzebija i Poliona Vinkovačkih, dok muslimani obeležavaju treći dan Kurban-bajrama, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Pouka svetogorskog starca otkriva kako se iz osećaja nepravde rađa sukob među ljudima i na koji način se taj tihi mehanizam može prekinuti pre nego što preraste u razdor između najbližih.
Hiljade ljudi satima čekaju u tišini pred Časnim pojasom, stvarajući prizor koji menja sliku grada i otvara pitanje duhovne stvarnosti Srbije.
Jednostavan recept iz pravoslavne tradicije spaja šumske plodove, miris luka i sporo pečenje pod sačem, u jelo koje je hranilo generacije tokom posta.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
