OTAC GOJKO PEROVIĆ OBJASNIO ŠTA SLEDI DO KRAJA SVETLE SEDMICE: Beseda na Vaskršnji utorak u hramu Svetog Đorđa

Na Svetli utorak, vaskršnju liturgiju u hramu Svetog velikomučenika Đorđa u podgoričkom naselju pod Goricom služio je protojerej-stavrofor Gojko Perović, arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski, uz sasluženje protojereja Mirčete Šljivančanina, starešine hrama, i đakona Luke Pavićevića. Za pevnicom su pojci odgovarali na liturgijske vozglase, dok se tok službe odvijao u prepoznatljivom ritmu praznične radosti.

Ipak, ono što je ostalo kao snažan utisak među sabranima bila je pastirska poruka koju je nakon otpusta uputio otac Gojko. Njegova beseda nije bila niz opštih mesta, već pokušaj da se razjasni jedna od ključnih istina hrišćanskog života: šta zapravo znači živeti Vaskrsenje.

Vreme koje staje pred Vaskrsenjem

– Nas gradi i spasava, braćo i sestre, ova Sveta služba Gospodnja. Crkva ne može lepše da izrazi istinu da pred Hristovim grobom i Njegovim Vaskrsenjem vreme staje, nego što je to ustrojila u bogosluženju – poručio je otac Gojko, podsećajući da vaskršnji dani nisu tek simboličan produžetak praznika, već iskustvo koje traje.

Govoreći o Svetloj sedmici, naglasio je da Crkva tada briše uobičajene granice između dana i stanja duha. Kako je rekao, svaki dan nosi isti sadržaj i istu radost, a vernici su pozvani da učestvuju u toj neprekinutoj stvarnosti Vaskrsenja.

– Celu tu sedmicu živimo kao jedan veliki, neprekinuti dan Vaskrsenja. Tada više nema reči o našim gresima, nedostojnosti i propustima. Sve smo to prineli i završili do Velike subote – rekao je on, dodajući da u trenutku Hristovog Vaskrsenja „svaka druga priča prestaje“.

wikipedia/Miljan Simonović

 

U središtu njegove besede našla se misao da je ljubav Božija jača od svakog ljudskog pada, ali bez relativizacije odgovornosti. Naprotiv, kako je istakao, upravo svest o toj ljubavi obavezuje čoveka na ozbiljniji odnos prema sopstvenom životu.

– Ovi dani nas podsećaju da je večni život i radost Vaskrsenja iznad svega ostalog i da sve drugo bledi pred tom istinom – rekao je otac Gojko.

Liturgija kao jedino mesto susreta sa Bogom

Poseban naglasak stavio je na liturgiju kao mesto susreta sa Bogom, odbacujući ideju da se vera može svesti na spoljašnje oblike ili intelektualno razumevanje.

– Boga ne upoznajemo samo rečima, knjigama ili razmišljanjem, nego pre svega živim učešćem u liturgiji, sa verom i ljubavlju – naglasio je, upozoravajući da se priprema za pričešće ne sme pretvoriti u formalnost.

U tom kontekstu izgovorio je jednu od najupečatljivijih rečenica svoje besede:

– Ne, pričešće nije nagrada za formalnost, nego dar Božije ljubavi.

Njegove reči otvorile su i širu sliku savremenog hrišćanskog iskustva. Govoreći o odnosu prema svetinji, ukazao je da spoljašnja lepota, znanje ili kulturno nasleđe ne mogu zameniti živu liturgijsku zajednicu.

– Možemo stajati pred veličanstvenim hramovima, diviti se lepoti manastira, čitati knjige, slušati propovedi… ali ništa od toga ne daje ono što daje Liturgija – rekao je, dodajući da bez tog živog iskustva „sve ostaje prazno“.

Na kraju, poruka je sabrana u jednostavan, ali zahtevan poziv: ostati u liturgiji kao u prostoru u kome se vera ne objašnjava, već živi.

– Zato, braćo i sestre, držimo se liturgije, držimo se Hrista Vaskrslog, jer tu je život, tu je istina i tu je spasenje.

Dok su se vernici polako razilazili iz hrama pod Goricom, činilo se da je izgovorena reč ostala da traje duže od same službe, kao podsetnik da Vaskrsenje nije samo događaj kome se vraćamo jednom godišnje, već merilo po kome se prepoznaje svakodnevni život.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara