Bivši rektor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog govori o tome kako post ovim danima, izuzev u „trapavim nedeljama“ i siruposnoj sedmici, povezuje vernike sa Hristovim stradanjem i otkriva dublje slojeve duhovnosti.
U ritmu života pravoslavnih vernika, post svake srede i petka nosi duboko ukorenjeno duhovno značenje. Ova praksa, istkana iz svetih tradicija i duboke vere, osvetljava put ka razumevanju Hristovog stradanja i ljudske slabosti. Protojerej-stavrofor Gojko Perović, arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski, jasno objašnjava razloge zbog kojih se posti ovim danima:
U sredu su Hrista uhapsili, a u petak su ga razapeli na krst. Sećajući se te tužne scene da su ljudi uhapsili Gospoda, a još tužnije da su ga razapeli i ubili, mi taj dan ne želimo sebi da ugađamo. Ne baš da ne jedemo ništa. Znate i sami da posna trpeza nekada zna da bude lepša nego mrsna. Ali, makar na taj način da se setimo i pomenemo da su sreda i petak dani strašni, kada smo bili toliko ludi ljudi da smo Boga uhapsili i ubili. Zbog toga se poste ta dva dana.
Ova mudra rečenica ocrtava srž posta, ukazujući na suštinsko pokajanje i sećanje koje prati svaki zalogaj posne trpeze. Sreda, dan kada je Hrist uhapšen, i petak, dan njegovog razapinjanja, simbolizuju neizrecivu tugu i bol. Kroz post, vernici ne samo da izražavaju poštovanje prema Hristovoj žrtvi, već i kroz sopstveno odricanje, otkrivaju dublje slojeve svoje vere i moralne odgovornosti.
Post nije samo fizički čin suzdržavanja od određene hrane, već je i duhovna disciplina koja pomaže vernicima da se povežu sa suštinskim vrednostima svoje vere. Protojerej-stavrofor Gojko Perović naglašava da posna trpeza može biti jednako bogata i lepa kao i mrsna, ali upravo ta svesna odluka da se izbegne uživanje u bogatijim jelima simbolizuje skromnost i pokajanje. Na taj način, post postaje sredstvo za sećanje na Hristovu patnju i bol, ali i na ljudsku slabost koja je dovela do njegovog stradanja.
Kroz vekove, post svake srede i petka ostao je nepromenjen, služeći kao most između vernika i svetih događaja iz prošlosti. Svakog puta kada odaberu skromniji obrok, pravoslavni vernici se ponovo susreću sa istinom Hristovog stradanja, podsećajući se na sopstvenu odgovornost da žive u skladu sa njegovim učenjem. To je trenutak duhovnog zrenja, trenutak kada telo i duša zajedno slave Hrista, čak i u trenucima skromnosti i odricanja.
Dakle, svake srede i petka, pravoslavni vernici kroz post obnavljaju svoju vezu sa Hristom, pročišćujući svoje duše i podsećajući se na najvažnije lekcije vere. U toj tihoj, ali moćnoj disciplini, oni nalaze snagu i utehu, obnavljajući svoju posvećenost veri i istini koja ih vodi kroz život.
U srcu Ovčarsko-kablarske klisure, u dvorištu ove svetinje podignute u 15. veku nalaze se grobovi dva sina kneza Miloša Obrenovića, a centralno mesto zauzima sveti bor za koji se veruje da ima isceliteljsku moć, o čemu postoje zabeležena brojna svedočanstva, posebno žena sa psihičkim problemima.
Ovaj svetitelj iz Starog zaveta je svojim čudesima, kao što su razdvajanje vode u Jordanu, isceljenje vojvode Nemana od prokaze, i vaskrsavanje umrlog sina žene Somanićanke, pokazao duboku povezanost s Božjom voljom.
Patlidžan se, zajedno sa mnogim drugim povrćem, začinima i kuhinjskim tehnikama, proširio po Balkanu kroz tursku kuhinju, pa se tako našao i u ovom receptu starom preko 200 godina.
Poglavar SPC služio je arhijerejsku liturgiju u crkvi posvećenoj Svetoj Petki, a tom prilikom molitveno je proslavljena trideseta godišnjica arhijerejske službe mitropolita braničevskog Ignatija.
U pravoslavlju, blagoslov sveštenika predstavlja nevidljivu ruku Hrista koja nas blagosilja i zato je celivamo, dok monahinje svojim životom posvećenim Bogu ostaju stub duhovnosti bez uloge posrednika blagoslova.
Mnogi veruju u moć Svetog Vasilija Ostroškog i zbog toga se odlučuju da krste svoje naslednike u njegovoj svetinji, a kumove ili dovode ili ih nalaze među posetiocima koji nikada ne odbijaju ovaj čin, jer je to velika čast za svakog pravoslavca. Da bi neko bio kum na krštenju mora da bude i sam kršten u nekoj od pravoslavnih crkava ili manastira.
U nedelji koja je cela praznična, treći dan Duhova slavi se kroz molitve, liturgije i porodična okupljanja, a vernici slave Duha Svetoga izražavajući svoju zahvalnost.
U svojoj besedi iguman Manastira Podmaine podseća na istinsku suštinu hrišćanskog života - ljubav prema Bogu i bližnjem, naglašavajući kako formalna ispunjenja verskih obaveza nisu dovoljna bez prave ljubavi.
Nekada su teškoće i gubici s kojima se suočavamo veliki, pa je i naša tuga ogromna. Ipak, svako od nas mora da ide dalje, ma koliki bol da osećamo. U pomoć priskaču psiholozi, ali i sveštenici kako da se nosimo s najtužnijim trenucima. Zajednički savet i jednih i drugih je da tugu treba izdržati. To je i savet patrijarha Pavla.
Bivši rektor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog govori o tome kako post ovim danima, izuzev u „trapavim nedeljama“ i siruposnoj sedmici, povezuje vernike sa Hristovim stradanjem i otkriva dublje slojeve duhovnosti.
U pravoslavlju, blagoslov sveštenika predstavlja nevidljivu ruku Hrista koja nas blagosilja i zato je celivamo, dok monahinje svojim životom posvećenim Bogu ostaju stub duhovnosti bez uloge posrednika blagoslova.
Sveti Teofan Zatvornik nas prve srede posle Pedesetnice uči da je ključ za ulazak u carstvo nebesko u harmoniji između poznavanja jevanđelskog zakona i življenja po njemu. Ispravnost srca i duše, u kombinaciji sa pravdom u delima, otvara vrata ka nebeskom carstvu
Svetiteljka koja je kroz bol i patnju svetlela božanskom ljubavlju, postradala je za Hrista, ostavljajući za sobom svetli put vere i nade, a njene mošti darovale su isceljenje mnogim bolesnicima, čineći čuda i nakon njenog stradanja.
Na Duhovski utorak Sveti Teofan Zatvornik nas u svojoj knjizi podseća da je i Gospod, posle krštenja, odveden u pustinju da bude iskušan, pa nas upozorava da nakon svetlosti blagodati uvek slede i izazovi.
U pravoslavlju, blagoslov sveštenika predstavlja nevidljivu ruku Hrista koja nas blagosilja i zato je celivamo, dok monahinje svojim životom posvećenim Bogu ostaju stub duhovnosti bez uloge posrednika blagoslova.
Sveti Teofan Zatvornik nas prve srede posle Pedesetnice uči da je ključ za ulazak u carstvo nebesko u harmoniji između poznavanja jevanđelskog zakona i življenja po njemu. Ispravnost srca i duše, u kombinaciji sa pravdom u delima, otvara vrata ka nebeskom carstvu
Venčanje u crkvi Lazarica, svetinji iz doba kneza Lazara u kojoj se vojska pričestila pred polazak u boj na Kosovu, oživelo je tradiciju srednjovekovne Srbije, donoseći nezaboravno iskustvo mladencima i njihovim gostima.
Na Duhovski utorak Sveti Teofan Zatvornik nas u svojoj knjizi podseća da je i Gospod, posle krštenja, odveden u pustinju da bude iskušan, pa nas upozorava da nakon svetlosti blagodati uvek slede i izazovi.
Mitropolit zahumsko-hercegovački Dimitrije predvodio je na Duhove liturgijsko slavlje i čin rukopoloženja u obnovljenom svetilištu, podstičući mnogobrojni okupljeni verni narod na jedinstvo i nadu.
Patlidžan se, zajedno sa mnogim drugim povrćem, začinima i kuhinjskim tehnikama, proširio po Balkanu kroz tursku kuhinju, pa se tako našao i u ovom receptu starom preko 200 godina.
Na praznik Svete Trojice, poglavar Ruske pravoslavne crkve služio je Božanstvenu liturgiju u Sveto-Trojičkoj Sergijevoj lavri i uputio snažne reči vernicima o jačini i moći vere, njenoj ulozi u savremenom svetu i važnosti molitve za budućnost.
