Sestre su mislile da je Sara nepoželjna, a onda im je mudra monahinja pokazala lekciju o ljubavi i poštovanju koju nikada neće zaboraviti.
U okrilju Manastira Ljubostinja, ušuškanog na levoj obali Zapadne Morave, nedaleko od Trstenika, gde se svakodnevno čuje molitva i pojanje monahinja, dogodila se priča o ljudskom srcu - slabom, ali sposobnom da se menja.
Među sestrama koje su služile Bogu, jedna žena, nazvaćemo je Sara, postala je kamen spoticanja. Nije im se dopadala. Njeno ponašanje, glas, možda način na koji se izražavala - sve im je nekako smetalo. S vremenom su počele da šapuću, pa da je izbegavaju, a na kraju i da razmišljaju da bi bilo bolje da je više nema među njima.
Starija monahinja, koja je tiho posmatrala sve što se dešava, u srcu je osećala bol. Znala je da između zidova svetinje ne sme biti mesta za gordost, prezir ni osuđivanje. Zato je odlučila da svoje sestre nauči važnu lekciju - ne rečima, već delom koje će zauvek pamtiti.
Jednog jutra, nakon bogosluženja, okupila ih je i mirnim glasom rekla:
- Drage moje, upravo sam primila tužnu vest. Sestra Sara je jutros upokojila svoj duh u Gospodu - prenosi kurir.rs
Nastao je muk. Niko nije mogao da progovori. Nekima su oči zasuzile, druge su samo spustile glave. U tišini su se susrele sa sopstvenom savešću - i s mislima koje dotad nisu htele da priznaju ni sebi.
Starica ih je gledala nekoliko trenutaka, a onda tiho dodala:
Sestre su tada sve odjednom odahnule, ali nisu osećale olakšanje - već stid. U tom trenutku svaka je razumela šta znači izgubiti nekoga zbog koga si gunđao, ali koga si, u dubini duše, ipak voleo.
Starija monahinja se blago nasmešila i rekla:
- Zapamtite, Gospod nam ponekad ostavlja bližnje ne da bi nam bilo lako, već da bismo naučile da volimo. Ne čekajte da ih izgubite da biste shvatile njihovu vrednost.
Kada je Sara kasnije tog dana stigla u manastir, dočekala ju je toplina koju dotad nije osećala. Sestre su je grlile, izvinjavale se i iskreno joj se radovale. Ni jedna više nije gledala njene mane - sve su videle samo živo lice sestre koja je mogla da ode, a ipak je još tu.
Na izvoru Svetostefanske reke, u spokojnom okrilju Manastira Lipovac, očigledno je da post i molitva nisu samo rituali, već duboki znakovi duhovne želje za prisnošću sa Bogom.
Varvara Vasiljevna Čičagova-Černaja prošla je put od stvaranja tehnologije za kosmonautsku opremu do obnove Novodevičkog manastira, ostavivši neizbrisiv trag u ruskoj istoriji i crkvi.
Od Svetog Jovana Kronštatskog do Starca Emilijana – saznajte zašto ni najveći svetitelji nisu mogli uvek prosuditi ljudska srca i kako čistota duše otvara pogled na istinsku prirodu ljudi.
Ako zanemarimo prve duhovne rane koje nanosi zlo, pravoslavni svetac upozorava da nečastivi nastavljaju napade sve do poslednjeg daha – reči Svetog Jovana Zlatoustog mogu potpuno promeniti vaš pogled na veru i pokajanje.
Oproštaj nije slabost, već podvig i najviši izraz duhovne snage.
Zdrav i aromatičan obrok koji spaja grašak sa paradajzom, tikvicama, šampinjonima i maslinkama.
Sestre su mislile da je Sara nepoželjna, a onda im je mudra monahinja pokazala lekciju o ljubavi i poštovanju koju nikada neće zaboraviti.
Slava se prenosi s kolena na koleno, sa oca na sina, kao simbol porodičnog jedinstva i trajanja.
U besedi o glasu Gospodnjem na vodama, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva duboku istinu o svetu koji čuje Boga i o čoveku koji je zaboravio da sluša.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Oproštaj nije slabost, već podvig i najviši izraz duhovne snage.
Slava se prenosi s kolena na koleno, sa oca na sina, kao simbol porodičnog jedinstva i trajanja.
U besedi o glasu Gospodnjem na vodama, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva duboku istinu o svetu koji čuje Boga i o čoveku koji je zaboravio da sluša.
Dok mnogi govore o duhovnoj krizi na Zapadu, sve više ljudi upravo tamo pronalazi duboku, živu veru u Pravoslavlju. Dva nedavna talasa masovnih krštenja u Čileu i Holandiji svedoče o tome da istina nalazi put do srca, bez obzira na granice, kulturu ili jezik.
Od Svetog Jovana Zlatoustog do starca Tadeja, sveti oci nas uče da jezik može biti izvor blagoslova ili prokletstva, a psovka otvara vrata duhovnim iskušenjima.
Usamljeni hram kod sela Edelevo u Rusiji, za koji se kaže da do njega stižu samo oni kojima vera pokaže put, zbunjuje naučnike, inspiriše vernike i privlači avanturiste iz celog sveta.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u svojoj besedi za 20. četvrtak po Duhovima govori o unutrašnjoj borbi, demonima koji opsedaju pravednike i neuništivoj moći krsta koja pobedonosno sija kroz tamu.
U različitim krajevima srpskih zemalja recept dobija posebne oblike i ukrase, ali srž ostaje ista – svaka pletenica i krst od testa simbolizuju zajedništvo i blagoslov doma.
To nije samo običaj, već trenutak molitve, zajedništva porodice i duhovne povezanosti sa svetiteljima koji nadahnjuju vernike kroz vekove.
