Lekarka Marija Podlesnaja govori o ljudskim suzama, ljubavi, pokajanju i veri u Hrista, osvetljavajući istinu koju često zaboravljamo – da je svaki novi dan dar, a ne pravo.
U hodnicima bolnica, gde svetlost bledi pod sivilom zidova i gde tišina zna da bude teža od vriska, mnogi ljudi svakodnevno staju licem u lice sa smrću. Ali retko ko ume o tome da progovori tiho, iskreno i sa dubinom duše kao doktorka Marija Podlesnaja – žena koja je kroz godine rada na prvoj liniji između života i smrti naučila da u svemu vidi ne kraj, već tajanstveni početak.
– Postoje ljudi koji se sa smrću susreću češće od mene: bolničari u prosekturi, radnici pogrebnih službi, spasioci... Ali tako se dogodilo da sam i ja imala priliku da budem pored svake od njih – i to ne samo jednom – započinje svoje svedočanstvo doktorka Marija.
Od prvih dana studija, u prostorijama anatomikuma, gde mladi lekari uče na telima onih koji su svojevoljno postali učitelji posle smrti, Marija je naučila da smrt nije apstraktan pojam, već granica iza koje počinje tišina.
– Duša mora biti veoma istrenirana da, i dok marljivo radi, ne zaboravi da to nije "materijal", „preparat“, nego – čovek.
Godinama kasnije, u urgentnoj hirurgiji, ta lekcija dobila je novo značenje. Marija je svedočila iznenadnim smrtima, ljudskim dramama koje su se odvijale u nekoliko minuta.
Pamti jednu ženu, preživelu u saobraćajnoj nesreći, koja je, saznavši da joj je muž poginuo, samo kriknula: – Dime više nema! – krik koji je, kako kaže doktorka, bila je to Munkova slika "Krik" naslikan u stvarnosti, sirova, bolna, istinita.
I u onkološkim hodnicima, gde smrt prolazi tiho, u papučama i belim mantilima, lekari i sestre postaju njeni tihi svedoci.
– Stajati pored čoveka koji je upravo izdahnuo. Pomoliti se. Pomisliti: u čemu je razlika između tebe i njega? Samo u tome što ti još imaš nekoliko minuta, sati, dana za pokajanje – zapisala je Marija.
I tada, dodaje, u molitvama nehotice naglasak pada na reči:
– Samo mi daj pre kraja pokajanje.
Ali najdublje suočenje sa smrću doživela je tokom obdukcije sopstvene pacijentkinje.
– Videh u grobu ležećeg brata svog, beščašnog i bezobličnog… čemu se nadam?
Taj prizor, priznaje, nije izbledeo. Od tada, svaki susret sa smrću u njoj je budio sve dublje razumevanje života.
– Gospod je dobar i milostiv. Dao mi je čoveka kome sam mogla da napišem ono što ne možeš ni izgovoriti ni isplakati. Samo živiš i svaki put sve više se menjaš – kaže Marija, prenosi portal pravoslavie.ru..
Jedan od najupečatljivijih prizora urezanih u sećanje bio je u reanimaciji. Starac je, drhteći nad nepomičnim telom svoje žene, šaptao:
– Vika, toliko te volim!
Marija se tada pitala: kako ostati isti posle takvog prizora? Kako, posle svega, nastaviti dan kao da je običan?
Zato danas, kaže, često poklanja poklone bez povoda, iznenađuje ljude, zove stare poznanike ni zbog čega.
– Kumovi se šale i misle da sam ‘čovek-praznik’. Ali ne, ja sam čovek memento mori. Izlazim s posla i mislim: šta bih lepo mogla da učinim, jer sutra možda nikada neće doći.
A posle svakog susreta sa smrću, doktorka Marija ponovo dolazi kući, grli svoje dete i udiše njegov život kao najčistiji dah sveta.
I tada, u toj tišini, iz srca joj izranja misao koja nadjačava svaku tugu:
– Kako je divno što postoji Hristos. Kako je divno što znam da On postoji. Kako je divno što je Hristos vaskrsao. I smrću smrt uništio – jednom zauvek.
Pravoslavni duhovnici nas podsećaju da molitva za oca i majku nije samo znak ljubavi, već i najlepši dar koji pred Bogom uzvraćamo onima koji su nam udahnuli život.
Ruska novinarka Aleksandra Gripas otkriva kako joj je molitva, iako tada još nije bila krštena, spasla ćerku od sigurne smrti i zauvek promenila njen život i veru.
Ovo dirljivo svedočanstvo o isceljenju pred ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice otkriva kako su vera, molitva i tišina manastira postali spas jači od svih prognoza lekara.
On kaže da nije slučajno što svi koji su nekoga izgubili, od tog trećeg do devetog dana, posle prvobitnog šoka počinju da osećaju neki blaži mir.
Sveti Pajsije Svetogorac objašnjava kako pojanje tropara oslobađa dušu od teskobe, donosi spokoj i pomaže da se prevaziđu iskušenja svakodnevnog života
Starešina hrama Svetog Nikolaja iz Kikinde ostao je bez automobila usred dana, ali šest dana kasnije dočekao ga je neverovatan prizor: kola su pronađena ispred policije, sa kljucevima, novcem i misterioznom porukom koja je izazvala osmeh i nevericu.
Lekarka Marija Podlesnaja govori o ljudskim suzama, ljubavi, pokajanju i veri u Hrista, osvetljavajući istinu koju često zaboravljamo – da je svaki novi dan dar, a ne pravo.
Arhijerej Kiparske pravoslavne crkve, čija je smena uzburkala vernike, oglasio se posle višemesečne tišine i u pismu otkrio ne samo borbu sa bolešću, već i bol čoveka koji veruje da ga je Crkva kojoj je služio – zaboravila.
Zajedno mučeni i ubijeni u vreme cara Dioklecijana.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Amanet se ostavlja pismeno ili usmeno, a u našem narodu se veruje da ako ti ga ostave roditelji, da se on mora ispoštovati.
Starac Jefrem iz skita Svetog Andreja objašnjava šta dušu očekuje u presudnih četrdeset dana nakon upokojenja.
Ljubav nije samo emocija, već pokretač života, smisao postojanja i temelj svakog zdravog odnosa, bilo da je reč o porodici, prijateljstvu, partnerstvu ili zajednici.
Kada je izgubila dete, očajna majka je potražila utehu kod gruzijskog monaha, starca Gavrila, svetitelja našeg vremena. Njegova priča o Božijoj promisli dotakla je srce ove nesrećne žene, ali i hiljade vernika širom sveta.
Sveti Pajsije Svetogorac objašnjava kako pojanje tropara oslobađa dušu od teskobe, donosi spokoj i pomaže da se prevaziđu iskušenja svakodnevnog života
Starešina hrama Svetog Nikolaja iz Kikinde ostao je bez automobila usred dana, ali šest dana kasnije dočekao ga je neverovatan prizor: kola su pronađena ispred policije, sa kljucevima, novcem i misterioznom porukom koja je izazvala osmeh i nevericu.
Arhijerej Kiparske pravoslavne crkve, čija je smena uzburkala vernike, oglasio se posle višemesečne tišine i u pismu otkrio ne samo borbu sa bolešću, već i bol čoveka koji veruje da ga je Crkva kojoj je služio – zaboravila.
Oproštaj nije slabost, već podvig i najviši izraz duhovne snage.
Od Svetog Jovana Zlatoustog do starca Tadeja, sveti oci nas uče da jezik može biti izvor blagoslova ili prokletstva, a psovka otvara vrata duhovnim iskušenjima.
Usamljeni hram kod sela Edelevo u Rusiji, za koji se kaže da do njega stižu samo oni kojima vera pokaže put, zbunjuje naučnike, inspiriše vernike i privlači avanturiste iz celog sveta.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Oproštaj nije slabost, već podvig i najviši izraz duhovne snage.
Sestre su mislile da je Sara nepoželjna, a onda im je mudra monahinja pokazala lekciju o ljubavi i poštovanju koju nikada neće zaboraviti.
Zdrav i aromatičan obrok koji spaja grašak sa paradajzom, tikvicama, šampinjonima i maslinkama.
