Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi devete srede posle Pedesetnice podseća nas na priču o radnicima u vinogradu, u kojoj i oni koji su radili samo jedan čas su jednako nagrađeni. Poziv na duhovni preporod i pokajanje stiže uvek na vreme, bez obzira na godine, jer Gospod milostivo prima svakog ko mu se sa skrušenošću obrati.
U priči o poslenicima je i onaj koji je radio samo jedan čas i bio nagrađen od domaćina jednako kao i ostali (Mt.20,116). Časovi dana u toj priči su slika tečenja našeg života. Jedanaesti čas je poslednje vreme ovog života.
Gospod pokazuje da mu i oni koji su dotle doživeli ne služeći, mogu ugoditi, i to ne manje od drugih. Iz toga sledi da se ne treba smućivati starošću niti očajavati, izgubivši nadu na početak. Ti samo počni, ne plašeći se. Milostiv je Gospod i daće ti sve što i drugima: ovde po meri blagodati, a tamo po zakonu pravde.
Samo se ti što više sa usrđem razgori i sa skrušenošću požali zbog nerada u kome je proveden skoro sav život. Reći ćeš: „Tamo je pozvao domaćin. Neka i mene pozove Gospod“. Pa, zar ne zove? Zar ne čuješ u Crkvi glas Gospodnji: “Hodite k meni svi”, ili apostola koji priziva: “Umesto Hrista molimo”, kao da Bog poziva kroz nas: “Pomirite se sa Bogom” (2.Kor.5,20).
Ova poslastica se nalazila i na slavskim i na ramazanskim stolovima, a njen stari način pripreme i danas ostaje isti kao pre stotinu godina.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
Od Marije Magdalene do gotovo zaboravljenih imena – otkrivamo ko su bile žene koje su ponele miro, šta su zatekle na mestu Hristovog pogrebenja i zbog čega se njihova uloga i danas tumači na različite načine.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za Nedelju 2. sedmice po Vaskrsu vodi kroz susrete koji ne ostavljaju prostor za ravnodušnost, već rađaju reč koja ostaje zauvek ista.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U svojoj knjizi "Misli za svaki dan u godini", u petak šeste sedmice Velokog posta, Sveti Teofan Zatvornik otkriva duboku istinu o duhovnoj borbi tokom Svete Četrdesetnice i poziva nas na iskrenu refleksiju.
Smirenje, krotost, pravdoljubivost i čisto srce – osobine koje vode u večnu blaženost. „Ako želiš raj, budi takav“, poručuje svetitelj u svojoj pouci za nedelju četvrte sedmice Velikog posta.
Jedan od najdubljih pravoslavnih mislilaca, u svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“ daje odgovor na pitanje kako živeti u svetu punom nepravde, mržnje i zlobe – i ostati miran, pa čak i srećan.
Šta znači gledati čistim očima i zašto ruski svetitelj poručuje da „pogled nije greh, ako srce ostane čisto“? Duboko i lekovito tumačenje Gospodnjih reči iz Jevanđelja po Mateju, za četvrtak prve nedelje po Duhovima.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za Nedelju 2. sedmice po Vaskrsu vodi kroz susrete koji ne ostavljaju prostor za ravnodušnost, već rađaju reč koja ostaje zauvek ista.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Odlazak bugarskog arhijereja iz hrama Svetog Đorđa u Carigradu, nakon odluke o učešću predstavnika drugih crkava u službi, razotkrio je napetosti koje su se već danima gomilale iza svečanog poretka vaskršnje službe.
Poglavar Katoličke crkve ponovio stav o blagoslovima istopolnih parova, osvrnuo se na nemačke inicijative i upozorio da bi dalje zaoštravanje rasprave moglo produbiti podele unutar Crkve.
