Stražite, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš (Mt. 24,42). Kada bi se ovo shvatilo, grešnika uopšte ne bi bilo. Međutim, ne shvata se, premda svako zna da se radi o nesumnjivoj istini. Ni podvižnici, čak ni oni najstroži, nisu bili u stanju da se stalno cećaju te istine.
Stoga su se dovijali na razne načine da potkrepljuju to sećanje, kako se nikad ne bi gubilo: jedan je držao sanduk u keliji, drugi je od svojih sapodvižnika tražio da ga pitanjima podcećaju na sanduk i grob, treći je pred sobom držao slike Suda i smrti, i slično.
Smrt se ne dotiče duše i ona ne može da je shvati. Ipak, nje ne može da se ne tiče ono što dolazi odmah za smrću. Ona ne može biti bezbrižna u vezi sa tim, budući da se radi o njenom udelu za vekove vekova.
Međutim, zbog čega se ona toga ne seća? Zato sama sebe obmanjuje, misleći da to neće tako brzo doći, te da će, možda, na cpeću, dobro proći. O jadna dušo! Taj način mišljenja odmah nesumnjivo pokazuje da je duša nemarna i da popušta sebi.
Kako onda može misliti da će za nju Sud imati dobar ishod? Ne, treba uvek biti u stanju u kakvom se nalazi učenik kome predstoji ispit: bilo šta da radi, njemu ispit ne izlazi iz glave. To sećanje mu ne dozvoljava da ijednu minutu provede uzaludno, te on sve vreme posvećuje na pripremanje ispita. Kada bismo se i mi tako ocećali!
